Ф.К. Српски мач

Maјицу Ф.К.Српски мач можете поручити на сајту www.bunkerbeograd.com

Фудбал је крајем 19. и почетком 20. века постајао све омиљенији у Европи, а опчињеност, нарочито младића, игром није мимошла ни Србију. У пролеће 1903. године основан је и први клуб на просторима тадашње српске државе – београдски „Соко”, да би у септембру исте године у Крагујевцу настала „Шумадија”. Две године ови клубови били су једини у земљи, а понекад су одмеравали снаге у пријатељским мечевима.   Средином маја 1905. године у престоници је основан и клуб „Српски мач”, један од главних јунака ове приче.
У почетку је наступао као фудбалска (тада се говорило лоптачка) секција истоименог друштва које је неговало борилачке спортове. После мање од годину дана „лоптачи” су се издвојили у посебан клуб, али су наставили да наступају под старим именом.
Клуб је постепено јачао и достизао старије супарнике. Већ 1907. године, највише захваљујући тадашњем председнику клуба адвокату Радивоју Новаковићу, „Српски мач” је од београдске општине успео да добије дозволу и новчану помоћ за подизање свог игралишта. Као место за изградњу одређен је део парка Светих Ћирила и Методија код данашњег Вуковог споменика. Радови су били завршени у септембру исте године и игра је могла да почне.
Негде у то време у екипу је стигао и први страни фудбалер. Реч је била о Чеху Милошу Екерту који је тада, као службеник Прашке кредитне банке, дошао у Београд. И раније је играо фудбал у родном Прагу, а како је у року службе морао пре Београда да се пресели у Загреб, наступао је и за „ХАШК” (Хрватски академски шпортски клуб), један од најјачих тимова тадашње Аустроугарске монархије.
Екерт је паралелно са играчким задужењима обављао и функцију секретара „Српског мача”. Очувао је везе са бившим саиграчима из „ХАШК-а” који је тих година био у незавидној ситуацији.
Због политичких свађа Хрвата и Мађара у Монархији, које су се прошириле и изван политике, Фудбалски савез Мађарске је, као члан ФИФА, забранио хрватским клубовима (који су били под његовом надлежношћу) да наступају у званичним међународним утакмицама.
Морали су да се сналазе не би ли некако играли фудбал.

Oдлучили смо да идемо, не можеш да нас спречиш – рекао је плавокоси младић који је стајао испред групе од десет момака.
– Ако одете, немојте се враћати. Бићете избачени из овог клуба! – бесно му је одвратио високи човек са брковима у елегантном оделу.
– Нека ти буде – закључио је младић, окренуо се и изашао. Следили су га и остали у чије име је говорио.
Можда ће звучати чудно, али после једне овакве расправе створена је прва српска фудбалска репрезентација. Био је то незванични национални тим, али је реч о екипи која је први пут у историји фудбала наступила под именом „Репрезентација Србије”.

Разговор из горњих редова вођен је између председника и секретара једног београдског клуба средином маја 1911. године. Секретар је, упркос неслагању председника, уговорио пријатељску утакмицу у чему га је подржала и већина фудбалера. Настао је раскол, а последице су, чинило се, биле и више него тешке.

           Стадион „Елипса” на коме су одиграна два меча између „ХАШК-а” и српског тима

Милош Екерт је у томе видео шансу за свој клуб и договорио пријатељски меч у Загребу. Већина играча, жељна надигравања са јачим клубом, прихватила је замисао, али остатак управе на челу са председником Радивојем Новаковићем оштро се противио мечу. Тврдили су да не треба играти против „ХАШК-а” јер су сматрали да београдски клуб још није дорастао противник. Да ли је то био стварни разлог или нешто друго, тек Новаковић је одлучио да играче који су се спремали да крену на пријатељски сусрет искључи из клуба.

                       Мартин у Загреб, Мартин из Загреба…

Више није било повратка. Играчи „Српског мача” који су се одлучили на ову пустоловину знали су да ће морати да наставе да играју у другим клубовима. Имали су проблема и око састављања екипе, па су на пут позвали и неколико чланова старијег градског клуба „Сокола”. Прву српску фудбалску репрезентацију су чинили: Јосип Хорачек, Ђорђе Поповић, Владимир Крстић, Јосип Папо, Душан Јанковић, Душан Милошевић, Бранислав Вељковић, Ото Кохут, Милош Екерт, Димитрије Стаменковић, Милош Петровић Обућина, Љубомир Јанковић, Драгољуб Јаконић и Андрица Којић.

Под каквим именом ће играти? Морали су да се позабаве и тим питањем пошто су остали и без клуба, а нису могли да наступе безимени, као каква група грађана.
У купеу воза који се труцкао кроз сремску равницу пала им је на памет идеја која их је увела у историју, али и донела гнев београдске чаршије по повратку: одлучили су да се „ХАШК-у” супротставе као „Репрезентација Краљевине Србије”!
На коначно одредиште стигли су 28. маја увече. Већ сутра по подне српска једанаесторица истрчала је на загребачку „Елипсу”, што је био популарни назив за највећи фудбалски терен у граду. Налазио се у самом центру Загреба, иза данашње галерије „Мимара”.
Расквашено тих дана од киша, игралиште је било готово неупотребљиво за игру, а меч првог дана завршен је 8:0 у корист домаћина. Упркос тешком поразу, локална штампа са симпатијама је пратила београдску дружину. Загребачке „Новости” су забележиле:
„Јучер по подне ХАШК је одиграо утакмицу са једном српском момчади. Њен наступ је поздрављен бурним пљеском. Од гостију нисмо могли јуче пуно видети. Били су уморни од пута”.
Исти лист донео је извештај и наредног дана, после још једне победе домаћих, овог пута са 6:0:
„Јучер после подне одржана је реванш утакмица између ХАШК-а и репрезентације Краљевине Србије. Игралиште је било нешто сувље, те се и игра могла боље развијати. Гости су били нешто бољи”.
Загребачки „Србобран” је 31. маја објавио репортажу са овог двомеча:
„… Одмах се могло видети да је ХАШК знатно јачи тим, те је и игра непрестано била на страни гостију. Видело се да гости располажу добрим материјалом, но који није обрађен. Вриједи нарочито споменути изврсну одбрану Крстића и Поповића – Керу… Појединци су прилично добри, а неки изврсни, али скупно игру не познају…

Другог дана игралиште је било мало боље… Опет су се истакли: Крстић, Поповић и Папо, а вратар првог дана Обреновић био је врло добар у игрању левог полукрила”.
Два убедљива пораза не треба да заварају – екипа која је отпутовала на  гостовања „ХАШК-у” била је састављена од најбољих српских играча тог доба, али недостатак времена за уигравање, снажан противник и нешто лошији услови на самом терену допринели су да се ова епизода неславно заврши.
Упркос овим чињеницама, београдска штампа није могла лако да поднесе убедљиве поразе. Критички тонови избијали су са страница „Малог журнала” и „Пијемонта”, а „Новости” од 3. јуна 1911. су тешким речима закључиле гостовање српске екипе у Загребу:
„Репрезентација Краљевине Србије – под овим бомбастим именом, здружило се неколико ћосавих младића у један лоптачки клуб који је пре неки дан добио громопуцателне батине. Ти голобрадци толико су били дрски, да су себе представили Загрепчанима као најбоље лоптаче у Србији. Добро је речено: Мартин у Загреб, Мартин из Загребa.

Није лако било играчима по повратку. И данас се у Београду све брзо сазна, а вести су још брже путовале почетком прошлог века када је град био мањи. Нико више није желео да их прими у неки од постојећих клубова. Одметници од „Српског мача” поново су се окупили после месец дана на игралишту тада познатом као „Тркалиште”, простору између Булевара Краља Александра, Београдске и Краљице Марије.
После игре на два гола, одлучили су да оснују нови клуб. Тако је првог септембра 1911. и званично заживео најуспешнији домаћи тим између два рата – „Београдски спортски клуб” (БСК). Пет пута је био првак Краљевине Југославије, четири пута други, а његови играчи чинили су кључни део наше репрезентације која је на првом Светском првенству у Монтевидеу 1930. године стигла до полуфинала и забележила највећи успех у историји домаћег фудбала.