Мајице Традиција можете поручити на https://bunkerbeograd.com/kategorija-proizvoda/muska-kolekcija/preslikaci/tradicija/
1915
Ојачане снаге Централних сила крајем септембра 1915. године завршиле су вишемесечно груписање за општи напад преко Саве и Дунава. Без обећане подршке савезника, браниоци су били препуштени себи, уздајући се у храброст и довитљивост…
Аустроугарска Балканска војска током 1914. године изгубила је више од половине бораца, док је остало људство било неспособно за било какве озбиљне задатке. Иако је велики људски потенцијал Монархије омогућио да се ова трупа релативно брзо доведе до формацијског стања, нови командант надвојвода Еуген био је, за разлику од Поћорека, реалнији и опрезнији. Беч је већ од јануара 1915. захтевао да се отпочне с новим нападом на Србију, но, Еуген је то одбио правдајући се да му јединице нису спремне. Наруку му је ишао и почетак битке на Карпатима, где су упућени Комбиновани корпус и половина 5. армије. На пролеће, у рат је на страни савезника ушла и Италија, па је Аустроугарска била принуђена да према новом противнику пошаље и 6. армију.
Тако је даља судбина Србије зависила од прилика на осталим фронтовима, али и од стратешких интереса Антанте и Централних сила.
Један од главних циљева Немачке био је успостављање везе с Турском, којој је била потребна помоћ у ратном материјалу, а једини пут за дотур водио је преко Србије и Бугарске. Са Софијом је све било лако, иако неутрална, нагињала је по обичају Централним силама.
Тако је у лето 1915. године образована Група армија фелдмаршала Аугуста фон Макензена, коју су чиниле: 11. немачка армија Макса Галвица фон Драјлинга, 3. аустроугарска армија Кевеша фон Кевешхазе и 1. бугарска армија Климента Бојаџијева.
Захваљујући обавештајним подацима, српска Врховна команда закључила је да је питање времена када ће започети аустро-немачки напад, подржан новим противником – Бугарском. Свесна да је дужи отпор вишеструко надмоћнијем непријатељу тешко остварив, Влада је затражила од савезника да пошаљу помоћ од 150.000 војника. Уместо подршке, савезници су наваљивали да Србија „не провоцира” Софију.Тако је пропуштена прилика да се бугарској војсци зада ударац у осетљивом тренутку кад је вршена мобилизација и груписање, а Србији је упућена само симболична помоћ.
Ноћни лов рефлектора
Французи су још 3. марта 1915. у Србију послали ваздухопловну ескадрилу МФ С99 с капетаном Рожеом Витроом на челу. У Београд, на аеродром на Бањици, 18. априла слетело је шест авиона МФ 11.
Осим тога, Париз је за непосредну одбрану града одвојио три обалска топа 138 mm М1893. Британци су у Београд послали деташман под командом адмирала Ернеста Трубриџа. У склопу британских снага налазиле су се четири батерије краљевског маринског корпуса са осам топова 120 mm Марк III, те секција за подводно минирање мајора Елиота. Осим тога, с Малте је до Солуна допловила парна торпедна баркаса под командом поручника Кера. Торпедни чамац пребачен је железницом до Београда и поринут у Дунав. Британска батерија бр. 1 смештена је на Великом Врачару а два топа батерије бр. 4 тек 7. октобра пребачена су из Гроцке на Баново брдо. Коначно, Русија је послала два стара морнаричка топа 152 mm/45 М1877, те одред од 106 поморских инжењераца капетана Јурија Волковицког, одред од 24 маринца поручника Василија Григоренка, као и пуковника Петра Доброва са 71 војником.
Иако су сви обавештајни подаци указивали на то да ће главни Макензенов удар бити усмерен преко Саве и Дунава, првенствено у сектору Београда и Смедерева, српска команда је, због опасности која је претила с бугарске границе, за одбрану престонице оставила само Трупе одбране Београда генерала Михајла Живковића: Комбиновани одред, односно 7. кадровски и 10. пук II позива, 7, 11. и 15. пук III позива, те Сремски и одред београдских жандарма са ограниченим артиљеријским парком. Практично, Београд је бранило само двадесет батаљона – око 16.000 људи и 77 топова.
Београдски одсек био је подељен на Топчидерски пододсек, који је покривао Аду Циганлију и обалу Саве до железничког моста, те Градски пододсек – од савског железничког моста, преко ушћа, дуж Дунавског кеја, до Аде Хује. Савску обалу и Аду Циганлију посела су два и по батаљона 7. пешадијског пука II позива, док су Градски пододсек бранила два батаљона 10. пешадијског пука II позива, београдски жандармеријски одред и Сремски добровољачки одред.
Руски и британски маринци блокирали су токове Саве и Дунава с двадесет подводних мина система Налетова, шест лансирних цеви за торпеда „вајтхед М1912” и три преградне решетке, а на свим важним местима постављени су рефлектори „шукерт”, који су ноћу „ловили” аустријске мониторе и положаје на непријатељској обали. Истовремено, од британског торпедног чамца поручника Кера, оклопљеног патролног брода „Тимок”, моторних чамаца „Јадар”, „Победа” и „Свети Ђорђе”, те рибарских чамаца, дереглија и шлепова, импровизована је и српска речна „флотила”.
Запречене реке, обалне батерије, рефлектори, француски авиони и флотила, били су мора за противничку Дунавску флоту и предстојећи десант.Да би заварало српску „флотилу” и артиљерију, аустријско Министарство војно наложило је бродоградилишту Дунавског паробродског друштва у Будимпешти изградњу такозваног „Q” брода – дрвене макете налик на монитор „Марош”. Макета је довршена 7. априла а шест дана касније укотвљена је у Земуну. У ноћи 22/23. априла, торпедни чамац поручника Кера погрешно је препознао дрвену макету као монитор „Кереш” и испалио на њега два торпеда. Како је дрвена конструкција имала далеко мањи газ од нормалних монитора, оба торпеда прошла су испод макете – један је експлодирао на обали док се други заглавио у муљу. Стража на правом „Керешу” приметила је торпедни чамац и на њега отворила ватру из „Шкодиног” топа 66 мм/Л26, но, граната је експлодирала у цеви, разневши оруђе. Британци, заварани двема експлозијама, у 2.20 часа вратили су се у луку, уверени да су погодили аустријски монитор. Након ове акције, макета је лежала у Земуну све до почетка офанзиве.
У најстрожој тајности
Непријатељ је нову офанзиву припремао знатно темељитије него 1914. године. Начелно је утврђено да 3. аустроугарска и 11. немачка армија операције започну 6. октобра а 1. бугарска армија – 11. октобра. Немачки генералштабни официри још су у пролеће 1915. године детаљно одредили сва места предвиђена за прелаз река. На основу њихових извештаја направљен је детаљан план распореда трупа, положаја артиљеријских батерија и места за постављање мостова. На предвиђена места довучена су материјално-техничка средства и резерве муниције и хране. Благовремена припрема омогућила је контраобавештајној служби да знатно пре почетка дејстава обезбеди најстрожу тајност покрета трупа. Од 2. до 30. септембра уведен је строг надзор поштанских и телефонских веза а Телеграфска комисија задржала је у овом раздобљу чак 1300 телеграма.
Непријатељске снаге завршиле су крајем септембра груписање у областима напада. Аустроугарска 3. армија, ојачана 22. немачким резервним корпусом генерала Ериха фон Фалкенхајна, имала је задатак да заузме Београд и предузме помоћне нападе преко Саве, код Прогара и Јарка.Немачка 11. армија планирала је главни прелаз преко Дунава код Рама, помоћни код Смедерева а демонстративни код Оршаве.
У висини Београда, на сремску обалу Саве привучени су 8. аустроугарски корпус Виктора фон Шеухенстула, 22. немачки резервни корпус и мађарска ландштурмска бригада Хајнриха Хауштајна, док је банатску обалу Дунава посела мађарска ландштурмска бригада Аугуста Мразека фон Вахта.
Коначним планом предвиђено је да 57. дивизија генерала Хајнриха Гојгингера и 59. дивизија Луке Шњарића из састава 8. аустроугарског корпуса, форсирају Дунав од Земуна ка Калемегдану и Дунавском кеју. Истовремено, 85. и 86. бригада 43. резервне дивизије генерала Хермана фон Рункела, те 87. и 88. бригада 44. резервне дивизије генерала Еугена фон Дорера из састава 22. немачког корпуса, требало је да пређу Саву код Аде Циганлије и Макиша, у правцу Бановог брда. За први дан операција (5. октобар) предвиђено је бомбардовање града како би се онеспособила српска артиљерија, уништили пешадијски положаји и рефлектори. Другог дана планирано је осматрање учинка дејства артиљерије. У ноћи између другог и трећег дана требало је очистити прелазе од подводних мина и пољским топовима, уз садејство монитора, подржавати десант. Артиљеријска ватра требало је да достигне врхунац трећег дана у 2.30, а први ешелон би се на српску обалу искрцао у 3.00 часа.
Бура око Ратног острва
До тада невиђено груписање артиљерије било је главно обележје подухвата. Само за напад на Београд издвојено је око 400 оруђа разних калибара, па и оних најтежих – „Шкодиних” „мерзера” М1911 од 305 мм и „Крупових” „дебелих Берти” М1914, калибра 420 милиметара. Само у области дејстава 8. корпуса постављено је 70 тешких и 90 лаких топова, рачунајући и пет батерија „мерзера” од 305 милиметара!
Ради омогућавања преласка река и бомбардовања града, из састава Дунавске флотиле доведени су монитори „Ин”, „Сава”, „Кереш”, „Лејта”, „Марош”, „Босна” („Темеш 2”), „Бодрог” и „Енс”, патролни брод „ф” („Штер 1”), те помоћни бродови „Алмош” Мађарског краљевског друштва за поморску и речну пловидбу и „Самсон” Дунавског паробродског друштва.
Речни парк за превоз 8. корпуса тајно је пристао 5. октобра уз леву обалу Дунава код Старих и Нових Бановаца. У ноћи између 5. и 6. октобра рибарски чамци – „шикље” – и понтони за шест мостова превучени су у висину Земуна, иза Чапљиног острва. Пловила су обојена у сиво и, заједно с раније довученим деловима четири понтонска моста, маскирана грањем у шеварима према Уј (Новој) Борчи. Током 4. октобра код Нових Бановаца укрцана је и пребачена пешадија а за тражење речних мина, откривање српских положаја и заслепљивање српских рефлектора, корпусу је додељено пет рефлектора.
Непријатељска артиљерија почела је, тачно према плану, 5. октобра 1915. да дејствује по српским положајима. До поноћи, уништена је половина топова и хаубица и готово сви српски рефлектори тако да је престоница утонула у мрак. Аустријанци су 6. октобра у 2.00 часа, између Великог ратног и Чапљиног острва, поставили лажни дрвени монитор који је требало да завара преостале српске батерије и привуче ватру на себе. Полуразорени град свитање је дочекао обавијен маглом која је привремено онемогућила дејство непријатељских топова. Но, око 14.00 часова, кад се магла разишла, настао је прави пакао. Преко 400 оруђа, рачунајући и она на мониторима, поново је отпочело паљбу. Ураган челика спустио се на престоницу. За само неколико часова руска обалска батерија на Калемегдану и српска батерија на Великом Врачару буквално су збрисане. Ватра је после 24 часа достигла највећу жестину на местима намењеним за прелаз, а затим се поново пренела у позадину српских положаја. Током овог времена, на град је пало око 48.000 граната!
Српске трупе налазиле су се у рововима на Ади Циганлији и дуж железничког насипа испод Калемегдана и на Дунавском кеју, до кланице. Но, посебна линија плитких ровова била је ископана и непосредно уз дунавску обалу, практично у води. Ово лукавство омогућило је пешадији да преживи ураганску ватру. Непријатељске батерије су, наиме, терен тукле неколико десетина метара од обала и даље, према граду. Током канонаде војници су се из заклона на насипу склањали у ровове на обали и тако избегли сигурну смрт.
Упоредо с припремама за прелаз 57. и 58. аустроугарске дивизије, 22. немачки резервни корпус покренут је 6. октобра у 18.00 часова из Јакова према савској обали. Како су Срби с Бановог брда имали одличан преглед, а лева обала реке је била муљевита, немачки пукови, махом из Брауншвајга, кретали су се тешком муком, брзином од само 1,5 км на сат. Од већих губитака спасавала их је само јака киша, која је маскирала густе стрељачке колоне. Након седам сати усиљеног марша, 7. октобра око 2.00 часа, пешадија је најзад стигла на места предвиђена за укрцавање.
У ноћи 6/7. октобра, код рампе „Радецки” у Земуну почело је и укрцавање првог аустријског таласа из састава 9. брдске бригаде 59. дивизије. На понтоне и на 30 „шикљи” укрцан је 3. батаљон 74. пука „Фрајхер фон Шенајх” под командом капетана Кенига, 4. батаљон 84. пешадијског пука „Фрајхер фон Болфас” с капетаном Хаузером на челу, те две пионирске и једна саперска чета. Тачно у 2.10 пловила су се отиснула од земунске обале, група капетана Кенига кретала се северним рукавцем око Ратног острва у правцу куле Небојше, док је Хаузерова група веслала дуж јужне обале острва у правцу Јалије (данас насеље код базена „Милан Гале Мушкатировић”, дојучерашњи „25. мај”). У 2.45, с југоисточне обале Чапљиног острва ка српској страни запловило је још четири понтона и десет скела с три пионирске чете и 4. батаљоном 87. пука „Фрајхер фон Суковати” под командом капетана Петера. Но, аустријска команда погрешно је прорачунала време потребно за савладавање речног тока – пионири су морали да превеслају пут дугачак готово четири километра, тако да су трупе, уместо у планираних 2.50, на српску обалу почеле да се искрцавају тек око 4.00 часа.
Према већ разрађеном плану, у 2.30 часова нападачка артиљерија достигла је врхунац дејстава по српским положајима на обали, да би у 2.40 ватру пренела у дубину. То је, практично, значило да су аустријске чете на понтонима и „шикљама” остале без артиљеријске подршке више од једног сата. Осим тога, високи водостај није дозволио пристајање понтона уз саму обалу па је пешадија, искачући из њих, до грла пропадала у блато и воду. Искрцани Аустријанци остављени су на милост и немилост ураганској српској пешадијској ватри и ручним бомбама јер су се пловила вратила ка острву Кожара да прихвате други талас који је чинио 3. батаљон 49. пука „Фрајхер фон Хес”.
Са цвећем у јуриш
На Дунавском кеју, све до стругаре Прометне банке (у близини данашње Кнежопољске улице), отпор су пружили 1. и 2. батаљон мајора Драгутина Гавриловића из састава 10. пука, док су простор дуж насипа, од кафане „Шаран” (улица Цара Уроша бр. 59) до Кнез-Михаиловог венца (Париска и улица Тадеуша Кошћушка), држали делови 7. пука II позива, Сремског одреда, те Жандармеријског одреда. Иако су до 6.00 часова изгубили две трећине понтона и претрпели велике људске жртве, Аустријанци су упорно нападали како би проширили мостобран. До 5.00 часова успели су да заузму железнички насип и пругу, доспевши, преко Дунавске, до Банатске улице (данас – Мике Аласа).
Двадесетак минута касније, Кирхнерови добровољци и жандарми успели су да поврате положаје на насипу у висини кафане „Шаран”, одбацивши непријатеља поново на обалу. Но, дереглије су у међувремену од зграде финансијске страже код Нове Борче на српску обалу пребациле мађарски ловачки батаљон бр. 15 и 2. батаљон 60. пука „Ритер фон Циглер” из састава 18. брдске бригаде 59. дивизије. Захваљујући појачању, непријатељ је поново доспео до линије кафана „Јасеница” – Робијашка башта (простор на коме је данас школа „Петар Драпшин”). У 14.00 часова жандарми под командом поручника Ђорђа Роша поновили су јуриш у правцу Јалије, покушавајући да потисну противника. Но, у овом очајничком, безуспешном покушају буквално су десетковани. Једино решење било је да све расположиве јединице на овом сектору изврше општи противнапад.
Око 14.30 мајор Гавриловић је код кафане „Јасеница” прикупио три вода 2. и два вода 3. батаљона 10. пука, Сремски одред и остатке Жандармеријског одреда и у 15.00 часова повео борце, окићене цвећем из једне дорћолске цвећаре, у јуриш. Упркос херојском нападу, непријатељ је задржао освојене положаје.
Свесна тежине околности, Врховна команда је трупама Одбране Београда из Сопота упутила Тимочку дивизију II позива. Два батаљона 14. пука стигла су преко Бањице на Дорћол сат времена након јуриша Гавриловићеве групе, али ове снаге само су спречиле даље напредовање четрнаест аустријских чета, колико их је тог дана искрцано на српску обалу.
Истовремено, у ноћи између 6. и 7. октобра, на Ади Циганлији је 1. батаљон 7. пука II позива напето очекивао појаву Немаца. На том месту Сава је била широка триста и дубока до десет метара, а брзина матице износила је око три метра у секунди, што је била знатна препрека за непријатеља. У шеварима уз аустријску обалу (од данашњих новобеоградских блокова 45 до 18), пионири су склопили по десет–петнаест понтона за сваки пук. Укрцавање пешадије почело је 7. октобра нешто иза 2.00 часа. Већ након петнаест до двадесет минута, први ешелон, састављен од сто педесет добровољаца, искрцао се на Аду Циганлију и светлећим ракетама дао знак својој артиљерији где се налази. Друга група из састава 44. резервне дивизије искрцала се код карауле Јарац на Макишу. Како је прелаз првог таласа обављен по мраку, губици нису били велики. Но, кад се око 6.00 разданило, Срби су немачке јединице засули ураганском ватром. Немачки 22. корпус до 8.00 часова изгубио је две трећине понтона па је даљи прелаз обустављен. Батаљон 208. резервног пешадијског пука 88. бригаде 44. дивизије, који се искрцао на острво, провео је цео 7. октобар у крвавим борбама са Србима.
Браниоцима је с Бањице у помоћ упућен по један батаљон 7. и 10. пука II позива, што је још више отежало положај Немаца, удаљених свега 50–60 метара од српских ровова. Ускоро им је понестала и муниција па је један официр био принуђен да преплива Саву и затражи хитну помоћ. Но, Немци су прелаз наставили тек око 19.00 часова, кад се смркло. До поноћи 7. октобра, уз знатне губитке, на Аду се пребацио цео 208. пук и једна ловачка чета.
Крваве уличне борбе
У зору 8. октобра довршен је прелаз немачких трупа, а у 5.00 часова 208. резервни пук на десном крилу савладао је прве српске линије. Око 10.00, један батаљон се пробио у позадину бранилаца Аде Циганлије. Како би избегли опкољавање, борци 7. и 10. пешадијског пука били су приморани на брзо повлачење. Минери су попалили мине постављене на стубове импровизованог моста, али до експлозије није дошло. Нажалост, више није било времена да се било шта предузме па је 207. немачки резервни пешадијски пук мост између Аде и српске обале заузео неоштећен. Ово је непријатељу омогућило да без застоја масовно прелази преко рукавца у правцу Макиша. Убрзо је 208. немачки пук заузео Чукарицу и Топчидерско брдо а Срби су се повукли на Баново брдо.
Трупе на Дунавском кеју и Калемегдану трпеле су током 8. октобра страховиту артиљеријску ватру с монитора који су настављали дејства. Крајем дана, непријатељ се пробио до Душанове улице где се забарикадирао. Настале су тешке уличне борбе које су се продужиле и током ноћи. Београд је био осветљен сабласном светлошћу кућа које су гореле, експлозија граната и ракета, те млазевима снажних рефлектора. Отпор је пружан иза сваког угла, ручне бомбе бацане су с кровова полуразрушених кућа. Но, под притиском надмоћнијег противника, даљи отпор био је узалудан па је непосредно након поноћи командант Одбране Београда наредио повлачење на линију Велики Врачар (изнад Новог гробља) – Дедиње – Петлово брдо – Железник – Остружница.
Савезничке војне мисије напустиле су Београд 9. октобра. Истог дана 57. аустроугарска дивизија заузела је Карабурму и Велики Врачар. Српске трупе помериле су линију одбране на линију Жарково – Баново брдо – Топчидерско брдо – Војна болница – Хиподром (данашњи простор техничких факултета у Булевару краља Александра) – Ново гробље – Кланица (на Дорћолу). Али, 59. дивизија продрла је у центар града, а у сусрет јој је долазило чело 43. немачке резерве дивизије. Истовремено, 44. дивизија незадрживо је надирала преко Бановог брда и у правцу Топчидера и Дедиња, па је одбрана наставила повлачење преко Бањице ка Торлаку. Над зградом Новог двора у Улици краља Милана већ се лепршала непријатељска застава. После више неуспелих противнапада, српској Врховној команди 11. октобра било је јасно да је битка за престоницу изгубљена. Трупе Одбране Београда повукле су се у ноћи 13/14. октобра на линију Авале али следеће ноћи непријатељ је посео и ове положаје. Тако је српска престоница и званично пала. Истог дана, без објаве рата, у Србију су провалиле 1. и 2. бугарска армија
Пад Београда означио је почетак једног од најтрагичнијих раздобља у модерној српској историји. Под сталним ударима далеко надмоћнијег непријатеља, српска војска и народ повлачили су се у правцу жељно очекиваних савезника. Државни врх је сматрао да би капитулација била најгоре решење, те да постављени ратни циљеви могу да се остваре само ако се борба продужи. Велико груписање разних јединица српске војске на Косову није смело дуго да се одржава. На састанку Врховне команде, 25. новембра, коначно је одлучено да се војска повуче до Јадранског мора. Тако је почела албанска голгота која је завршена на Крфу и Виду.
НЕМАЧКА ПОЧАСТ СРБИМА
Истог дана кад су се први изнурени српски војници искрцавали на Крф, 19. јануара 1916, немачки цар Вилхелм II Фридрих Виктор Алберт од Прусије посетио је освојени Београд, а дан раније у Нишу се састао с бугарским царем Фердинандом I Максимилијаном Карлом Леополдом Сакс-Кобургготским. На повратку, није пропустио прилику да „као други немачки цар, а први после Фридриха Барбаросе (који је, наводно, током крсташких похода, и то баш 28. јуна 1189, боравио у Београду!!!)” обиђе један од освојених бисера – српску престоницу. Цар је разгледао Аду Циганлију, двор и Калемегдан, градилиште железничког моста на Сави који су Немци склапали од делова добијених из Решица, а обишао је и тада „мађарски” Земун. Није заборавио да, као и његов прослављени војсковођа Макензен, ода почаст изгинулим српским војницима. У Кошутњаку је подигнут скроман камени споменик на коме је, на немачком и српском језику, урезано: „Овде почивају српски јунаци.”
Истовремено, на врху Авале сахрањен је млади, непознати српски војник, који још није успео да добије ни идентификациону значку, у џепу је имао само муницију и три сребрне кованице од два динара. Немци су му на узглавље поболи дрвени крст на коме је било написано: „Непознати српски војник.” Знатно касније, 12. новембра 1936, на овом месту освећен је Мештровићев споменик Незнаном јунаку.
Бранко Богдановић