Majice sa motivima OKO fudbala,casual i ultra sekcija na https://bunkerbeograd.com/kategorija-proizvoda/muska-kolekcija/preslikaci/ultra/
ENGLESKA, KAKVE TO VEZE IMA SAMNOM ?
Mene boli dupe za nacionalni tim. Čitavu stvar vode opterećeni stari foliranti u odelima koji nemaju pojma o pravim navijačima. Oni su tako daleko od nas da nije ni čudo da je igra u takvom haosu. Oni sede u Londonu i prodaju utakmicu sponzorima sa najvećim novčanicima bez ikakvog vođenja računa o našim osećanjima. Kada je zadnji put gospodin Bert seo na voz u utorak uveče da ode u Oldham, da iz svog džepa plati za plastično sedište i užasno mesto bez pregleda igre, i jede polu hladnu pitu zalivenu Bovrilom? Prokleto nikad eto kad, i oni nama govore šta hoćemo a oni nemaju rešenje. Seronje.
Ja volim svoj tim. Gledam godišnje trideset do četrdeset utakmica i pratim Port Vale širom zemlje. Uzimam slobodne dane, provodim sate svađajući se sa ženom, i trošim stotine funti godišnje i volim sve to. To je prokleto dobro! Uglavnom, šta mislite kada je zadnji put neko od ovih seronja došao iz Londona na Vale Park? Možda kad smo tukli Spurs ili Everton, kada su “veliki” timovi dolazili u grad. Ja sam samo jednom bio da gledam Englesku na Wembleyu, pre jedno deset godina, i bilo je krajnje dosadno. Nikad više neću ići. Ako bih hteo da ih gledam to bih učinio odavde. Stadion je sranje još uvek; Bio sam na Engleska-Italija i mogu da kažem da je Goodison Park bolji od tog mesta, bolje se vidi, bolja atmosfera, sve je bolje.
Od tad, tim Engleske me ništa ne predstavlja. Kladim se da je prva stvar koju rade većina njih je da pozovu agenta da vide koliko trenutno para vrede. Oni su samo gomila kopiladi koja grabi pare, spremni da napuste svoj klub čim im stigne novac. Jedina vernost koja se može videti u klubu je kod navijača i mi ulažemo svoj teško zarađen novac u fudbal a ne dobijamo ni malo poštovanja od onih koji čitavu stvar vode. Kad Engleska igra veliki meč, nema šanse da ja dobijem kartu; Ne poznajem ni igrače ni sponzore niti nekog u FA. Eto zašto je ono što me jedino zanima Port Vale.
Zapitajte se šta vi mislite o engleskom timu. Volite kad pobe|uje, ali uglavnom vas boli dupe za njega. Da li ste bili poraženi kada su izgubili od Norvežana? Kako da ne, verovatno ste završili svoje piće i nastavili sa bilijarom. Isto je i kad se gleda Manchester United na Skyu. Zapravo želite da izgube dok igra traje ali kad se završi i kad su ponovo pobedili, u stvari vam je svejedno. Ništa to vama ne znači. Fudbal je postao pun pohlepe, a engleske nameštaljke su najgore od svih. Oni će svojom rukom tako duboko zaći u vaše džepove da bi mogli da stignu i do žuljeva na vašim nožnim prstima a drugu ruku će držati na vašem dupetu za slučaj da i tamo nešto nađu.
NAVIJAČ REPRENZETACIJE
Na potpuno isti način kao što neko voli West Ham ili Leyton Orient, ja navijam za Englesku. Engleski nacionalni tim je moj tim.
S obzirom da sam odrastao u istočnom delu Londona i da mi je otac bio pravi fudbalski fanatik, nikako nisam uspeo da pronađem tim za koji ću navijati kao klinac, jer moj otac je bio poklonik fudbala uopšte, a ne samo nekog određenog tima. Budući da je nekada i sam bio uspešan amaterski igrač često sam lovio sebe kako bodrim svog starog sa linije na raznim terenima severne Engleske jer je on, kao i mnogi igrači tokom svoje karijere, igrao za različite timove. Zato predpostavljam da mi je bilo teško da formiram bilo kakvu drugu vrstu lojalnosti prema svom ocu.
Kad god bi se ukazala prilika za neku profesionalnu utakmicu, tata, mama i ja bi smo svi zajedno išli (originalna porodična navijačka postava) na Hammerse, Arsenal, Fulham, itd. Ćale je voleo da “proučava” utakmice, verovatno u cilju poboljšavanja sopstvene igre, pretpostavljam, ali i da bi skinuo nešto za mene koji sam, uprkos mnogim popodnevima provedenim u obližnjem parku, a na njegovo veliko razočarenje bio talentovan za fudbal koliko je i sinhrono plivanje uzbudljivo.
Nikada se nisu propuštale utakmice nacionalnog tima na Wembleyu. Bez izuzetka smo išli zajedno sa masom ćaletovih drugara, i dok bi oni bili u pabu, mi klinci smo trčali okolo derući se do iznemoglosti pre utakmice a još više kad bi počela. Stigli bi kući oko ponoći. Super. Prvi put kada sam ja sedeo u pabu, sa ćaletom i njegovim drugarima je bilo pre jedne međunarodne utakmice, i oni su smislili da me skroz srede, posle čega sam najviše vremena proveo u WC-u Wembleya sa glavom zabijenom u WC šolju, a na njihovo opšte oduševljenje.
Kada sam odrastao i zaposlio se, imao sam love da sa svojim drugarima idem na utakmice. Ćale je prestao da igra pre sto godina, i počeo više da se interesuje za lokalni amaterski tim, a ja sam odlučio da ne idem za nekim posebnim timom, nego da sam biram utakmice na koje ću ići. Odrastao sam navikavši se na atmosferu velikih utakmica i uživao sam u fudbalu upravo zbog toga. Putovao sam širom zemlje, gledao utakmice, išao u razne gradove, upoznavao navijače raznih klubova i uživao u svemu što je vredno u fudbalu. Bio sam zapanjen koliko ima lošeg pritiska upravo na fudbalske navijače. Fudbal je odličan, gledanje fudbala je super, i ovi fudbalski navijači su super ljudi koji vole da pričaju o tome. Priznajem da ima i onih koji prate fudbal iz potpuno pogrešnih raloga, i što se pre njih oslobodimo – to bolje, ali ni izbliza nisu toliko loši koliko to mediji prikazuju.
Pretpostavljam da je za mene gledanje utakmice nešto mnogo drugačije od ostalih. Kao što sam već rekao, Engleska je moj tim, volim kako oni igraju i nacionalni tim po meni predstavlja igru celom svetu. Svakog igrača vidim kao potencijalnog člana grupe, što je fantastično. Kao rezultat toga, mogu da uočim svaki deo veštine na način na koji većina to ne može. Shvatio sam da mogu zaista mnogo da uživam u igri, bez “pobedi-po-svaku-cenu”, mentaliteta koji poseduju navijači bilo kog tima lige, upravo zato što oni nisu bitni za mene.
Većina fudbalskih navijača koje znam i koje sam upoznao širom Engleske misle da je čitava postava Engleske sramota. Postava sa lošim vođenjem, nekad i beskorisnim trenerom, užasna taktika i loša selekcija tima. Vremenom ću se složiti sa njima, ali ovo su upravo oni problemi o kojima slušam kako oni samo gunđaju iz nedelje u nedelju u svojim klubovima. Nema razlike, zaista.
Odlazak na Wembley ostavlja na mene predivan utisak, zato što je to naš domaći teren i bez obzira šta neki kažu to je najbolji stadion u zemlji. Onaj pokret koji zahteva novi državni stadion, pogrešno shvata stvari. Wembley je dom engleskog fudbala, i aura koja okružuje stadion uliva strahopoštovanje. S obzirom da Engleska i nije tako velika zemlja, argumenti da je potreban stadion na centralnoj lokaciji je besmislen jer ostavljajući po strani očigledne troškove za izgradnju novog terena, činjenica je da fudbalski navijači masovno putuju iz nedelje u nedelju da bi podržali svoj tim. Seliti ga iz Londona će samo značiti da će i oni iz prestonice morati da putuju: što je besmisleno. Prilaz stadionu je još jedan argument koji se pojavljuje. Pa, žao mi je ali postoje tri železničke stanice, parking sa deset hiljada mesta, koji sve to odbacuje.
Ono što je stvarno nešto najbolje u gledanju utakmica nacionalnog tima je mogućnost da se vide najbolji igrači na svetu. Video sam kako Marco Van Basten, Cruyff i Zoff godinama igraju, i bez obzira na to što je većina utakmica prijateljska, igrači i dalje vide mogućnost igranja na svetom terenu, kao najviši domet svoje karijere, kao posebnu privilegiju. Kao rezultat toga oni se trude da učine igru boljom, i predstave genijalnost svojih talenata što je obično pravo uživanje gledati. Navijači koji dolaze su još jedan jedinstveni činilac na utakmicama na Wembleyu, i moram reći da sam uočio da druge zemlje na drugi način nalaze da je igra fascinantna. Prava je šteta što navijači Engleske ne pokazuju malo više gostoprimstva onima koji dolaze kod nas. Većina onih koji dolaze da podrže svoju zemlju nemaju huliganske grupe, čak ni takve namere i obično ih sačinjavaju porodične grupe onih koji žive i rade u ovoj zemlji.
Kada ja putujem sa Engleskom obično idem sa malom grupom navijača, i uočili smo da je mnogo lakše ići u sopstvenom aranžmanu i putovati nezavisno kad god je to moguće jer možemo da vidimo mnogo više u zemlji domaćinu, i imamo mnogo više slobode da se krećemo svuda. Uglavnom, kada po Evropi putujemo železnicom, stajemo i u drugim zemljama i gradovima kroz koje prolazimo. Neki od nas smatraju utakmice u inostranstvu kao svoj godišnji odmor, i što je razumljivo kada se radi o fudbalu, možemo da posetimo mesta na koja obični ljudi i ne pomišljaju da mogu da odu. Bio sam u Albaniji, Islandu, Australiji, Africi, svuda. Naravno da ponekad ima i problema, ali oni uopšte nisu veći od običnog putovanja kakvo mnogi ljudi upražnjavaju. Lokalna policija ponekad može biti gruba, a i problemi sa klubovima rivalima mogu biti gadni. To se obično dešava na sam dan utakmice, ili još češće nekoliko časova pred meč, a vrlo retko nekoliko dana ranije.
Sve je zapravo kao i ovde: ako želiš da izbegneš nevolje i sačuvaš glavu na ramenima to nije problem. Uvek postoji neki drugi idiot koji želi da “zabavlja” domaćine umesto tebe. Neke zemlje su drugačije, naravno, imaju problema sa svojim huliganima i na takve mečeve “pod naponom” idemo sa onim zvaničnim delom. U zemljama kao što su Grčka ili Turska, policija skrati sebi muke tako što vas prosto isprati do hotela ili do stadiona, mada ponekad ne izgledaju presrećni što to moraju da čine.
Još jedna od prednosti putovanja u inostranstvo sa nacionalnim timom je u tome što je mnogo lakše provesti vreme sa igračima i sa čitavom ekipom jer izgleda da su tada mnogo više opušteni nego u Engleskoj. Popio sam pivo sa nekim od naših najboljih igrača pričajući o velikim utakmicama i trenucima koji se pamte, i to je fantastična stvar, jer vam to stvara svet jednog pravog igrača. Nisu svi oni u tome zbog para, njima je stvarno stalo do igre, i oni jesu vrlo ponosni kad navuku dres Engleske, uprkos svemu što piše po nekim novinama. Neki imaju mnogo više razumevanja za navijače od drugih, ali svi oni vide sa koliko glupih stvari moramo da se izborimo, i mnogi su takođe vrlo zabrinuti zbog načina na koji se fudbal vodi u ovoj zemlji, baš kao što smo i mi sami.
Navijanje za Englesku mi je pružilo neke od najvećih trenutaka i najlepših iskustava u mom životu. Ne mogu da razumem zašto, kad već postoji toliko ljubitelja fudbala u ovoj zemlji, zašto ih je tako malo za nacionalni tim onako kao što smo ja i moji drugari. Shvatam da u mnogo utakmica nedostaje onaj takmičarski momenat, a koji liga donosi svake nedelje, ali igra sama ostaje lepa, bez obzira kad i gde se igra. Zabrinjavajuće je videti kako su gužve na Wembleyu sve manje, dok se u okviru lige one povećavaju. Možda to ima neke veze sa kvalitetom protivničkog tima, ne znam. Jedna stvar koja sigurno drži ljude podalje od Wembleya je to što je preskup, a da ne pominjem poluzatvoreni deo stadiona i plaćanje pravog bogatstva za privilegiju gledanja utakmica. Možda bi FA trebalo nekako da približi klubove i naj-tim da bi tu ostvarila prihod. Ne znam sve odgovore, ali sam siguran da većina onih koji ignorišu nacionalni tim ne znaju šta propuštaju.