Majicu Real Lies mozes poručiti na www.bunkerbeograd.com
Neki članovi benda iz severnog Londona ne kriju svoja osećena prema Arsenalu!
Gostovanja
Ubrzo posle meča u Brajtonu, Stiv Mepin je sa Glupim Vinsom i sa mnom počeo da ide na domaće Arsenalove utakmice. Stiv je posedovao fantastičan smisao za humor koji je, kombinovan sa dosetljivošću, morao svakoga da nasmeje. Sve što je radio bilo je zabavno. Kako bi ste inače opisali momka koji je povredio meniskus tako što je na stadionu nosio kubanske čizme sa visokom štiklom? Krhke građe i bledunjav, nikad nije postao tvrd momak sa tribina. Voleo sam sa njim da gledam Arsenal, ali je bio najveća kukavica koju sam sreo u životu, to je činjenica koju i on priznaje. Zbog toga je dobio nadimak Šejkin Stivens. Na prvi znak gužve bukvalno je drhtao kao jasika. I ja sam se često plašio, ali sam se trudio da to ne pokažem. On nije ni išao na stadione koji bi mogli da budu opasni.
Na jednom gostovanju 78 stigli na Totenhem Haj Roud i došli do mesta na kom se skreće desno za Park Lejn Kop. Velika grupa navijača Spursa je stajala nasred ulice, ispred ulaza iznad kog je stajala tabla sa natpisom “Samo za gostujuće navijače”. Stiv ih je snimio i pobeleo kao čaršav. Glupi Vins je nosio trobojni šal i bilo mu je svejedno. Ja sam bio zabrinut. Zašto su rizikovali stojeći na tom mestu? Kasnije sam saznao da su testirali Arsenalove navijače. U prolasku nam je jedan doviknuo “Rendžers”, kao odgovor na Vinsov šal. Stiv se već isprepadao i hteo je kući.
Ušli smo na stadion bez problema, ali je pre početnog udarca rulja Spursa napala, udarajući i šutirajući Arsenalove navijače. Povukli smo se, niko nije pružao otpor pa su opet napali. Jedan Arsenalovac pored mene pripalio je nekog Spursa, njegov ortak je učinio isto. Pridružio sam se, nadajući se da će se i ostali braniti. Oko nas se stvorio širok prazan prostor. Stiv mi je doviknuo: “Idem po čaj.” To je bio poslednji put da smo ga videli tog dana kao i tri naredne sezone na gostovanjima. I dalje je išao na sve domaće tekme, mada je i to došlo u pitanje nakon što ga je neki razjareni navijač Njukastla jurio po Kings Roudu.
Narečenog dana Stiv je dobro procenio situaciju, jer sam kasnije video kako na tribinama sevaju noževi. Našim navijačima su pretili da će ih izbosti. Glupi Vins se, samo sa maramicom u rukama, suprotstavio klincu koji je vitlao nožem.
“Izbošću te pičko Arsenalova!”
“Nećeš, čekaj da istresem nos” odgovorio je Vins.
To je dovelo do smeha i opadanja tenzije. Posle utakmice sam se zalepio za pandura i tako izašao. To je bila jedna od retkih situacija kada bih, da je to bilo neophodno, zatražio policijsku zaštitu. U normalnim prilikama to je veći greh nego bežanje.
Prisustvo na Arsenalovim tekmama je postalo obaveza. Te sezone 1975.-76. bili su dijaboličan tim, skoro da su ispali iz lige. I na tribinama smo izgubili skoro sav kredibilitet, ljudi su počeli da se sprdaju sa nama.
Tokom godina je postala praksa da domaći navijači prave sačekuše gostujućima. Ovo je, uz sve striktnije odvajanje navijačkih grupa, dovelo do mnogo komplikovanijih manevara infiltracije. Sredinom sedamdesetih je iščezavao običaj nošenja šalova, naročito na londonskim derbijima, tako da je rulja bez šalova u malim grupama ulazila na tribine. Tada je nastajao problem okupljanja dovoljnog broja ljudi za napad. Ponekad se to činilo na dogovoreni znak za okupljanje koji bi manja grupa gostujućih navijača uzviknula, a najčešće se grupisanje vršilo u trenutku kad domaći tim istrči na teren (oni obično istrčavaju prvi). To je gostujućima pružalo šansu da vide ko je za koga, a talasanje u sredini je često izazivalo paniku i davalo im vremena da se okupe.
Još jedno sveže martovsko popodne; još jedan derbi Čelzi – Arsenal. Ni jedan klub nije tada mogao da osvoji ligu, ali to nije bilo bitno za dve ekipe navijača koji su tu bili samo zbog okršaja. Arsenalovi navijači su već četiri sezone osvajali kop Šed, ni ova sezona 1973.-74. neće biti izuzetak. Ova će biti poznata po godini žute farbe, ljubaznošću Arsenalovog fana koji je posedovao konzervu iste i njome čitavog popodneva prskao kosu i odeću ostalima.
Arsenalovi navijači su se infiltrirali među Čelzijeve, nekolicina se okupila u sredini Šeda. Neposredno pred početni udarac izbila je tuča između dve manje grupe navijača, došlo je do erupcije nasilja. Na uzvik “Arsenal!” ostali Arsenalovi navijači su dotrčali upomoć. Nestrpljivi udarci praćeni mahnitim urlicima. Čelzijevci su se povukli sa središnjeg dela tribine. Sve je išlo po protokolu: Čelzijevi navijači će se udaljiti dok mi preuzimamo Šed. Iako naložene, strahopoštovanje prema našoj drskosti i hrabrosti će ih držati dalje od nas do kraja utakmice kada ćemo mi krenuti trijumfalno kući sa još jednom reckom na dršci revolvera. Na nesreću Čelzi je zaboravio da pročita scenario za ovu sezonu, njihovi uzastopni uporni napadi su nas sabili u mali džep usred Šeda. Bez pomoći policije, koja nas je spasila postavljajući zaštitni kordon, ne verujem da bi iko preživeo. Čak ni kordon nije zaustavio neke Čelzijeve navijače koji su se bukvalno peli na policajce da bi dohvatili svoje neprijatelje. Komandir je shvatio da bi ga hapšenje jednog Čelzijevog navijača koštalo dva bobija manje u kordonu, tako da su se napadi nekažnjeno nastavljali dok su panduri strpljivo čekali na pojačanje. Tog dana je došao red na gostujuću ekipu da se povuče.
“Naterali smo vas na predaju” pevala je rulja Čelzija, na to se sa Arsenalove strane čulo “Nema predaje” – iako se u stvarnosti svaki Arsenalov navijač otkinuo od straha i poželeo da nije tu gde je. Niko nije mario za gubitak obraza koje bi donelo strateško povlačenje.
Ponovo su Čelzijevci navalili kao talas, pevajući svi kao jedan “Oooo svi zajedno, oooo, svi zajedno!” Oni koji nisu stajali u prvoj liniji napada pevali su “Otkinućemo vam jebene glave!”. Borba je postala još fanatičnija kada je Čelzi shvatio da je Arsenal pred kapitulacijom. Još boje je isprskano, što je ofarbane pandure dovelo do belog usijanja – ali koliko god se trudili, nisu uspeli da nađu krivca sa konzervom auto-laka. Poslednji preostali Arsenalovi navijači su bili presrećni kad ih je policija izvela sa tribine mnogo pre kraja utakmice. Otad Arsenal više nije dolazio na Šed. Ali, treba naglasiti da Čelzijevi navijači, uprkos njihovoj reputaciji, nisu loša ekipa, za razliku od nekih grupa koje su zaista zlikovačke.
Bez sumnje većina ljudi ide na gostovanja samo zbog uzbuđenja i druženja. Može se napraviti i presek navijača na Arsenalovim vozovima za gostovanja, čak i po kriterijumu starosti. Recimo, na Čelzi ide mnogo mlađa ekipa, pa često dolazi do vandalizma. Putovanje vozom sa navijačima je odlično zezanje. Ranije je bilo čak i bolje kada si mogao da poneseš koliko kod hoćeš alkohola. Ali je pre nekoliko godina aktiviran neki stari zakon po kome posedovanje i konzumiranje alkohola u vozu predstavlja prekršaj. Taj zakon je donet početkom ovog veka kao posledica svađa i tuča pijanaca koje su izbijale u vozovima.
Izlazak sa železičke stanice je neverovatan osećaj – gomila ljudi koja jurca unaokolo. Ono što me uvek iznenadi je način na koji se rulja organizuje u neku vrstu borbene formacije za marš kroz centar grada, u slučaju sukoba sa protivničkim navijačima. Postoje tri odvojene kategorije u okviru grupe: front, sredina i pozadina. Ljudi u prvoj liniji su obično tvrdi, jurišnici, udarači koji teraju neprijatelja u bekstvo, navučeni na adrenalin. Obično je napred i nekoliko oštroumnih ljudi koji se neće potući, ali su svesni da na toj poziciji dobro izgedaju. Većina onih koji se ne biju ostaje u sredini, drže korak sa momcima sa prve linije fronta. Pravi bolidi ostaju u zadnjim redovima, jer se tu odvijaju najžešće tuče.
Nažalost, poneko se odvoji od grupe i uhvate ga usamljenog. Ovo je češća pojava posle utakmice, na nekim terenima je taj period opasniji, naročito tamo gde je stanica daleko od stadiona. Liverpul je jedno od najgorih mesta po tom pitanju. Uvek me iznenade novinarske ocene Liverpuljana kao prijateljskih, fer navijača. Kad god sam bio u tom gradu doživeo sam upravo suprotnu stvar. Čini mi se da im je omiljeni sport da nagaze par usamljenih Koknija i uvošte ih bez razloga. Lids je drugi primer. Navijači Lids Junajteda su, pre nego što je postalo uobičajeno da se na gostovanja ide autobusom pravo do stadiona, imali običaj da gostujuće navijače, koji su imali da pređu 4 km od stadiona do stanice, demorališu pesmom: “Nikad nećete stići na stanicu!”
Policiji je trebalo neko vreme da se organizuje za dočekivanje fudbalskih specijala. Ispočetka su tu bila samo dva bobija koji su usmeravali ljude ka stadionu. U današnje vreme voz dočekuju psi, konjica, i marice pune specijalaca. Povratak sa stadiona ostaje nerešiv problem, zbog ogromnog broja ljudi koji istovremeno izlazi na ulice.
Vins i ja izlazimo sa stadiona. Rezultat je 1:1. Bila je to uobičajena ligaška utakmica. Pošto nikad ranije nisam bio na Vulvs stadionu, a čitao sam o planovima za rekonstrukciju, želeo sam da ga vidim pre nego što sve promene (ni danas mi nije jasno zašto su vršili rekonstrukciju jer je stadion i bez toga dobro izgledao). Nismo žurili, bili smo na začelju Arsenalove rulje koja je napuštala stadion. Do stanice nam je trebalo svega 15 minuta pešaka, a i policija nas je pratila. Morali smo da pređemo ulicu, sišli smo u podzemni prolaz. Na ulasku u tunel, navijači su zapevali “Arsenal!” Odjednom se začuo urlik “Vonderers!”, nastupio je pandemonijum. Mi smo se odvojili od glavnog dela grupe, nije bilo ni svetla ni pandura, tukli su nas do besvesti. To je jedna od onih situacija kad se svako snalazi sam. Sagao sam glavu i potrčao, vukući Vinsa prema svetlu na kraju tunela. Pojavili su se i panduri. Iako je okršaj trajao svega par minuta, to je onima koji su pili batine delovalo kao par sati. Jezivi strah nestaje tek kad se sve završi i nađeš se u sigurnosti voza koji te vodi kući; ali dok traje, iskustvo je neopisivo, nikakva droga ne može da izazove ili reprodukuje to osećanje.
Iz meni nepoznatih razloga na Vesthemove navijače uvek se gledalo kao na fer ekipu. Molim vas! Vesthem je jedini teren na koji sam išao čitavih pet sezona, a da nisam smeo da navijam za svoj klub. Bio sam u strahu za sopstveni život – većina Arsenalovih navijača nije smela ni da se pojavi tamo. Kada su gostovali na našem terenu, uvek su dolazili na Nort Benk kop. 1975. smo ih izvukli u šestom kolu FA Kupa, igralo se kod nas. Praktično su preplavili stadion, mislim da ih je na Nort Benku bilo dvojica na jednog našeg. Uveren sam da se tog dana na našem stadionu pojavio ceo istočni London.
Posle toga su četiri godine zaredom Vesthemovi navijači upadali na Nort Benk da terorišu Arsenalove navijače. Ali, sve se menja. Poslednji put kad je Vesthem u gomili ušao na Nort Bank, imao sam tu sreću da učestvujem u akciji na tribinama. Bio je to 1. maj 1982. Moj brat se upravo vratio sa Foklanda, pa sam mu ponudio moje sedište, što je sa zahvalnošću prihvatio. Ušao sam na Gilespi Roud ulaz i pošao uz stepenice ka tribini. Umesto uobičajenog reda, na stepeništu se odvijao neobičan sukob. Velika grupa navijača Vesthema, bez šalova, tukla se sa 5-6 Arsenalovih navijača koje je predvodio nabijen momak, bikovskog vrata, obučen u trenerku zavučenu u bele bejzbol patike. Stajao je na prstima, udarajući i šutirajući svakog ko bi pokušao da se popne.
“’Ajde, šljame s istoka!” provocirao ih je.
Vesthemovci su nasrtali kao poludeli, ali je on uspomoć prijatelja odbijao svaki napad. Između udaraca je ispružao ruke i gestovima ih pozivao da okušaju sreću. Svaki njihov propali pokušaj je pozdravljao ruganjem.
“Mislio sam da ste tvrđi, ko je sledeći?”
To je izazivalo još neuspelih napada, ali koliko god se trudili nisu naterali Arsenalove navijače na predaju. Vesthemovci, njih bar dvadesetak, zadržani su oko dva minuta na stepenicama dok se nije pojavila policija. Svi su se razbežali, ostavljajući pandure zabezeknute.
“Ko je video šta se desilo?” vikali su.
Na kraju su nešto promrndžali i otišli kao da se ništa nije ni dogodilo. Bila je to neuobičajena scena, jer su obično Vesthemovi navijači prolazili svuda bez otpora. Njihova najača ekipa ICF (Inter Siti Firm) još nije pristigla u punoj snazi, iako su se verovatno već ubacivali u manjim grupama. Među Arsenalovim navijačima je vladalo čudno raspoloženje. Manje grupe su već sat i po pre utakmice stajale na ulazima u Nort Benk, izazivajući tuče sa Vesthemom. Ovakvo stanje potrajalo je do 250 kad su igrači istrčali na teren, dok su ih Arsenalovi fanovi pozdravljali u sred Nort Benka je eksplodirala narandžasta dimna bomba izazivajući totalnu paniku. ICF je napravio dramatičan ulazak na tribine. Oko njih 50 je sletelo niz tribinu, gazeći navijače koji su kašljali i plakali od dima. Užasnuti ljudi su bežali na teren da izbegnu haos. ICF su napravili pakao – ali im danas, za razliku od ranijih godina, neće sve ići po planu.
Dobio sam udarac u lice i povukao se pred nadirućim Vesthemom. Nisam imao predstave šta se događa jer sam bio zaslepljen dimom. Odjednom sam osetio kako me ljudi otpozadi guraju. Čuli su se uzvici “Napred Arsenal!” i “Svi u napad!” Momci su protrčavali pored mene pravo u dim, videle su se siluete ljudi koji se tuku. Još Arsenalovih navijača je uletelo u gužvu, pridružio sam se. Radile su ruke i noge, ICF se povlačio. Debeli Vesthemovac je isteturao iz dima, čekao sam da se sagne da bi prošao ispod šipke koja je stajala između nas. Pre nego što sam stigao da reagujem, stvorila su se dva mlada Grka i nagazila ga, pao je uz potmuo udarac.
“Gazi!”, videlo se samo kako cokule sevaju. Ostali Vesthemovci su ga videli kako pada i pošli mu u pomoć, ali se na povik “Arsenal!” okupilo još mladih gladijatora i Arsenal je ponovo prešao u napad. Uobičajeno bi se na uzvik “Vesthem!” Arsenalovi navijači razbežali, ali je danas to imalo suprotan efekat. ICF je pio batine sa svih strana, samo ih je intervencija policije spasila od totalnog poniženja.
Tog dana se desilo još nešto što je, po mom mišljenju, šokiralo većinu Vesthemovih navijača: ljudi, kojima je bilo dosta njihovog maltretiranja i uništenih utakmica, su konačno pukli. Jedan od takvih je bio i Stiv Ešgejt. Stiv je bio veliki navijač Arsenala čija se filosofija života preplitala sa fudbalom (fudbal, a naročito Arsenal, su mu značili sve u životu). On je bio poslednja osoba od koje bi ste očekivali da se potuče na tribinama. Dosta ljudi poput Stiva prate fudbal s interesovanjem, možete ih sresti u pabovima oko stadiona, na dan utakmice, kako izlažu svoje teorije o slabostima u odbrani njihovog tima bazirane na životnim iskustvima. Stiv je ušao na ulaz iz Avenel Rouda u trenutku kada je izbila tuča. Tek što je stao na svoje uobičajeno mesto, prišla mu je grupa navijača gurajući se.
“Lakše, bre, malo” rekao im je Stiv.
“U redu je brate, mi smo Vesthem.”
Stiv nije odgovorio već je bez upozorenja pripalio prvog momka, koji se sručio na zemlju. Stiv koji ima 70 kila i 180 cm, udario je i sledećeg koji je takođe pao, i treći je prošao isti tretman, pre nego što su uleteli drugi Arsenalovi navijači u pomoć. Policija se pojavila i uhapsila trojicu Vesthemovaca, koji su ležali neznajući šta im se desilo.
Policija je tog dana spasila Vesthem, ali je ICF imao poslednju reč. Posle utakmice je Arsenalov fan na smrt izboden, na stotinak metara od stadiona. Jedna je stvar potući se, ali izbosti čoveka … Niko nikada nije bio optužen za to ubistvo. Naredne sezone su pohapšeni mlađi navijači Arsenala i osuđeni na 3 do 5 godina zatvora zbog planiranja osvetničke akcije.
Smrt Arsenalovog navijača i dramatične novinske fotografije eksplozije dimne bombe izneli su u javnost činjenicu o postojanju organizovanih bandi na stadionima. Novinari i panduri su otkrili ono što su momci sa tribina znali odavno: da je ICF vrlo gadna ekipa koja na svojim žrtvama ostavlja vizit karte. “Čestitamo, upravo ste sreli ICF” pisalo je na kartici. Mislim da su ovaj fazon maznuli iz filma “Apokalipsa danas” u kom sumanuti pukovnik, koga igra Robert Dival, čini istu stvar sa mrtvim Vijetkongovcima.
Na ovoj utakmici je stvoren mit o Vesthemu. Štampa je od njih stvorila heroje – fer momke koji puno znaju o sportu, nazivajući klub “Fudbalska Akademija”. Da su reporteri stajali na tribinama shvatili bi da im nadimak “Škola nasilja” više odgovara.
Štampa generalno nema pojma o tome šta se dešava na stadionima, a novine poput “Sana” (huliganska biblija) u tome ni malo ne pomažu. Glorifikuju dripce kad im to odgovara zbog tiraža, i uopšte spuštaju moralne standarde. Jednom su čak napravili članak o momku iz ICF-a, predstavljajući ga kao narodnog heroja.
Ljudi koji čitaju ovu knjigu mogu steći utisak da je dan proveden na fudbalu jedino zabavan ako uključuje i tuču. To nije tačno, ali ne možete zanemariti uzbuđenje u sprezi sa sukobima na fudbalu, kao što ne možete sedeti ravnodušno kad konj na kog ste se kladili prvi stigne na cilj. Danas kompanije plaćaju svojim službenicima “Ratne igre”, šalju ih u šumu sa pištoljima na boju da vide kako reaguju pod pritiskom. Ljudi igraju igre stresa iz zabave i zadovoljstva. Siguran sam da postoji velika sličnost između emocija koje prate te igre i onih na tribinama, ali je velika razlika što na tribinama ne postoji mogućnost da prekinete igru, a i strah je stvaran. Vaša reakcija u deliću sekunde odlučuje da li ćete se izvući nepovređeni ili modri od batina. Ponekad čovek pomisli: “O ne, ovo se ne događa meni.”, ali se ipak događa i moraš da odreaguješ. Ne postoje diplome, niti će ikad postojati, za one ljude koji znaju da donose ključne odluke u trenutku – što inspiriše druge navijače da ih lojalno i poslušno slede. To je jedini način zadobijanja poštovanja na tribinama.
Dan proveden na fudbalskoj utakmici je naročit: ustajanje, putovanje, iščekivanje, opijanje i na kraju sam fudbal. Utakmica traje 90 minuta, dan može da traje i 18 sati, ali bez fudbala ne bi bilo ni tog dana. Mnogo se može naučiti o ljudima u momentu izbijanja tuče na tribini. Ljudi na koje se možeš osloniti, pouzdani, ona vrsta koja te neće izneveriti u normalnim prilikama, okreću se i beže. Protrčavaju pored, bledih lica, užasnuti, stegnutih usana, očiju uprtih napred u potrazi za sigurnošću i krajem njihove noćne more.
Dan finala Kupa na Vembliju, sa njegovim kulama i Olimpijskim prilazom, je san svakog navijača čiji tim igra u Kupu. Svako gostovanje na Kupu nosi različita osećanja. Svi se pitaju: da li je ovo naša godina?
Najgore osećanje za navijača je kad njegov tim ispadne iz Kupa. Čuješ poslednji zvižduk, i dok se protivnički navijači raduju, ti pokušavaš da se utešiš sa svojim ortacima. Bez obzira šta se govori, unutrašnji bol teško prolazi, a osećanje nepravde i frustracija traju nedeljama. Najteže je kad te izbace u polufinalu, tako blizu a tako daleko. Svega 90 minuta od Vemblija. Svi se prisećaju prethodnih kola: “Bolje da smo tada ispali”. Izgubiti ligašku utakmicu je gadno, ali je tu ipak sledeća nedelja, ali kad pukneš u Kupu treba da čekaš godinu dana.
Kad je Arsenal 1973., na polufinalu FA Kupa, izgubio od Sanderlenda, svi su nepomično stajali s osećajem mučnine u stomaku. Taj osećaj je nekakva mešavina žmaraca i akutnog bola u stomaku koji pogađa čitavo telo. Ljudi smišljaju hiljade izgovora da bi se bolje osećali, ali to ne pomaže. Naišao je bus pun Sanderlendovih navijača, izašli su i počeli da nam se smeju. Arsenalovci su pobesneli i nasrnuli na njih, uhvatili su nekoliko nesrećnika i ubili Boga u njima. Jedan pogled na lica navijača koji su se vraćali iz tuče govorio je sve. Kroz pesnice su izbacili svu mučninu iz svog sistema. Direkt u glavu protivničkog navijača posle poraza ne dobija utakmicu niti potpuno odstranjuje bol, ali se ne osećaš tako šugavo kao pre toga.
Svaki navijač ima svoj omraženi protivnički klub, najčešće je to onaj čiji je stadion geografski najbliži njegovom klubu. Poraz od njih znači period apsolutne mizerije. Batine od komšija znače totalno poniženje i prozivku na narednim utakmicama. Neverovatna je brzina kojom se vesti o poniženju na tribinama šire huliganskom populacijom. Jednom sam čak video huligansku top listu napisanu na kapiji ispred Spursovog Pakston Roud kopa.
“Idi na zapad, mladiću”. To sam i učinio jedne subote – pošao sam u Bristol, koji za većinu Koknija predstavlja moronsku zemlju, naseljenu klovnovima koji u svakoj rečenici koriste uzrečicu “ooo-aar”. 1976. Bristol je ušao u prvu ligu i pobedio Arsenal sa 1:0 na Hajberiju. Hiljade Bristolaca je došlo na Hajberi, ali smo mi planirali da ih naučimo pameti na njihovom stadionu Ešton Gejtu.
Ulaz u Padington stanicu, kasno jutro. Bristol ekspres je stajao, ispunjen Arsenalovim navijačima. Neki su virili kroz prozore i dobacivali ili se javljali poznatim ljudima iz drugih vagona. Konačno škripa otpuštenih kočnica i voz se pokrenuo. Dok je voz pristajao u dno perona začuo se familijaran zvuk otvaranja konzervi, počelo je. Po vozu se širila priča: “Danas svi u Bristolovom kopu”. Bilo nas je dvestotinak, naravno da ćemo probati da im uzmemo kop. Prolazili smo redove nanizanih kuća, ulice potpuno iste kao u severnom Londonu, ali su nekim iz naše ekipe delovale inferiornije, prosto zato što se nalaze u Bristolu.
“Pogledaj kakve su im kuće.”
“Da, dve sobe gore, dve dole i poljak.”
“Bašte su im betonirane.”
“Nemaju para za kosačice.”
“Izgleda da se kupaju u koritu ispred vatre.”
Dijalog je odavao osećaj superiornosti karakterističan za sve Koknije na putovanju. Ostalo je još da se lokalnom stanovništvu da dobra lekcija o ponašanju na tribinama.
“Naučićemo debile novim fazonima.”
“Na prvi uzvik “Arsenal” razbežaće se k’o zečevi.”
“Zapamtiće današnji dan.”
Svi su se smejali nadmoćno, niko se nije osećao ugroženo. Najzad kapija. Idemo.
Klik, klik, klik je poznat zvuk za sve fudbalske navijače. Zvuk šipki na kapiji koje se okreću preko metalnog jezička dok prolazite. Obično je to prijatan zvuk jer znači da ste uspeli da uđete na glavni događaj; ali je tog dana moje srce udaralo jače od gvozdenih šipki. Bio sam među prvih dvadesetak koji su ušli. Unutra smo naišli na more ispitivačkih očiju koje su tražile bilo kakav znak prisustva Koknija. Morali smo brzo da se umešamo u rulju ili smo nagrabusili. Bila je velika gužva, što mi se učinilo ohrabrujuće, kad sam odjednom začuo krik: “Londonci su u našem kopu. Zgazi đubre Koknijevsko!”
Čuo sam zvuk udarca pesnice u lice. Ljudi koji su desetak sekundi ranije izgledali nervozno i oklevajuće, pokrenuli su se poput ogromnog talasa prema nama. Povukli smo se, neki iz naše grupe su shvatili da je bilo kakav otpor beznadežan i preskočili su nazad preko ograde. Nisam imao gde da bežim i koncentrisao sam se da se zaštitim od udaraca koji su pljuštali. Momak pored mene je popio šut u glavu u skljokao se u šljunčanu stazu. Pritrčala mu je devojka i zgrabila ga za kosu, divljački ga je čupala i pljuvala. Zapenila je kao besna. “Kopile!” Vrištala je. Pored nje se stvorila gužva onih koji su čekali da ga išutiraju, neprestano se čuo bolestan zvuk udaraca cipela u telo. Nisu gledali gde udaraju: bilo koji deo grudnog koša bio bi fer plej. Neki gad mu je petom čizme gnječio lice.
“Pomozite mi, ubiće me” zavapio je, ali mu niko nije mogao pomoći. Arsenalovi navijači sa druge strane kapije nisu pokušali da nam pomognu, ne krivim ih, s obzirom na divljačke batine koje smo dobijali. Par njih se pretvaralo da nam idu u pomoć, ali je to bilo samo jalovo kurčenje.
Povukao sam se koliko sam mogao, nabio sam se u ćošak između betonskog zida i kioska za čaj. Video sam kako lete pesnice i osećao udarce po licu. Prestao sam sa pokušajima da blokiram udarce i sklupčao se da smanjim površinu po kojoj padaju udarci. Svako se trudio da me udari ili šutne u glavu, srećom većina udaraca je bila slaba, jer su u onoj gužvi i žurbi smetali jedni drugima, tako da su većinu energije trošili sudarajući se tokom zamaha. Rukama sam pokrio glavu, kolenima sam štitio grudi, moje noge su primile većinu udaraca. Uspeo sam da bacim pogled kroz ruke i video neverovatan prizor. Jedan Arsenalov navijač, za koga sam kasnije saznao da se zove Mik, uspevao je da pruži otpor. Stajao je leđima priljubljen uz zid, u gardu, ispred njega je bilo oko 25 tipova koji su pokušavali da ga udare u lice. Mik bi primio 5-6 udaraca pa bi uzvratio, nekoliko napadača je uspeo i da šutne.
Mislio sam da mori nema kraja, ali se uskoro pojavila policija. Bristolci su se razbežali ostavljajući nas da se pokupimo, očistimo i da nas policija izbaci sa stadiona. Pokušavli smo da izađemo što je moguće dostojanstvenije ali su nam uvrede i dobacivanja brujale u ušima.
“Marš kući, Kokniji.”
“Ne vraćajte se.”
“Ovo vam je dobra lekcija, razmetljivci.”
“Nećete se ovde više kurčiti.”
Svi smo na nogama napustili stadion, čak i onaj dečko koga su životinjski izmaltretirali. Policija nas je otpratila na drugu stranu stadiona (na izlasku su na nas nasrnuli još neki domaći navijači).
“Da nije bilo pandura, ležali bi mrtvi” pevali su nam Bristolci dok nas je policija sprovodila na suprotan kraj, gde smo ponovo platili karte. Neki od ljudi koji nisu dobili batine bezočno su tražili da uđu za dž. “Daj bre, nećemo valjda opet da plaćamo?!” Ali panduri nisu hteli ni da čuju.
Posle tekme policija nas je otpratila do stanice i stpala u voz za London. Dosta nas je imalo šljive, modrice i čvoruge, ali smo se već kod Pedington stanice osećali kao moralni pobednici zbog poslednje odstupnice koju je pružio Mental Miki. Zezali smo se i smejali celim putem kući, uglavnom zahvalni Bogu što smo preživeli (mada je teško smejati se sa povređenim rebrima). Što je najcrnje, izgubili smo sa 2:0.
Utakmica FA Kupa protiv Notingem Kauntija je pomerena za 230 da bi se izbegao sukob sa navijačima Notingem Foresta koji je tog dana takođe igrao kod kuće (dva stadiona su udaljena manje od 800 metara, čudi me da ne dele zajednički stadion). Gostovanja su odlična prilika za upoznavanje sa novim ljudima, uvek bih sreo nekog novog. Sve što mi je trebalo bila je standardna oprema: zaliha piva, špil karata i novine. Tog dana sam upoznao Džona Evansa i njegovu ekipu i spajtao se sa njima. Džon i njegovi su sjajni ortaci. Dok sam sedeo u pabu i pričao sa nekim, jedan iz njihove grupe se sagnuo i obratio mi se preko ramena.
“Izvinite, da li ste vi jedan od onih koji demoliraju vozove, a zatim istrčavaju sa stanice udarajući ljude u glavu?”
Rekao je to takvim tonom koji je nagoveštavo veliko razočarenje u slučaju potvrdnog odgovora. Svi su se ućutali očekujući moj odgovor.
“Ne, naravno da nisam.” Odgovorio sam ozbiljno.
“E, pa mi jesmo!” uzviknuo je, na to su svi prasnuli u smeh. Ispostavilo se da nisu kavgadžije već ljudi koji vole dobro zezanje – odlično društvo za gostovanja. Rekli su mi da sam uvek dobrodošao u Plimsol Armsu. Stiv Mepin, Vins i ja smo počeli tamo da izlazimo provodeći nezaboravne većeri posle velikih utakmica.
Svaki grad ima svoje bande i šibadžije, tako je i sa svakim fudbalskim timom iako je, recimo, veliki problem potući se u Norviču. Tamo sam dvaput proveo fantastičan dan. Znali smo da neće biti problema, tako da je to više bila fudbalska ekskurzija. Stigli smo u pab pre 12 sati, tako da su oko 3 sata neki ljudi bili toliko pijani da nisu mogli da pređu ulicu i uđu na stadion. Neki momak je zaspao na stepenicama WC-a. Gazda, zadovoljan pazarom, nije hteo probleme sa policijom zbog pijanih, pa je izbacio sve koji su mogli da hodaju, a one razbijene je ostavio da prespavaju tamo gde su se zatekli.
Ipsvič je takođe bio pravi piknik. Nije mi jasan neko ko želi da se pobije u tom gradu, jer su oni veoma prijateljski nastrojen svet. Jednom prilikom zamalo da napravimo gužvu. Nas četvorica smo za Uskrs otišli da gledamo ligašku utakmicu, Arsenal je pobedio 2:0, a Ipsvič je ispao iz lige. Bili smo Dejv Finčam, Fil Mamara, Stiv Mepin i ja. Dejv je puno pio pa ga je žena retko puštala na utakmice jer se redovno kući vraćao četvoronoške. Otišli smo u Ipsvič i našli otvoren pab (puno barova se zatvaralo na dan utakmice zbog učestalih nereda i tuča). Dosta smo popili pred tekmu igrajući spuf, igru koja se sastoji u pogađanju broja novčića u šaci protivnika.
Posle tekme smo se vratili u pab. Dejv je startovao dve ribe, zasmejavao ih je pričama iz vremena kad je radio kao putar. Oko sedam sati su se pojavili i mladići od ove dve, tako da je Dejv morao da se na žvaku izvuče iz te situacije, pogotovo što se prilično zbližio sa jednom od njih. Kad su se pojavili i drugovi od mladića, pomislili smo da je pametnije otići odatle. Odlučili smo se za disko-pab General Gordon. Ispostavilo se da je pun navijača Ipsviča, što nam nije smetalo. Ponovo smo zaigrali spuf. Par autentičnih seljobera nam je prišlo, zamolili su da igraju sa nama. Jedan je bio glup k’o fosna, platio je šest tura piva uzastopce jer je stalno gubio. Non stop je govorio idiotluke kao: “Što ste vi Kokniji pametni” ili “Dobar način da se čovek napije”. Komentar koji je usledio posle šeste ture pića bacio nas je u histeričan smeh: “Čini mi se da baš i ne kapiram kako se ovo igra.”
Nismo izdržali. Valjali smo se po podu. Što je najcrnje tip je pitao: “A da ja nisam rek’o nešto smešno?”
U međuvremenu nam je njegov ortak pozvao taksi jer su nameravali da nas linčuju pošto smo Arsenalovci. Mi smo se tako dobro provodili da nismo ni osetili pretnju. Taksi je došao. Ostali su ušli, a ja sam ostavio otvorena vrata auta i rekao tajgeru: “Čim uđem, gas do daske i bežimo.” Delovao je zbunjeno ali je ubrzo shvatio. Otvorio sam vrata paba i uzviknuo “Arsenal, Arsenal”. Uleteo sam u kola i odjurili smo. Iza nas je istrčalo 50-ak momaka voljnih da nas umlate.
Celim putem do stanice smo ponavljali reči onog džibera i kidali se od smeha. Kad smo stigli smeh je naglo prestao: zakasnili smo na poslednji voz. Pao je dogovor, rešili smo da maznemo kola. Stivu Mepinu se posrećilo u jednoj garaži, uspeo je da otvori vrata – ali nije primetio da kola stoje na ciglama. I dalje nas je terao maler. Totalno smo se sjebali. Stiv je probao još jedna, otvorila su se. Unutra je bila razbacana hrpa kaseta. Stiv je zaključao vrata i rekao: “Ovde je greh krasti. Ljudi su tako poverljivi.”
Odustali smo. Fil i ja smo krenuli u pandursku stanicu da tražimo ćeliju za prenoćište. U stanici nam je narednik kazao: “Ćelija! Nema šanse. Idite u čekaonicu s onom dvojicom.” Nevoljno smo ušli u čekaonicu, tu su na klupi ležala dva Arsenalova navijača. Jedan od njih je bio grozno pijan, drugog je naš ulazak probudio: “O, mislio sam da je neko drugi.” rekao je. Objasnio je da im je drug uhapšen zbog vožnje u pijanom stanju i da ga oni čekaju da izađe. Ponudili su nam prevoz do Londona. Nakon sat vremena pojavio se poručnik i rekao mu: “Za tvog druga je plaćena kaucija, otišao je kući.”
Kasnije smo saznali da mu je narednik rekao da ga niko ne čeka, pa je momak otišao sam. To je bila njegova osveta za probleme koje smo mu stvorili. Jedino što nam je ostalo je da se izvalimo u čekaonici. Celu noć nisam trenuo okom, jer je onaj pijani svaki čas povraćao u metalnu kofu ispod klupe. Posle svake “seanse” brundao je “Nikad više Bakardi.” Oko pet ujutru smo otišli do štajge gde smo našli Stiva i Dejva. Ni oni nisu spavali cele noći. Povratak kući je bio užasan, ali bih svaki put kada me uhvati bedak pitao onog mamurnog nesrećnika: ”Brate, jesi za jedan Bakardi?”. Veliki problem gostovanja je povratak hladnim, neudobnim vozovima. Izgledalo je kao da putujemo godinu dana, a bife je bio zatvoren zbog navijača.
“Otvaraj jebeni bife” drao se Arsenalov navijač. Voz tek što je pošao iz Mančestera, posle utakmice sa Boltonom, bio je pun Arsenalovih navijača. U polasku je kasnio sat vremena, ne znam zašto, verovatno ni Britanska Železnica nije znala. Odmakli smo 15 minuta od Mančestera kada je neki momak izgubio strpljenje i razvalio vrata od bifea, predosećajući da u vozu nema pandura. Bio je to kompletno opremljen bife Britanske Železnice. Poslužio se, ostali su sledili njegov primer. Bilo je to neplanirano – svi su čekali u redu da plate, ali je sad bilo za dž, samoposluga. Dok sam stigao na red ništa više nije ostalo, samo nekoliko klinaca koji su u velikoj šerpi kuvali poridž. Kako se voz ljuljao tako je kaša pljuskala na sve strane. Izgledalo je kao da je pala bomba – razbijeni tanjiri, izgažena hrana i razbacano đubre.
Vratio sam se u kupe, neki momak je prošao, prodavao je ukradeno pivo. Dečko koji je sedeo preko puta mene, imao je oko 19 godina i nije bio navijač, menjao je konzervu lagera koju je imao kod sebe za Spešal Bru, otvorio je i počeo da pijucka. U vozu nije bilo pandura, službenik B.Ž. je zinuo od čuda kad je video krš u bifeu, otrčao je na telefon da javi. Pola sata kasnije voz je zaustavljen, ušla je gomila pandura raspoloženih za hapšenje. Krenuli su po vozu. Niko od nas se nije ni pomerio, i, naravno, niko nije imao pojma da u vozu postoji bilo kakav bife! Skinuli su sa voza dva lika koji su sedeli okruženi gomilom klope iz bifea, ali to je bilo sve. Čak su se i oni bunili, tvrdeći da nisu krivi. Inspektor je ušao u naš kupe i snimio konzervu piva ispred dečka, prekoputa mene.
“Gde si ovo kupio, sinko?”
“U radnji u Mančesteru.”
Uputio mu je onaj pogled: “Najzad je jedan dolijao.”
“Koliko radnji prodaje Spešal Bru sa logotipom Britanske Železnice na konzervi?”
“Nemam poma.”
“E, ja imam, uhapšen si.”
Pandur je sijao od zadovoljstva, obratio se svima u kupeu: “Kada stignemo u Juston, zadržaćemo voz dok ne pronađemo sve krivce.”
Voz je stao u Bedfordu, železnički službenici su trčali gore-dole po peronu. Došli su pod naš prozor: “Silazite! Brzo, ispraznite voz!” Policajci su, zbunjeni, pokušavali da im objasne da je istraga u toku, ali su im železničari objasnili da je došlo do zagušenja nešto niže na pruzi i da ubrzo očekuju voz-dizalicu, te da ovaj voz mora da nestane sa koloseka za pet minuta.
Nije nam trebalo dvaput reći, svi smo sišli sa voza. Prebacili su nas u voz na drugom koloseku. Policija je odustala od istrage, tako da smo za sat vremena već bili u Londonu. Nesrećni dečko koga su hteli da uhapse bio je beo kao krpa. Na kraju niko nije uhapšen zbog ”Velike pljačke” voznog bifea, a poridž je ostao nepojeden, koliko ja znam.
Većina gostovanja počinje na isti način: nađete se na stanici punih džepova provijanta i novina. To može biti uobičajen dan, ali se ponekad dogode stvari zbog kojih vam taj dan večito ostane urezan u pamćenje. Jedan takav dan je bilo gostovanje u Midlsborou za FA Kup.
Odmah po izvlačenju Stiv Mapin je rešio da ne ide tako daleko na sever. Kazao je “Soška mi je istekla.” Vins i ja nismo hteli da propustimo ovu utakmicu. U 915 smo već sedeli u vozu, opremljeni pićem, kao i većina drugih putnika. Oko 4-5000 Arsenalovih navijača je krenulo na četvorosatno putovanje. Navijači sa severoistoka imaju gadnu reputaciju, ali nam je to bilo poslednje na pameti – naročito ekipi koja je visila u bifeu i sabijala pivo. Svi su urlali “Osvojićemo Kup!”. Vins i ja smo u vozu upoznali neverovatnog tipa koji je nosio par svetložutih cipela. Bio je kost i koža, plave kovrdžave kose, i neumorno je pričao o tome kakav je hendikep biti rođen u Midlzborou. Uporno je pokušavo da imitira Tisajd akcenat, ali je samo uspeo da zvuči kao karikatura Pakistanca u Engleskoj, tako da je bio još smešniji.
Pošto je voz bio specijal, nije trebao da staje usput, ali se ipak zaustavio na nekoj neoficijelnoj stanici. Po običaju, svi su proturili glave kroz prozor, urlali “Arsenal!” i vređali prisutne domoroce. Nekolicina protivničkih navijača koji su tu čekali voz, zabrinuto su se povukli u dubinu stanice. Čim je voz krenuo zasuo ga je baraž praznih konzervi uz povike “Drkažije!”. Voz je u Midlzboro stigao oko 1 sat, sišli smo i krenuli ka izlazu. Naš voz je bio prvi od četiri specijala koliko je krenulo iz Londona, jake policijske trupe čekale su da nas sprovedu do kilometar i po udaljenog stadiona. Izabrali su put koji prolazi kroz trgovačku četvrt. Dok smo išli, grupice kupaca su nas gledali kao da smo pali sa Marsa, istovremeno manje ekipe Midlzborovih navijača stajale sa strane očekujući gužvu – brzo su se razbežali kad smo ih pojurili. Usamljeni prodavac novina, na uglu, iza svoje rešetke je držao natpis “Kokni invazija!”. Jedan od momaka je hteo to da uzme kao suvenir, kad je pokušao da otvori rešetku i uzme papir, prodavac ga je udario. Četiri navijača su mu prišla, bio je stariji čovek, jedan od njih je zgrabio hrpu novina i bacio ih na ulicu. Matori je sačuvao papir sa naslovom po ceni od 30–40 uništenih novina.
Nisam hteo tako rano da idem na stadion, pa smo Vins i ja zbrisali pratnji i otišli nešto da pojedemo pre tekme. Karte smo uzeli još u Londonu jer se pričalo da će se rasprodati, međutim primetio sam da je bilo moguće podmititi redare na ulazu. Našli smo se na ulici koja je vodila direktno do našeg ulaza na stadion. Na sred ulice je stajala grupa Arsenalovih navijača, prepirali su se.
“Daj da poteramo smradove.”
Smradovi su bili Midlzborovi navijači koji su provokativno stajali 50 metara dalje. Tri Arsenalovca su poveli, grupa se pokrenula kao jedan. Na 20 koraka Midlzborovi navijači su počeli da viču i da se pretvaraju da će napasti, ali Arsenal nije padao na blef; uz urlik su se stuštili na domoroce koji su zapalili niz ulicu. Momci su se vratili do našeg ulaza smejući se, rasterali su ih bez ijednog udarca. Ušli smo na stadion i montirali se na tribinu koja se pružala dužinom terena. Vins i ja smo stali kraj ograde koja nas je delila od velike nepokrivene tribine. Primetio sam da se na stazi između terena i tribine nalaze dva čudna drvena rama sa zategnutim platnom. Obratio sam se Vinsu.
“Za šta ovo služi?”
“Ne znam, ali čudno izgleda.” rekao mi je sležući ramenima.
Oko 245 na ogradu je došlo nešto Midlzborovih navijača, počeli su da pljuju svoje rivale koji su im uzvratili kompliment. Odmakli smo se od ograde, u sledećem trenutku su timovi istrčali na teren. Jednim okom sam pazio na tribinu sa moje desne strane. Počeli su da lete parčići cigli. Okrenuo sam se da mogu da ih hvatam. Sledeće su doletele pune konzerve piva, ovlaš otvorene. Nije bio problem uhvatiti ih i lobovati ih nazad. Arsenalovi navijači su nasrtali na ogradu pokušavajući da dohvate protivnike. Onda sam ugledao nešto za šta nisam odmah shvatio o čemu se radi. Strelica za pikado je doletela i zabola se u rame momku koji je stajao u mojoj blizini. Zabola se dosta duboko, mora da je bila bačena sa velike daljine. Uzviknuo sam “Strelice!”. Nosio sam kačket i uspeo sam njime jednu da uhvatim. Bacio sam je na zemlju – sad mi je žao što im nisam vratio. Za sekund sam skrenuo pogled sa tribine i strelica mi je proletela pored lica. Začuo se vrisak, okrenuo sam se i video jeziv prizor: mladića kome se strelica zabola u zenicu. Instiktivno je podigao ruke da zaštiti lice ne shvatajući da mu je strelica zabodena u oko.
Panduri su se probili na tribine i postavlili platnene panoe iznad ograde. Tako jednostavno su ih montirali da nam je bilo jasno da je to uobičajena procedura. Progurao sam se kroz gužvu pomažući onom jadniku da siđe sa tribine. Preskočio sam na stazu i pomogao njemu da preskoči. Pandur je potrčao da nas spreči da izađemo na teren, ali se ukopao u mestu kada je video strelicu koja štrči iz oka. Pozvao je bolničare i pomogao im da izvedu momka. Okrenuo sam se ka Midlzborovoj tribini i video dvojicu idiota kako se smeju na zapomaganja povređenog momka. Pobesneo sam. Kakav je to čovek koji baca strelice u gomilu, gde su velike šanse da će nekog pogoditi u lice? Skočio sam, uhvatio se za ogradu i zamahnuo čizmom nadajući se da ću bar jednom od njih da polomim vilicu. Nažalost, promašio sam. Vins mi je viknuo “Džindžer, pali!”, svatio sam da će me uhapsiti ako se ne izgubim. Preskočio sam nazad na našu tribinu i sakrio se u gužvu. Arsenalovi navijači koji su preskočili na Midlzborovu tribinu bili su izbačeni i pohapšeni. Arsenal je gubio sa 3:0, Vins i ja smo izašli sa stadiona i krenuli na stanicu. Sreli smo dva Arsenalova navijača koji su nam se pridružili. Kada smo stigli do kraja kvarta jedan od njih, Vili, se unervozio, uprkos tome što je bio k’o od brega odvaljen i više nego sposoban da se brani.
“Da sam na vašem mestu skinuo bih te šalove.” rekao je.
“Zašto to?” pitao je Vins.
“Čuo sam da ovde ne gledaju utakmicu nego napolju sačekuju male grupe navijača.”
“Dobro, ako su za akciju, dobiće je!” odgovorio je Vins.
Vili je zaustio nešto da kaže, ali ga je Vins preduhitrio.
“Slušaj seronjo, ako ti je frka da ideš sa nama onda idi sam, u suprotnom začepi i spremi se za fajt, jer mi nećemo da bežimo.”
Vili i njegov ortak su se još više unervozili, zaostali su za nama dvadesetak koraka. Prošli smo tržni centar i stigli do ulaza u stanicu. Vins se okrenuo i dobacio im: “Sve je u redu Vili seronjo, možeš slobodno da uđeš.”
Posle utakmice, koja se završila porazom Arsenala od 4:1, rulja Arsenalovih navijača je izjurila sa stadiona u potrazi za Midlzborovim navijačima, koji su se pokazali u pravom svetlu sa onim strelicama. Arsenalovci koji su se odvojili od grupe bili su sabijeni u zemlju. Kokniji su izvršili invaziju i za to platili skupu cenu.
U povratku smo ponovo sreli Žute cipele koji nas je nasmejao do suza. Ispričao nam je kako mu je u toaletu paba prišao sredovečan čovek i rekao: “Samo londonski pederi nose žute cipele.” I pripalio ga u glavu. Iako to nije baš smešno, svi smo zaurlali od smeha. Nikada ga više nisam video u žutim cipelama, ali mu je ostao nadimak. Nažalost, on je nešto kasnije umro, navukao se na dop.
Tokom celog puta pred očima mi je bilo lice mladića kome strelica štrči iz oka. Taj prizor me je proganjao. U nedelju ujutro sam seo i napisao dugačko pismo Ministru policije. Kritikovao sam policijsko obezbeđenje utakmice i način na koji su se postavili između dve rivalske navijačke grupe. Znao sam da su strelice i ranije bacane, čemu panoi u suprotnom, i zašto nisu postavljeni pre incidenta? Odgovori Načelnika Policije i Ministarstva su po mom mišljenju bili zamazivanje očiju. Policija mi je čak odgovorila da su strelice zapravo bili ekseri koje su pre utakmice ukrali Arsenalovi navijači. Znam valjda kako izgleda strelica za pikado u pabu, jednu sam čak uhvatio u kačket. Užasan prizor kome sam prisustvovao ostaće mi zauvek urezan u sećanje. Za utehu, iz reportaže o incidentu u Sandej Tajmsu saznao sam da je Arsenalov navijač nekim čudom sačuvao vid.
Sledeća značajna utakmica odigrala se naredne sezone 1977.-78. Igrali smo sa Liverpulom u polufinalu Kupa, prva tekma se igrala na Enfildu. Imao sam neprijatne uspomene na taj grad od pre pet godina, ali sam znao da ću ići čim je obavljeno izvlačenje. Činjenica da sam od različitih ljudi čuo masu priča o nasilju na Enfildu nije mi ništa značila. Opšteprihvaćeno mišljenje o tome da su Liverpulovi navijači okej momci mora da je stvarano sa sigurne distance udobnih novinarskih loža. Većina novinara nikada nije bila na ulici sa navijačima, kad vide nasilje na tom uličnom nivou, ostaju preplašeni i ne kapiraju ga.
Putovao sam sam na tekmu, jer sam se u Justonu odvojio od ortaka pokušavajući da se prošvercujem u prvu klasu Trevel Klab voza, odakle su me izbacili. Kod mene je bila Vinsova karta, trebao sam da je prodam jer Vins nije mogao da je priušti. Stiv Mepin je odlučio da nema vremena za učenje novog jezika (Skuzerski), a i pasoš mu i dalje nije važio! Nikad ranije, niti kasnije, nisam toliko pevao u vozu. Očekivanja su bila ogromna, jer se Arsenal iščupao iz lošeg perioda i imao je uzbudljiv, mlad tim, a Liverpul nam naravno nije bio ni do kolena, iako je tada važio za najbolji klub u Evropi.
Stigli smo na Lajm strit stanicu, izlazili smo pevajući. Nema tog Liverpulovog navijača koji bi smeo da se kači s ovom ekipom. Ljudi su istrčali sa stanice i uletali u autobuse, ja sam bio oprezan, a i nisam hteo da se guram. Otišao sam iza ugla i ušao u bus za stadion u kom nije bilo Arsenalovih navijača koji urlaju. Seo sam i otvorio novine, prisluškujući komentare Liverpulovih navijača o broju Koknija koji su stigli u grad. Bus je stao tačno ispred Kopa, poznatog kraja Liverpulovih navijača. Na ovom delu tribina nema prolaza između sedišta, tako da su navijači prinuđeni da pišaju jedni drugima po nogama. (Skuzeri to zovu “tople noge” i strašno su ponosni na taj svoj običaj).
Čim je bus stao unutra je utrčala gomila likova u potrazi za usamljenim Koknijem, žrtvom za prebijanje. Setio sam se događaja od pre pet godina. Ovog puta nisam imao šal, ali nisam hteo da rizikujem. To je čudno, ali kada često ideš na utakmice možeš bez problema da oceniš ko odakle dolazi, po načinu odevanja ili po opštem ponašanju. Nastavio sam do sledeće stanice, a onda se pešaka vratio do stadiona. Arsenalovim navijačima je bila namenjena polovina Enfild Roud tribine, naspram Kopa. Prošao sam kroz dugačke nizove kuća koje opkoljavaju stadion. Zapamtio sam put do bus stanice, za povratak. U Enfild roudu sam rešio da prodam Vinsovu kartu. Prišla su mi četiri mlada Liverpulova navijača, imali su oko 16.
“Imaš kartu viška?”
“Imam jednu.”
“Pošto ?”
“Pet glava.”
“Ma, jebi se Kokni.”
Popizdeo sam, ali sam rešio da je prodam. “Kol’ko plaćaš?”
“Funtu.”
“Marš bre, pre ću da je zapalim!”
Bezobrazni mali Skuzer je izvadio kutiju šibica iz džepa. Pocepao sam kartu i bacio mu je u lice.
“Evo ti, zapali je sam.”
Neki momak iz Arsenala je video šta se događa, prišao je i išamarao klinca. “Gubi se na svoj kop” rekao mu je. Ovaj je nestao za sekund.
Ušao sam na stadion i pronašao sve svoje ortake: Džona Evansa, Trevora Smita i ostale. Trevor (Ti Si za prijatelje) je bio najžešći momak koji je ikad išao na gostavanja. Imao je, blago rečeno, čudan ukus u oblačenju; visio je na Kings Roudu, tako da se najnovija moda ubrzo reflektovala na njegovu garderobu. Kad god ga sretnem na utakmici imam osećaj kao da sam sreo burazera koji se vratio iz rata, pada grljenje i tapšanje po leđima. U stvari, većina navijača se tako ponaša, izgleda da fudbal sjedinjuje ljude na poseban način.
Šank je sjajno mesto za informisanje, sudeći po pričama Liverpuljani su bili voljni za fajt i pre utakmice. Kružila je priča da su nam i Evertonovi fanovi pravili probleme. U bar je ušao momak koji je dobio batine od četiri Liverpulova klinca. Počeo sam da se smejem, pitajući se da to nisu ona četvorica kojima sam “poklonio” kartu. Momak je probao da me nabode na koleno, ali je dobio vreo čaj u facu i šut u bulju. Izašao je preteći mi: “Vidimo se kasnije”, običan lajavac.
Tekma je bila odlična, Arsenal je poveo. Ipak, Liverpul je izjednačio, dao drugi gol pred sam kraj i dobio nas sa 2:1. Dobro, tu je i druga tekma. Dok smo izlazili svi su bili nervozni i zbijali se u gomilu. U stvari, niko nije imao pojma kuda se ide do stanice. Napolju nas je čekao lavirint uskih uličica, nastalo je rasulo. Viknuo sam “Idemo desno”, velika grupa navijača je pošla za nama. Liverpuljana je bilo na sve strane, ali nisu imali muda da nas napadnu. Trebali smo odmah da se zaletimo na njih zbog drskosti koju su pokazali.
Skrenuli smo u ulicu koja vodi ka Kopu. Na vedrom nebu su se ocrtavale senke kuća, pod svetlošću jedine ulične svetiljke koja je ostala nerazbijena. Ulica je bila mračna i preteća. Začuo se urlik, ljudi ispred mene su ustuknuli. Na licima im se video strah i panika. Ljudi oko mene su vikali “Stoj!”, Liverpulovi navijači su se okuražili kada su videli da ne napadamo. Počela je tučnjava na sve strane, Trevor Smit i ja smo uleteli u gužvu, pridružilo nam se još naših ljudi. Kad izbije ovakva tuča onda ulećeš, nadajući se da i ostali čine isto. Na kratko su Skuzeri osetili tvrdo. Povlačili su se, na licima im je pisalo “molim te, nemoj da me udariš.” Ali je onda njihova pozadina prešla u napad. Odjednom sam shvatio da smo samo Trevor i ja ostali. Došlo je vreme za bežanje – bili smo obeleženi. Skočio sam pravo kroz živu ogradu u nečiju baštu, pa dalje kroz još dve bašte. Nisam se okretao.
Izašao sam na ulicu nešto niže i video da Liverpulovi navijači kasape Arsenalove koji su se raštrkali. Od straha sam jedva disao, nisam mogao jasno da razmišljam. Rešio sam da pođem sam i pokušam da se dokopam ulice pored Kopa i autobuske stanice. Bilo je mračno, moguće da Skuzeri neće posumnjati na usamljenog čoveka koji prolazi pored njih. Pošao sam nazad, iz prvog ugla sam naleteo na Liverpulovog navijača.
“Kopile Koknijevsko!”
Šutnuo sam ga u jaja, pao je bez glasa. Nastavio sam da hodam, nekim čudom me niko nije napao. Otkinuo sam se od straha, dok sam se molio da ova mora prestane, u sebi sam se zaklinjao da ću svake nedelje ići u crkvu ako ostanem živ. Nastavio sam uz ulicu i video kako Liverpulovi navijači razmazuju nogama po trotoaru jednog Arsenalovca. Nisam mogao da mu pomognem, prošao sam. Svako za sebe. Izvini druže!
Išao sam kao da imam neki tačno određen cilj. Hodao sam izbegavajući poglede, gledajući pravo pred sebe. Na ulici su ljudi, u mraku, naletali jedni na druge. Sa leve strane, na zidu, je sedela grupa klinaca koji su se trudili da u gužvi snime Koknije. Tiho sam isprobavao moj Skuzerski akcenat, ali su mi usta bila tako suva da verovatno ne bih uspeo da prozborim. Sve dok ne budem morao da govorim, preživeću. U dnu ulice se videlo svetlo, tu je bio niz prodavnica. Izašao sam na svetlo, odmah su provalili da sam Kokni. Nisam imao gde da bežim. Stajao sam na sred ulice, prišao mi je pandur i rekao: “Skloni se sa ulice.”
“Neću.”
Prišao je bliže: “Sklanjaj se ili ću da te uhapsim.”
“Hvala najlepše. Prihvatam, nemam kud da idem odavde.”
Prišao mi je i pandur u civilu, rekao mi je da njih dvojica idu u mom pravcu i da mogu sa njima. Krenuo sam za njima. 20 m dalje dobili su poziv preko motorole i odjurili, ostavljajući me ponovo samog. Utrčao sam u neku od poprečnih ulica, optrčao oko bloka i vratio se na glavnu. Video sam bus stanicu 50m dalje i pošao prema njoj. Na ulici je ležao Arsenalov navijač, izboden nožem. Na uglu je stajala velika grupa Arsenalovih navijača, prišao sam im, izmenjali smo priče. Odjednom je opet izbila gužva. Uleteli su Liverpuljani sa noževima, brzo sam reagovao, razbežali smo se u svim pravcima, utrčao sam u sporednu ulicu. Okrenuo sam se, neko je pao, nije moj problem, moje je da preživim. Pogledao sam na levo, bio je to Džon Evans.
“Šta se događa, Džindžer?”
“Teško sranje.” rekao sam.
“Šta da radimo?”
“U blizini je bus stanica. Ako stignemo do nje, misliće da smo odavde i da čekamo bus, onda smo sigurniji.”
Vratili smo se na glavnu ulicu i sreli dva mlada Arsenalovca. Kazao sam im da poskidaju šalove i da pođu sa nama. Došli smo do stanice i stali. Iza nas je bila napuštena kuća, u dvorištu je bila gomila praznih flaša. Preskočio sam i uzeo politrenjak od jabukovače. Pocepao sam džep i ubacio flašu u postavu jakne.
U tom trenutku se pojavio Turčin sa svojom familijom. Imao je oko 30, građen kao kockica. Nosio je majicu sa kratkim rukavima na kojoj je pisalo “Arsenal-ponosno”. Iako je bilo hladno skinuo je kaput i džemper koji mu je nosila majka. Izgledao je kao ludak. Dok smo čekali autobus, njegova majka mi je ispričala šta se dogodilo. Izlazili su sa stadiona, neko ju je udario, od tada njen sin premlaćuje svakog Liverpulovog navijača na kog naleti. Hteo je da svi znaju za koga navija. Naišao je bus, ušli smo. Posle svega dve stanice, debeli Turčin izbacio je napolje dva Liverpulova navijača zbog psovanja. Osećao sam se sigurno, što zbog flaše, što zbog ludog Turčina.
Bus je stao prekoputa Lajm Strit stanice, ostalo nam je svega 50-ak metara da pređemo. Tučin je izašao sa familijom, otišli su u suprotnom pravcu. Liverpulovi navijači su stajali svuda unaokolo, izvadio sam flašu iz postave i držao je na gotovs u džepu, ko nešto pokuša doživeće neprijatno iznenađenje. Rekao sam Džonu: “Ne trpi sranje ni od koga.”
Pošli smo prema stanici, grupa Liverpulovih navijača nam je preprečila put. Prišao sam im na 5 metara, izvadio flašu, razbio dno o ogradu i rekao im: “Unakaziću prvog koji mi priđe.” Njihovi dripački izrazi lica koji su govorili “Kokniji gotovi ste” su se u trenutku promenili u nervozan, prijateljski osmeh. Jedan iz grupe, koji je nosio kapuljaču navučenu do očiju, izvdio je ruke iz džepova pokazujući da nema ništa od oružja.
“Nismo hteli da vas startujemo, najozbiljnije.”
“Onda se sklonite i nema problema, zar ne?” odgovorio im je Džon podsmešljivo.
Pomerili su se, ušli smo na stanicu. Bacio sam flašu u kantu za đubre. Stanica je bila puna Arsenalovih navijača sa krvavim nosevima i težim povredama. Video sam mog ortaka Ričarda, stajao je sa Bilom, njegovim drugarom, kojeg su flašom uboli iznad oka, ostaće mu gadan ožiljak do kraja života. Ričarda su zgazili i skinuli mu jaknu. Jedan od njih je čak pokušao da ga izuje. I ranije sam slušao priče da Liverpulovi navijači kradu odeću od dobro obučenih rivala, ali sam se sada uverio sopstvenim očima da je to tačno. Prepoznali su ih kao Koknije zbog Ričardove fensi odeće. Kad premotam film vidim da su te noći Liverpulovi i Evertonovi navijači sistematski napadali što više Arsenalovaca. Nije bilo važno što su dobili utakmicu, bilo je to nasilje radi nasilja.
Prošle su godine a ja nisam zaboravio tu noć. Jednom sam gledao kako Čelzijevi navijači jure jednog Liverpuljana. Istrčao je na ulicu, udario ga je taksi i slomio mu nogu. Nisam osetio sažaljenje, nešto u meni je govorilo: “Odlično!”. Drugom prilikom sam video kako Milvolovci u metrou šipkama divljački tuku Evertonovog navijača. Završili su posao i izašli iz vagona. Ovaj je ostao da leži nepokretan, ispovraćao se po sebi; iako sam bio šokiran, u mom srcu nije bilo ni trunke samilosti.
Za revanš sa Liverpulom na Hajberiju sam sa jakom ekipom Arsenalovih navijača otišao na Klok da se svetimo. Ali su kukavički Skuzeri znali da ih čekamo, malo ih se pojavilo, a i čuvali su ih panduri. Što je najgore, nije bilo golova tako da je Arsenal ispao. Stajao sam ispred Hajberija sa 30 000 Arsenalovih navijača, svima je bilo zlo. Ali, sedam nedelja kasnije bićemo na Vembliju, na velikoj utakmici, finale FA Kupa.
Prethodne nedelje sam gledao Lederhed koji je izgubio 3:1. Danas sam video kako Arsenal gubi od Ipsviča 0:1. Posle tekme je veliki broj ljudi sedeo u blatu ispred stadiona, plakali su nekontrolisano.
Fudbal je emocionalna igra. Kao što reče Bil Šenkli “To nije pitanje života i smrti, to je još važnije.” Potpisujem se ispod njegovog komentara. Naredne sezone 1979. Arsenal se vratio na Vembli i razbio Mančester Junajted 3:2 u finalu koje Vembli ne pamti. To je značilo gostovanja u Evropi.