Majice /tema fudbal,okolo fudbala 3rd half na www.bunkerbeograd.com
BUNCANJE JEDNOG NAVIJAČA
Engleska. Uverite se da to izgovarate poverljivim tonom, kada sigurno nema socijalnih radnika, pretplatnika Guardiana, bogohulnika i apsolutno bilo kog iz industrije “Engleska-je-kriva-za-sve” da mogu da čuju. Engleska ima problem i on postoji za svakog ko mrzi Engleze. To je kao tetkino kuče vezano na tavanu, i zabranjeno da se ikada pominje.
U ovoj zemlji oni koji nam govore o greškama naše kulture su čitava industrija za sebe. Ne volimo evropsku uniju pa smo zbog toga mi “mali šovinisti”. Rečeno nam je da činimo ustupke onima koji se ne trude da žive po našim zakonima ili oni koji ne žele da koriste naš jezik kao svoj. Jednom stvorena grupa superiornih kopiladi je ubedila da mi, Englezi, treba da se stidimo nas samih.
Naravno, svi svetski problemi su potekli od nas. Sredili smo Irce, ukrali more Walesu, učinili Škote najuravnoteženijim narodom na zemlji (odnosno, najsvadljivijim narodom na svetu ), i spasili dupe Francuzima u dva navrata što nam nikada nisu oprostili i njihova krilatica – Po svaku cenu trči za Nemcima – to potvrđuje. U stvari, imenom-Indija, Južna Afrika, Srednji Istok, Kipar, kisele kiše, ropstvo, Bosna, Etiopija, Tajvan, Hong Kong, Vjetnam, ozonske rupe, Sky TV, ono mleko koje dobijate na stanicama na auto-putu a koje je tako upakovano da ga je nemoguće otvoriti, Jeremy Beadle, da, da-to smo mi.
Lancaster Gate je progutao i mamac i strunu i višak, čak dotle da naš nacionalni tim više ne nosi crvenu i belu boju. Sada iako Nemci koji (budimo velikodušni), imaju nešto sumnjiviju istoriju, mogu da nose prokleti veliki teutonski orao i nitkovske žuto/crveno/crne pruge preko grudi kao da upravo kreću na Poljsku, šta se dođavola događa?
Naša druga pruga za Euro 96? Sivo. Prokleto sivo. I opet, misli li Lancaster Gate da može da uznemiri neku minijaturnu grupu negde? O, možemo i da ostavimo zastavu i da stavimo male slatke lavove- i za svaki slučaj, promenićemo ime zemlje u UMBRO, to nikog ne može da uvredi.
E pa dosta, muka mi je od grupe onih-koji-se-stalno-izvinjavaju da igraju fudbal. Fudbal je deo čopora i mi prokleto volimo što je tako. OK, shvatamo, mi pripadamo. Ali šta je dođavola sa engleskim timom? Zašto bih ja išao na Wembley i navijao za neke koji imaju čudne ideje o odevanju, i njihovo mišljenje o tome kakva je zemlja i kakav je fudbal. Čak i ragbi, jedna očajna igra srednje klase, je naučio da treba da pripada zemlji i veoma profitirao zahvaljujući tome. Ali fudbal to ne može – bar ne ovi gadni predstavnici radničke klase na glavnim tribinama. Kako se uopšte može tražiti od nas da budemo ambasadori u svetu, kada engleski fudbal predstavlja najgori kliše izdaje naše zemlje koji možemo da zamislimo.
Pored svega što smo rekli to nije potpuno krivica Lancater Gatea. Oni su samo deo onoga što je mnogo krupnije i ozbiljnije. Ja sam samo prosečan pristalica laburista, belac, heteroseksualac, sposoban čovek ne obožavam previše kraljevsku porodicu, ali im i ne zameram previše jer su prilično smešni i verovatno odlični za pokazivanje turistima. Ja sam samo običan čovek koji radi obične stvari – devojke, posao, zabava, malo kriketa leti i slično. Imam skoro porazan osećaj gubitka sopstvenog identiteta i kulture, i verujem da postoje milioni kao što sam ja, ali mi nemamo glasa, ni mesta gde bi se čuli. Izuzev ponekad kad je pun mesec, grupa od nas nekoliko se skupi, jedna stvar vodi ka drugoj, i odjednom osetimo zadovoljstvo što smo podsetili ljude da još uvek postojimo. Ne zezajte se sa nama. Ne branim se za ono što govorim. Jedina Engleska koja mi nešto znači je otišla ulicom u Torino, rušeći sve što joj se na|e na putu za odmazdu što ju je suzavcem terala grupa paramilitarnih italijanskih kukavica dok smo mi samo gledali svoja posla. Uradili smo to sveteći se za dane jada bombi i udaranja uprkos ponovljenoj predaji i ponudama prijateljstva sa naše strane. Bili smo suviše ćuškani-onda smo mi bili na potezu.
Muka mi je kad se svi pale na divne navijače Irske, i dobrog starog Jacka sa svojim gajdama, ljudima koji su veseli i igraju sa njima. Voleli smo to, ali svi hoće da idu na nas, to je ludi engleski narod. Svi nas mrze – treba se suočiti sa tim. Mi nikada svetu nećemo bit ljupka grupa smešnih ljudi. Priča o nama ide pre nas. Da li nam oni duguju poštovanje. Da. Da li ga dobijamo? Dobijamo šipak.
U tome je poenta. Sa Engleskom, mislimo da je tim odvojen od nas. Pa ipak, mi imamo nešto što kontrolišemo: mi možemo da podsetimo” one-koji-žele-da-znaju” da smo ako treba još uvek oni ludaci koji se biju ko blesavi, i ne odustaju dok ne pobede. Ako idem uz Englesku posadu napravljenu od onih koji su za Forest, City, United, Athletic, Rovers, Hotspur, Palace, County čak i Crewe Alexandru, mi znamo da je makar jednom ono što predstavlja Englesku svuda oko nas – nešto u šta možemo da verujemo, zašta možemo da se bijemo i da budemo povređeni, da divljamo, da živimo i umremo.
Ne mogu da ponudim rešenje osim da kažem da ako budemo mogli da navijamo za nacionalni tim koji sjajno predstavlja naš narod, sve ovo se može i pokazati. Do tad ne dosađujte nam sa tim. Polu popunjen Wembley će biti pravilo i cirkus straha i gnušanja koji okružuje mnogo važnija putovanja napolju, će se nastaviti. Torino je bio pokretač, a sada svi zajedno: “Osvojili smo dva svetska rata i jedan svetski kup tra-la-la-la…“
PAZI, ENGLESKA DOLAZI
Kada se govori o takmičenjima evropskih klubova u me|unarodnim mečevima, dve reči uvek idu zajedno “Engleska” i “nasilje”. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih širenje reputacije engleske “bolesti” je dostiglo vrhunac. Kako su engleski klubovi bili dominantni na terenu, navijači su za sobom ostavili tragove destrukcije po tribinama i ulicama Evrope, što je dostiglo kulminaciju 1985. na finalu evropskog kupa izme|u Liverpoola i Juventusa, kada je 39 ljudi većinom Italijana nastradalo.
Taj meč koji se igrao na stadionu Heysel u Briselu i katastrofa koja se toga dana desila, dovela je do potpune zabrane igranja bilo koje fudbalske utakmice na tlu Evrope, a koja je važila za sve engleske klubove. U vreme ove tragedije Eddy je radio sa Scouserom koji je oduševljeno pričao kako je sa svojim drugarima sa severa išao u Brisel da prebije tu italijansku kopilad. Došao je potpuno slomljen, skoro nesposoban da govori o onome što je video na stadionu. Rekao nam je da je bilo problema noć pre meča, i da onda kada su bili na stadionu i videli koliko su loše razdvojeni, bilo je samo pitanje trenutka kada će navijači Liverpoola da se pokrenu, a posledice toga su bile katastrofalne. Tako|e mi je rekao da više nikada neće gledati fudbal. Pa ipak, koliko već godina posle toga, on i dalje ide na utakmice i ovde i napolju, uključujući i evropske mečeve. Činjenica da je on vrlo umešan u pravljenje gužve je ono što mene zabrinjava, i ako me on uverava da je to samo na velikim utakmicama. Mnogi u Liverpoolu i dalje pokušavaju da krive sve i svakoga sem svoje navijače, za ono što se desilo te noći. Međutim, mora se priznati da i belgijski policajci i UEFA moraju preuzeti deo odgovornosti zbog držanja potencijalnih huligana na tako starom stadionu, što ih ne brani od činjenice da su dozvolili njihovim navijačima da pređu tribinu do Italijana i da ih dobro ispraše. Navijači Chelsea i pripadnici National Fronta su takođe okrivljeni za čitavu gužvu, jer je Liverpool hteo da skrene pažnju na sebe.
Navijači Liverpoola tokom evropskih gostovanja, ostavljali su za sobom trag, ne jednom prilikom pre Heysela. Godine 1977. oni su upadali u prodavnice i sukobljavali se sa navijačima St. Etiennea u Francuskoj. Godine 1978. neki su krenuli na turneju nazvanu “500 milja divljanja “ kroz Evropu, što je uključivalo tuče, napade i krađe tokom celog puta, sve do meča sa Borusijom Moenchengladbach u Nemačkoj. Godine 1979. osamdeset navijača Liverpoola je uhapšeno pošto su se dve suprotne strane ponovo sukobile. Dalji incidenti su bili skoro redovni. Reputaciju koju je engleski fudbal stekao u ranim sedamdesetim i osamdesetim nije bila samo zahvaljujući Scouserima. Navijači Manchester Uniteda su izašli na zao glas još 1974, kada su polupali automobile, razbijali prozore i tukli se na ulicama Ostendea u Belgiji. Takođe su imali nevolja i sa St. Etienneom 1977, trideset tri navijača su zatražila lekarsku pomoć posle tuče, koja je izbila na tribinama. 1974. su navijači Tottenhama harali kroz Rotterdam kada su igrali sa Feyenoordom, i potukli se na stadionu što je rezultiralo sa sedamnaest hapšenja i dvesta privedenih.
Godine 1975. problem sa engleskim fudbalskim navijačima je postao očigledan. Pravo sa ekrana u svim kućama u zemlji, navijači Leeds Uniteda navalili su u Park prinčeva u Parizu za vreme finala evropskog kupa kada su izgubili od minhenskog Bayerna. Uzrok gužve na stadionu je navodno to što su izgubili sa 2:0, ali i pre meča, navijači Leedsa su se potukli sa domaćim navijačima, a ne sa nemačkim, a bili su poznati i po tome što su upadali u prodavnice, krali nakit i slično. UEFA-i se toliko smučilo od Leedsa da im je zabranila sva evropska takmičenja u naredne 4 godine.
Upozorenje ni izbliza nije imalo uticaja. Vladavina engleskog terora se nastavila, a 1980. West Ham United je bio prvi engleski klub koji je bio primoran da igra utakmicu iza zatvorenih vrata, zbog tuča u Španiji sa lokalnom policijom. Događaj koji je izazvao sve je smrt osamnaestogodišnjeg navijača Hammersa, koji je oduševljeno trčao okolo i slavno poginuo od lokalnog instruktora za vožnju. Bilo je 26 uhapšenih, a navijači West Hama su rekli da su sredili navijače Castille koji su se nalazili na tribini ispod njih. UEFA ih je kaznila sa 8000 funti.
Bilo bi lako nastaviti i dalje sa nabrajanjem, ali ono što je ovde navedeno, samo prikazuje površno ono što su engleski navijači radili na kontinentu poslednjih godina. Iznenađujuće je ipak da je prava istorija i duža od ovoga. Prvi veći incident iniciran od strane engleskih navijača je zabeležen 1965. kada su se britanski vojnici koji su služili u Nemačkoj borili sa navijačima SV Hannover na tekmi sa Manchester Unitedom. Tuča se proširila i na teren pošto je najpre započela na tribinama i izmakla kontroli.
Toliko o engleskoj ofanzivi u inostranstvu. A šta je sa incidentima protiv engleskih navijača i igrača kada su na putu? To ide i mnogo dalje. Wolverhampton Wanderers su išli da igraju u Malme, u Švedskoj. Posle utakmice, “stotine ljutih navijača” gađalo je kamenjem trenera Wolvesa dok su odlazili sa terena. Chelsea je pretrpeo istu sudbinu 1965. dok su igrali u Rimu; igrači su bili zasuti “raketnom paljbom” dok je masa prolazila. Iste godine utakmica Arsenala sa nacionalnim timom Jamajke je obustavljena, gomila sa tribina se umešla u tuču između igrača. Ni osamdesete nisu bile mnogo srećnije za engleske navijače daleko od kuće. Posebno se 1980. pokazala kao loša. Pedeset navijača Manchester Uniteda spašavala je policija sa psima kada su ih stotine navijača Nirnberga opkolili. Pre utakmice u Solunu, navijači Ipswich Towna i igrači su bili kamenovani. Mogu se navesti još mnogi incidenti u kojima su žrtve bili navijači iz Engleske.
Kao što se može videti iz svega što je navedeno, Evropa je pravo ratište što se tiče Engleske. Naravno, gužve na mečevima lige u ovoj zemlji su postojale od početka ali nismo mi jedini sa ovakvim problemima. Posle čitanja onoga što sledi možete pomisliti da je naziv “engleska bolest” malo neopravdan.
Dosta rano još 1913, nevolje sa ispadima na fudbalskim mečevima u Irskoj su izbile na površinu kada su igrači škotskog nacionalnog tima bili napadnuti. Godine 1919. u meču između Glentorana i Belfast Celtica, masa je upala na teren i napala igrače i ostale zvaničnike na terenu. Na istom susretu, ali 1920. nasilje se ponovilo – ovaj put sa ozbiljnijim ispadima, četvoro ljudi je ranjeno iz vatrenog oružja. Iste godine bilo je problema na meču Oban Rangersa i Millwall Athletica, i tuče između rivalskih grupa i Cliftonville bande. Većina ovih sukoba u Irskoj se naravno može pripisati verskim razlikama, i cinjenici da je Irska bila zemlja vrlo blizu (ili u toku) građanskog rata u to vreme. Podela na pristalice Unije i republikance se nastavlja tokom sedamdesetih, i nasilje se još jednom razbuktalo.
Sve ovo počinje da izgleda malo pitomo, ali samo kada se gleda iz daleka. Ako želite stvarno gužvu samo je jedno mesto gde je treba tražiti: Južna Amerika. Daleko najgori incident koji se ikada zbio je u Peruu, 1964. kada se nacionalni tim sreo sa Argentinom. Skandirajući zbog gola koji je zapravo osporen, masa je eksplodirala i tokom strašne tuče, besa i panike koji su to propratili, 318 ljudi je poginulo i još 500 uhapšeno. Ipak u Argentini problemi i posledice koje okružuju utakmicu su vrlo brzo zaboravili oni koji prave probleme. Samo četiri godine kasnije u meču između River Plate i Boca Juniors, 74 ljudi je poginulo i 150 uhapšeno, jer su navijači Boca Juniorsa bacali upaljene hartije na navijače ispod njih, koji su se uspaničili. I mnogi drugi incidenti se mogu navesti zajedno sa posledicama, i to širom kontinenta.
Ne baš lepa slika. I zajedno sa evropskim navijačima, slika nije mnogo lepša. Godine 1967. kada su se susrela dva turska tima Kayseri i Sivas, 44 ljudi je poginulo i 600 uhapšeno. Navijači koji su napadali su koristili pištolje, flaše i noževe, a čitava gužva se povećala kada su počeli sa prevrtanjem automobila koji bi se posle zapalili. Stvari su toliko izmakle kontroli da su u pomoć pozvane i vojne jedinice Turske. USSR, za koje se zna da ne tolerišu one koji se ne vladaju kako treba, takođe “pate” od fudbalskog nasilja i to u masovnom obimu. Najgori je bio događaj iz 1982, kada je poginulo 69 ljudi i 100 je uhapšeno zbog tuče između navijača moskovskog Spartaka i Harlema što je izazvalo rušenje tribina.
Zapravo pre Heysela skoro svaka evropska zemlja je imala iskustva sa huliganskim ispadima. Francuska, Nemačka, Španija, Austrija, Portugalija, Belgija, i sada rasturene zemlje a koje su nekad činile Jugoslaviju, beleže incidente koji datiraju još iz ranih pedesetih, a u Italiji (kao i u Irskoj) postoje još i ranije. 1920. sudija je bio ubijen kada je masa napala policiju i ukrala pištolje od njih na meču izme|u Viareggio i Lincquesa. Pedesetih su se desila i dva incidenta kod navijača Napolija. Njih 217 je završilo u pritvoru. Oni su oduvek “negovali” istoriju nemira i gužvi, uključujući napade , invazije na teren, a jednom je čak oluja od 2000 navijača provalila u svlačionice sa namerom da sredi igrače i ostale zvaničnike. Ovako nešto se nije moglo videti u Britaniji, iako su engleski navijači nosioci reputacije najgorih huligana u Evropi ako ne i u svetu.
Problemi koji se stvaraju na terenu kod kuće nisu samo rezervisani za zemlje na kontinentu u vreme pre Heysel tragedije. Mesecima je fudbal engleske lige preživljavao traume zbog toga. Čuveni napad Millwalla u L*t*nu je prenet širom sveta, dok su problemi na meču Chelsea-Sunderland u liga-kupu, rezultirali podizanjem električne ograde na Stamford bridgeu. Jedanaestog maja 1985. mladić je poginuo za vreme tuče između navijača rivalskih timova Birmingham Citya i Leedsa, a istog dana 56 ljudi je umrlo u požaru na stadionu Bradforda – incident potpuno nepovezan sa nasiljem ali dodat haosu i tragičnoj atmosferi tog trenutka. Vlada, podstaknuta protestom javnosti, je najzad bila primorana da učini nešto. Ali u stvarnosti, za vreme dok se dospelo do katastrofe Hillsborough, sa nasiljem se nastavilo, i vrlo malo toga je bilo postignuto u suzbijanju huliganskog elementa.
Ovi užasi na domaćim terenima, zajedno sa sličnim događajima u inostranstvu i kulminacijom u Heyselu, nisu ostavili ništa drugo UEFA-i osim da zabrane svim engleskim klubovima učešće na evropskim takmičenjima. Ono što iznenađuje je međutim, da je nacionalni tim, uprkos skorašnjim događajima koji su bili deo mečeva na kontinentu, pošteđen svih zabrana. Istorija engleskog tima u inostranstvu je duga ali ne i mnogo proslavljena.