Majice možete pogledati na https://bunkerbeograd.com/kategorija-proizvoda/muska-kolekcija/preslikaci/ultra/
BOREHAMWOOD
30.marta, 1996. nas dvojica smo sa prijateljem prisustvovali meču između Boremhamwooda i Yeovila. Ovaj susret ICIS prvoligaša je bio od velikog značaja za pristalice oba kluba, jer je pobeda podržavala slabe nade za dalje takmičenje i ulazak u konferenciju.
Svi koji smo prisustvovali meču bili smo krajnje zainteresovani, jer je bilo opšte poznato da su pristalice oba kluba uključivale i onaj deo navijača koji su raspoloženi za nasilje. Pre mnogo godina lično sam gledao navijače Yeovila kada su igrali u kupu sa Wycombe Wanderers, na starom Loakes Parku pre nego što su ušli u ligu. Naš prijatelj oduševljeni pristalica fudbala nižih liga, mnogo puta je gledao Yeovil, i isto tako mnogo puta bio svedok agresije njihovih navijača, uključujući i vruć čaj prosut na starijeg čoveka, zatim tuče unutar i van terena, i probleme koji se podrazumevaju kada se ide na meč u goste. Reći da baš i nije ljubitelj Yeovila i njihovih navijača je nešto što se podrazumeva. Takođe smo čuli da su se i navijači Borehamwooda istakli tokom sezone, ali ništa nije moglo da nas pripremi za ono što je usledilo.
Borehamwoodov Meadow Park je kompaktan, dobro uređen stadion sa prosečnom posetom od oko 300 ljudi. Značaj utakmice i dodatnih 250 do 300 Yeovilovih navijača koji su bili prisutni (što i nije loše za put utorkom uveče od Sumerseta do Hertwordshire), stvorili su gužvu od oko 600 ljudi. Oni koji redovno posećuju mečeve amaterske lige, znaju da obično možete da se krećete oko terena po volji, i da je kretanje navijača tačno diktirano smerom u kome njihov tim igra, jer navijači vole da stoje iza gola na koji njihov tim napada. Borehamwoodova manja banda – oko 20 ljudi je zauzela svoje mesto, dok su Yeovilovi zauzeli svoje na drugom kraju terena. Mi smo, međutim, stajali sa jedne strane nagiba na mestu koje nam omogućava da diskretno pazimo na oba kraja, kao i na igru.
Prvo poluvreme je prošlo mirno. Fudbal je bio užasan i Yeovil je ubrzo poveo sa 1:0, ali dobro izvođenje pesme “Ko je pojeo pitu?”-upućeno Graham Robertsu (bivšem igraču Spursa), i zanimljiva varijacija “Ti si govno……grh…!”, čime su neki klinci propratili udarac na gol, učinili su da je stvar uspela. Međutim, dok smo stajali posle završenog poluvremena, čuli smo komentar čoveka upućenog sinu koji je hteo da se primakne golu i pridruži navijanju. Njegov odgovor je bio: ”Ne, ostani ovde, jer oni (navijači Borehamwooda), neće dozvoliti njima (navijačima Yeovila) da stoje dole, i može biti gužve.”
Dok je trajala pauza, cela gomila navijača Borehamwooda nestala je u baru, i kako je i očekivano, navijači Yeovila su napravili krug oko terena i zauzeli svoje mesto iza suprotnog gola. Interesantno za nas je bilo to da su dva policajca na dužnosti, zajedno sa nadzornicima držali pod prismotrom mesto koje su okupirali domaći navijači. Očigledno da je očevo strahovanje bilo opravdano. Kada je drugo poluvreme počelo Borehamwoodova manja gomila se vratila i zauzela svoje mesto a verbalno prepucavanje sa protivničkim navijačima je poprimilo drugačiji tok. ”Rutave ovce”, “Gde ste šargarepe?”, koje su se čule na početku, pretvorile su se u “Mi ni od kog ne bežimo”, “Gde je vaših čuvenih 2000?” i obavezno “Otkinućemo vam vaše proklete glave”. Stvari su počele da bivaju gadne. Čitavu stvar su vodila četvorica galamdžija koji su do tad progurali nadzornike među Yeovilove navijače, i koji su započeli frku. Sve što su nadzornici radili, je bilo da su išli za njima i vukli ih nazad, dok policija nije činila ništa.
Sredinom drugog poluvremena, zahvaljujući skoro potpunom nedostatku policijske intervencije, broj od četvoro je narastao na 9 ili 10, kada je srećom, Yeovil postigao pogodak. Njihovi navijači su počeli da lude, slaveći krajnje agresivno. Na nesreću po njih gol je poništen, a na veliku radost našeg prijatelja i mase Borehamwoodovih navijača, koji su se tada ustremili na Yeovilove navijače. Policija, napokon uvidevši da treba da preuzme kontrolu nad situacijom, odlučila se za suptilan pristup. Izvukli su palice i počeli da udaraju svakog kog su stigli. Na žalost, ipak, to nije uključivalo vođe, koji su se do tad već rešili nadzornika i koji su udarali one Yeovilove navijače koji su bili suviše stari ili suviše spori da im se sklone. Nadzornici su uspeli da uspostave red i da odvuku Borehamwoodove pristalice nazad odakle su došli dok je policija bila zauzeta pozivanjem pomoći preko svojh radio aparata. Za nekoliko minuta, još četiri policajca su stigla i zauzela položaj između dve grupe, sa spremljenim palicama.
Jasno je da nije bilo teško nadzornicima koji viđaju te ljude na svakoj utakmici, da ih pokažu policiji kako bi bili uhapšeni. Čak smo i mi to mogli da uradimo sa mesta na kom smo stajali, dalje od akcije. Ali nisu, i ako su to uradili zato što su poznavali te ljude onda oni nemaju pravo da budu nadzornici. Slično tome policija je mogla da donese odluku da premesti Yeovilove navijače na drugi kraj da bi izbegli dalje sukobe, ali ponovo, oni to nisu učinili. Sa dve strane, odvojene sa 6 policijaca i sa Borehamwoodovom ruljom koja se sve više palila, Yeovilovi su pravili mrežu ponovo, samo što je ovaj put ona već bila pripremljena. To je to. Domaći su poludeli, i Yeovilovi su utrčali u ugao terena. Još više ljudi je pretučeno, i ponovo, izgledalo nam je da je policija reagovala tako što se pomerala nazad ulevo, umesto što je ulazila u tuču. Za to vreme, nekoliko navijača se popelo, na uzvišenje, nadzornici su se skupili, i sve što su Yeovilovi navijači želeli, je da do|u do svojih kola i odu kući. Otac, koji je sve vreme stajao sa nama, posmatrao je zadivljeno, dok je njegov sin, na sreću ostao usredesređen na igru. Suludo.
Kako su poslednji minuti otkucavali, još policije je ušlo na teren, bez velike žurbe, i pridružilo se svojim drugarima iza gola. Poslednji zvižduk je dočekan uz prigušeno veselje, ali za nas je bilo zanimljivije to da uprkos agresiji, psovanjima, tuči, nije bilo nijednog hapšenja ili opomene. Nadzornici su usmeravali Yeovilove navijače da izlaze na jedan kraj igrališta , a mi smo ih pratili. Kada smo izašli sa terena, i išli prema parkingu, gde su između ostalih bili i automobili Yeovila, čestitao sam policajcu na načinu na koji je izašao na kraj sa gužvom. Očigledno da sarkazam još nije stigao u taj deo Hertfordshirea, i on je izgledao iskreno zahvalan. Bizarno. Prvo sledeće lice koje smo videli je bio jedan od vođa Borehamwooda, koji je vikao: ”Gde vam je sad vaša popišana družina, proklete seronje?” Vrlo lepo. Iza njega je stajao ostatak bande , potpuno van svake kontrole, i odjednom smo bili suočeni sa vrlo realnom mogućnošću da budemo isprebijani, jer oni su mislili da smo mi Yeovilove pristalice. Morali bi da prođemo pravo kroz njih da bi došli do naših kola, osluškujući dobovanje nogu iza nas bojeći se da su pošli za nama, i samo onda kada smo bili u kolima koja su se već kretala mogli smo da odahnemo.Tišinu je prekinuo naš prijatelj sa svojim biserom: ”Služeći ovim kretenima pravilno, prokleto sam zamrzeo ovu kopilad.”
Ovu knjigu smo otvorili na ovaj način, jer ako je ikada bilo indikacija da je fudbal povezan sa nasiljem onda ovo to pokazuje. Otišli smo na ovu utakmicu, susret koji nam ništa ne znači, i bili svedoci strašnog incidenta koji savršeno ilustruje koliko je patetična, uzaludna, ružna čitava stvar postala. Činjenica, da umalo da smo i mi postali uvučeni u to, uprkos tome što smo tokom godina videli dosta toga da bi mogli da prepoznamo znake opasnosti i izbegli ih na vreme, ali smo ipak bili uplašeni. Ipak, od velikog značaja je i to da se ovo nije dogodilo na Denu, Stamford Bridgeu, ili Ellend Roadu; to je bilo na malom terenu amaterske lige, u toploj noći, jednog utorka u sred Hert fordshirea. Moroni koji su bili umešani u sve ovo se nikako ne bi izvukli sa ovakvom igrom u ligi, ali to sad nije bitno.
Prosta realnost je to da od finala kupa FA pa do obične nedeljne lige, nasilje je uvek moguće na fudbalskim utakmicama i to je tragično. Ipak pre nego što kažete da je ovaj incident nevažan u odnosu na ono što se dešava navijačima engleskog nacionalnog tima, pomislite i na ovo. Kada Engleska igra, pogledajte zastave na postoljima. Imena malih gradova i sela za koje niste ni čuli, ukrašavaju mnoge od ovih Union Jackova. Oni možda i mogu da uspeju donekle, i da budu aktivni neko vreme. Skoro je sigurno da oni neće biti u kompjuteru policije, niti njihove fotografije u dosijeima, ali će oni ipak uzeti učešća kad su u pitanju velike utakmice, ili što je skoro isto puniti pabove kad su neki veći susreti. To što oni nisu navijači Chelsea ili Leedsa ih ne čini ništa manje opasnim, a ako mislite da imaju manje prakse od velikih bandi, onda je žalosno koliko grešite.
Razmišljajući o incidentu sa Borehamwoodom, postali smo odvratni sami sebi. Otišli smo na ovaj meč očekivajući i zapravo nadajući se da ćemo videti gužvu, a bili smo postiđeni kada se to i desilo. Ono što nam je zasmetalo je činjenica da smo se i mi ranije tako ponašali. Bilo je tužno gledati. Oni koji su prošli kroz ruke Borehamwoodovih navijača će pamtiti pretrpljeni strah sledećih nekoliko sezona, a s druge strane Yeovilovi navijači će sledeće sezone dovesti još ozbiljniju bandu radi osvete jer zapravo tako i nastaju rivalstva.
Znamo da ono što smo videli predstavlja i našu odgovornost kao i ljudi sličnih nama, jer smo tako nešto i mi pravili ranije. Ali mi smo dovoljno veliki da priznamo da smo pogrešili, i da smo sada odrasli. Ipak, fudbal ne bi smeo da bude takav, ne bi trebalo da naš je strah da svoju decu vodimo na utakmice, ili da stalno čuvamo le|a, samo zato što neki idiot želi da pravi probleme. Mi, navijači, moramo da se izborimo za povratak igre zauvek za sve one koji žele da igraju ili da gledaju. Igra nije u igračima, ni FA, dresovima, ili TV kompanijama sa najdubljim džepovima. Ona je u nama ljudima koji nedeljom plaćaju na kapiji kao i u onima koji igraju. Činjenica da postoji velika nestašica sudija za amaterski fudbal je nešto što se očekuje kada postoji dosta nasilja i zastrašivanja kroz koja oni redovno prolaze. Od školskih igrališta do prve lige igrači i zvaničnici bi trebalo da reše ovo pitanje i završe već jednom sa uvredljivim rečnikom, i prljavom igrom, naravno pomognuti rukovodstvom fudbala i samim navijačima. Slično tome, svi koji se nasilno ponašaju treba da shvate da oni i dalje nanose samo nepopravljivu štetu samoj igri, jer sprečavaju ljude da je posmatraju, i ako oni prestanu da prolaze kroz kapije stadiona jednog dana sama igra će nestati.
Bez izuzetka sva pisma koja smo primili od navijača širom zemlje nakon prve knjige, bila su puna podrške. Takođe i od strane ljudi koji su nas tražili iz Watforda i tokom Euro 96. To su bili ljudi za koje smo pisali, ne za recezente.
Ipak mi moramo da odgovorimo i kritikama jer su oni pogrešno shvatili, prvenstveno zbog toga jer nisu shvatili šta smo mi zapravo. Mi naglašavamo ponovo da mi nismo pisci po profesiji, Dougie povremeno piše za mali časopis o motorima, i prošao je kroz desetonedeljni kurs kreativnog pisanja, dok je Eddy jedva i kucao na mašini kada smo počinjali. Mi smo samo dva tipa koji su postali siti čitanja starih stereotipa o nama, i ljudima kao što smo mi. Osim toga videli smo kako se nasilje ponovo uvlači u igru, i hteli smo da pokušamo to da sprečimo. Tako|e nikada nismo želeli da veličamo nasilje u fudbalu, na bilo koji način, jer, otkad smo prestali, postali smo anti-nasilno orjentisani i nastavićemo da održavamo takav stav.
Učinićemo sve što možemo da pomognemo da se igra oslobodi nasilja, ali je tužna činjenica da igra ne želi našu pomoć. Pisali smo FA upozoravajući na porast nasilja, još dok smo radili istraživanje za knjigu “Everywhere We Go”, i dobili odgovor gde se tvrdi da to više nije problem-i to istog jutra kada je izbila gužva na meču Millwall-Chelsea. Neposredno pred izlazak knjige “Everywhere We Go”, kontaktirali smo FA ponovo da upozorimo na moguće teškoće za predstojeći Euro 96, i uprkos sastanku organizacionog komiteta u Lancaster Gateu, i ponovljene diskusije telefonom, zatim pismom, odbili su našu pomoć. Ponudili smo im svoje savete, da kao bivši huligani radimo sa navijačima, tako da sami mogu da se zaštite ili da budu obezbe|enje tokom takmičenja. Ponovo FA nije želela da zna. Onog dana kada su odbili našu pomoć, knjiga “Everywhere We Go”, se popela u vrh liste najboljih sportskih knjiga, a na sedmo mesto na listi bestselera, i tada nam je postalo jasno da možemo da dopremo do čitalaca.
Moramo da kažemo i da ono što govorimo i pišemo je ono u šta zaista verujemo – ni više ni manje. Porazna većina ljudi o kojima govorimo, i koji kontaktiraju s nama razmišljaju na tačno isti način kao i mi o mnogim stvarima,što, ako ništa drugo, dokazuje da smo samo tipični obožavaoci. Ustvari, napisali smo ovu drugu knjigu zato što je bilo toliko toga što nismo rekli u knjizi “Everywhere We Go “, i toliko toga što još treba da se kaže. Za sada nema nikog drugog ko bi to rekao.
Bili smo prinuđeni da pišemo jer kao obožavaoci, nemamo pravi glas. Nema mesta gde bismo mi ili neko drugi, mogli da kažemo nešto i gde bi nas saslušali. Pišući ovu knjigu nas dvojica smo stvorili svoj glas, i srećom naša osećanja se poklapaju sa osećanjima drugih. Samo se nadamo da možemo da govorimo i u ime drugih navijača i da će jednog dana neko da nas sluša. Kao navijači, zaslužujemo to.