Мајице Традиција можете поручити преко сајта www.bunkerbeograd.com
Добровољачки покрет и герилско ратовање на територијама под туђинском влашћу имају дугу традицију у српским ослободилачким ратовима. Још у време Првог српског устанка, паралелно са фронталним борбама са Турцима, по устанком незахваћеним областима данашње јужне Србије, Рашке, Босне и Херцеговине јављају се одметничке и ускочке чете које су узнемиравале турску војску и утврђења и повремено подизале буне и устанке иза линије српско-турског фронта. Вековно искуство четовања у војну доктрину претопљено је први пут 1848. године по налогу Матије Бана, у спису под насловом „Правила о четничкој војни“. Двадесет година касније, на модернијим основама правила герилског ратовања на Балкану за потребе Министарства војног дефинисао је генералштабни капетан Љубомир Ивановић у делу „Четничка војна“.
Устанци и буне избијали су често мимо воље и знања српских политичких и војних фактора, као што је био случај са Босанско-херцеговачким устанком 1876‒1878. године. Слабо наоружани и најчешће на буне натерани очајом, а малобројнији од турске војске, српски устаници били су приморани да, уместо да формирају велике јединице, углавном делују герилски растурени у мање јединице ‒ чете. Борци против Турака у овом, али и претходним и потоњим устанцима називани су устаницима, усташама, усташима и четницима (зависно од тога да ли су на турску територију улазили са територије Србије, Црне Горе или Хабзбуршке монархије), добровољцима и самовољцима. Устаник, усташ или усташа је назив за побуњенике са саме територије Турске, добровољци или самовољци за оне који су се добровољно прикључили устанку, док су четницима називани сви који су се на герилски начин борили у четама. Комита (у јужним крајевима често и кумита) је нешто новији израз, и означавао је борца који је био припадник националноослободилачког комитета.
Деценијском терору албанских банди над Србима У Старој Србији, чије је злочине турска власт толерисала, од 1897. године придружио се и терор Внатрешно Македонске Револуционернe Организације (ВМРО), чије су чете и атентатори убиствима и застрашивањем прегли да натерају Србе јужно од Шарпланине да се одрекну српског идентитета и да их асимилују у Бугаре.Терор се појачао након Илинденског устанка 1903. године, што је довело до формирања самоодбрамбених локалних српских чета у области Поречу код Кичева, Скопској Црној Гори, Струшком Дримколу, велешком Азоту и у околини Куманова. Истовремено патриотски кругови у Београду и Врању, забринути за опстанак Срба у Старој Србији и Македонији, почели су да раде на формирању српских национално-револуционарних одбора, који би сакупљањем оружја, новца и мобилизацијом и слањем нових чета потпомогли и организационо ујединили егзистенцијални и национални отпор угрожених Срба јужно од тадашњих српских граница. Током августа и септембра 1903. године у Врању је на иницијативу Живојина Рафајловића, активног капетана српске војске формиран Врањски четнички одбор, у чији састав је ушла интелектуална и финансијска елита овог пограничног града. Готово истовремено, у Београду су др Милорад Гођевац, задужбинар Лука Ћеловић, адвокат Василије Јовановић и генерал Јован Атанацковић формирали национално-револуционарни одбор, са истим циљевима и методама као и врањска група. Као и врањски, и београдски одбор је окупио културну, политичку и духовну елиту тадашње престонице. Између осталих, у његов састав ушли су Јаша Продановић, Живан Живановић, Љубомир Ковачевић, Љубомир Стојановић и Љубомир Давидовић. Повезивањем, а потом и уједињењем врањског и београдског одбора током септембра 1903. године настала је Српска четничка организација. Београдски одбор преузео је вођство као централни на челу са председником Атанацковићем, док је врањски на челу са Живојином Рафајиловићем преформиран у Извршни одбор.
Након формирања четничке организације у Србији, пратећи хуманитарну мисију Кола српских сестара , повереници београдског и врањског одбора Саватије Милошевић, Аксентије Бацетовић Рујанац и потпоручник Војислав Танкосић током 1904. године иницирали су стварање регионалних одбора у Битољу и Скопљу, повезавши их организационо са одборима у Србији. Након овог повезивања оружани отпор народа терору и бугаризацији стављен је на боље основе, и од изолованих акција на локалу претворио се у организовани и јединствени покрет за одбрану и припрему будућег ослобођења од османске власти и уједињења са Краљевином Србијом.
Током 1904. године, поред већ постојећих чета војвода Павла Младеновића и Јована Станојковића Довезенског у кумановском крају, скопскоцрногорске чете Спасе Призренца и поречких чета војвода Мицка Крстића и Зафира Премчевића, у Старој Србији су настале или су послате из Србије прилепсковелешке чете војвода Стевана Недића Ћеле, Глигора Соколовића, Јована Долгача и Тренка Рујановића, кумановско-кривопаланачке чете војвода Темељка Барјактаревића, Спасе Павловића Гарде, Ванђела Скопљанчета и Ђорђа Ристића Скопљанчета, скопскоцрногорска чета војводе Косте Миловановића Пећанца, пчињско-пршевска чета Крсте Ковачевића и дримколска чета Ђорђа Цветковића. Ове чете су током 1904. године организовале, повезивале и наоружавале српска села, избегавајући веће сукобе са Турцима, Арнаутима и четама ВМРО-а. Чета Анђелка Алексића, послата маја исте године из Србије ка Поречу, сукобила се на положају Шупљи камен код села Челопека са турском војском, где је након херојског отпора изгинула до последњег човека. Мала чета Мицка Крстића у Поречу имала је више среће, и у октобру исте године успела је да порази уједињене чете битољског рејона, које су напале српска села у Поречу, и да зароби њиховог команданта Дамјана Грујева.
Пролеће 1905. донело је већу борбену и организациону активност српских чета, али и веће губитке у људству. На планини Козјаку код Куманова и у Поречу формирана су почетком године два горска штаба, за Источно и Западно Повардарје, чији су начелници, по правилу српски официри, координирали акције српских четника и војвода на терену, па су након мањих чарки и борби чете ВМРО-а потпуно потиснуте из Скопске Црне Горе и већег дела кумановске и кривопаланачке околине. Међутим, након велике победе над турском војском код села Челопека 16. 4. 1905, српске чете у Источном Повардарју нашле су се на удару турске војске. Током 1905. године у борбама на вису Вуксан у Скопској Црној Гори, код Петраљице, код Табановца у кумановском крају, код Велике Хоче у Метохији и код села Гуглина у кривопаланачком крају, чете војвода Павла Младеновића, Богдана Хајнца, Бране Јовановића, Аксентија Рујанца, Драгомира Протића, Саватија Милошевића, Лазара Кујунџића, Косте Пећанца и Ђорђа Ристића Скопљанчета уништене су у потпуности у борбама са турском војском и локалном албанском милицијом. Ове сукобе преживели су једино војводе Коста Пећанац и Ђорђе Ристић, али су зато њихове чете била десетковане, па су били приморани да се кришом пробију назад у Србију. Исте године српске чете у Западном Повардарју низале су успехе. Постојеће чете Глигора Соколовића и Тренка Рујановића оснажило је појачање оличено у штабној чети шефа поречког штаба капетана Сретена Рајковића и војводе Јована Бабунског. Сједињене чете су у велешком Азоту и на планинама Бабуне у више наврата поразиле и уништиле чете ВМРО-а код Орешких Ливада, на Мукосу и у околини српских села у Азоту, након чега су српске чете у Поречу, Азоту и прилепским селима постале господари ситуације на важном комуникационом правцу.
Српске чете у Западном Повардарју наставиле су да нижу успехе и 1906/1907. године. Упркос разбијању српске прилепске чете војводе Змејка Блажевића, чете Јована Бабунског, Јована Долгача, Тренка Рујановића и Глигора Соколовића успеле су да поразе 1906. године (као и 1904) код положаја Куртов камен обједињене чете ВМРО-а прилепског, битољског и кичевског рејона, које су кренуле да попале српска села у Поречу. Погибијом великог броја бугарских војвода и четника Пореч је и дефинитивно одбрањен, а Бугари све до 1912. године нису смогли снаге да га озбиљније угрозе. Коначни пораз бугарским четама у околини Велеса и Прилепа нанеле су српске војводе Јован Бабунски и Василије Трбић код села Дренова, маја 1907. године. Иначе, у славу ове победе, након саме борбе спевана је песма Спремте се, спремте четници. У Источном Повардарју, српске чете су у истом периоду имале мање среће у сукобима са турском војском, па су у неколико наврата десетковане и поражене код кумановских села Челопека, Бајловца, Јачинца, малешког села Берова, кратовске Шталковице, прешевског села Паклишта и села Пасјана у околини Гњилана. Поред великог броја четника, у овим борбама погинули су војводе Јаћим Павловић и Раде Радивојевић.
До лета 1908, када су прогласом уставности у Османском царству окончане бугарска и српска четничка акција, и када су се и српске и бугарске војводе након добијене амнестије без последица предале Турцима, четничка организација Српска одбрана успела је да организује и наоружа велики број српских села у Старој Србији, а тиме да велики број српских насеља ослободи од застрашивања ВМРО-а и спречи нападе албанских пљачкашких банди.
Упоредо са догађима у Старој Србији, и у самој Србији те 1908. долази до стварања организације Народна одбрана, као реакције на анексију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске. Назив је добила на предлог чувеног српског комедиографа и великог патриоте Бранислава Нушића, који је једногласно усвојен.
Међу оснивачима ове организације, чији ће дефинитивни званични назив бити Српска народна одбрана, били су и потоње српске војводе које ће се прославити у Церској и Колубарској битки ˗ Радомир Путник, Степа Степановић и Живојин Мишић, као и Војислав Танкосић, Војин Поповић Вук, Илија Трифуновић Бирчанин и многи други представници војне, политичке и културне елите. За првог председника организације потом је изабран генерал Божидар Божа Јанковић, чије је гесло у раду било „Срби на окуп“.
На конститутивној седници ове организације усвојен је и акциони програм, а кључни задатак, према том програму, био је подизање српске националне свести. У складу са тим, недавно распуштени четнички одреди из Старе Србије нашли су своје место у Народној одбрани, у њеним добровољачким јединицама које су се припремале за будућу, по мишљењу одбора неминовну оружану акцију. Један од задатака покрета био је и прикупљање новчаних и других прилога, снабдевање опремом и увежбавање комитских чета.
Главни задатак СНО био је дакле да усмерава активности и у свим осталим правцима одбране српских националних интереса.
У популарисање слободарске идеје четничког покрета, нарочито код омладине, поред Народне одбране укључиле су се у годинама након 1908. и друге патриотске и националистичке организације: Четничка акција, Уједиње или смрт ‒ Црна рука, Савез трезвене младежи, Српски соколи, Коло српских сестара, Српска браћа, Удружење Душан Силни (настало од дела Српских сокола). Четничко ратовање предвиђало је делатност мањих јединица које избегавају фронталну борбу и настоје да у позадини нанесу што веће губитке противнику. Принцип добровољности важио је током регрутовања подофицира и официра из војске Краљевине Србије или добровољаца из горе наведених организација, као и са територија Аустро-Угарске, Отоманске империје, Црне Горе итд. По наслеђеним правилницима четничке организације, од четника се захтевало да се беспрекорно понашају према становништву, да одржавају ред и буду праведни у својим поступцима.
Лако наоружани (пушка српски маузер, револвер, кама и неколико бомби), уз минимум личне опреме, формацијски распоређени у чете (према задацима могли су бити распоређени у тројке, двојке и појединце), нови добровољци, заједно с прекаљеним борцима реактивирају српску четничку акцију у Старој Србији већ 1910. године, пружајући отпор терору новог младотурског режима у Османском царству. Чете су се поново појавиле по српским селима, али већих борби није било, ако се изузму сукоби код Шумате Трнице са турском војском и код Страцина, када је погинуо војвода Петко Илић.
Припреме за Први балкански рат поново су мобилисале ветеране четничке акције, како у Србији, тако и у Турској. Још лета 1912. године, некадашњи четнички војвода и шеф Штаба Источног Повардарја, капетан Војин Поповић Вук, оформио је у турској позадини Горски штаб и око своје мале активне чете мобилисао две до три хиљаде четника-устаника из кумановске, кривопаланачке и кратовске околине. У предвечерје Првог балканског рата на српско-турској граници формирано је пет четничких одреда који су били предходнице српској војсци у предстојећем рату: Лапски, Гњилански, Луковски, Лисички и Феризовићки, које су упућене према Косову, и две чете на Јавору, упућене према Новом Пазару. Јаворске чете, некадашњег војводе Живка Гвоздића и официра Панте Миладиновића, прешле су границу и пре српске војске и након почетка ратних операција преузеле улогу предходнице. Заједно са Србима устаницима које је водио војвода Сретен Вукосављевић, ове чете су и пре доласка српске војске ослободиле Нови Пазар, Нову Варош, Прибој и Косовску Митровицу. Остали одреди, изузев Лапског одреда војводе и мајора Војислава Танкосића, деловали су као подршка регуларним јединицама српске војске, док је Танкосићев одред, који је заправо и започео ратне операције на караули Мердаре, након разбијања турске одбране на поменутом положају наступао испред српске војске и ослободио Подујево и Приштину. Вуков одред, у чијем саставу су се налазиле готово све војводе из времена четничке акције 1903‒1911, по избијању рата очистио је све турске посаде од српске границе до Куманова, па је по преласку Прве српске армије на турску територију преузео улогу њене претходнице. Припадници Вуковог одреда отпочели су сукобе са турском Вардарском армијом код Младог Нагоричена и примивши битку на положају Стревица отпочели Кумановску битку. Жесток отпор четника у овој битки у многоме је допринео српској победи. Након битке одред је наставио да делује као претходница и узео је значајно учешће у биткама на Бакарном Гумну и код Битоља. Заједно са четама које је у турској позадини водио Василије Трбић, Вукови четници омогућили су брзо заузимање територија под турском влашћу, па су четници први ушли у Велес, Прилеп, Битољ, Охрид, Крушево и Стругу. Борбена дејства у Првом балканском рату четнички одреди окончали су у Елбасану, где су разоружали албанско становништво и привремено формирали српску власт. У Другом балканском рату четници под командом мајора Војина Поповића Вука деловали су у саставу Петог добровољачког батаљона који се истакао у битки на Брегалници 1913. године.
Избијање Првог светског рата ставило је ветеране четничке акције, како из балканских ратова, тако и новомобилисане четнике, у прве редове одбране. У првим борбама задњих дана јула 1914. године, самоиницијативно формирани четнички одреди Војислава Танкосића и Јована Бабунског одбранили су Београд од аустроуарског напада. У првим данима рата од четника и добровољаца формирана су четири четничка одреда: Јадарски, под командом војводе Војина Поповића Вука, Руднички, под командом Војислава Танкосића, Златиборски, под командом Косте Тодоровића и Горњачки, под командом Велимира Вемића. Као и у претходним ратовима, и у Великом рату су четничке јединице преузеле улогу претходница и одреда који су имали задатак да очајнички, до последњег човека бране положаје. Четнички одреди су узели видног учешћа у Церској и Колубарској битки, на Мачковом камену и у борбама за одбрану Београда.
Током борби 1915. године погинуо је доајен четничког ратовања Војислав Танкосић, па су готово сви преживели четници стављени под команду Војина Поповића Вука у састав Добровољачког одреда, док је мањи број четника сврстан под команду летећег жандармеријског одреда Јована Бабунског. Вуков одред је од јесени 1915. године, са положаја на српско-бугарској граници који је првобитно заузео, вршио улогу заштитнице српске војске у повлачењу елиминишући авангардне јединице бугарских комита и албанских банди до Скадра, а од Скадра, током повлачења кроз Албанију, улогу спроводника изгладнелих и деморалисаних трупа. Вуков одред међу последњима је искрцан на Крф 1916. године, али је први од српских јединица заузео положаје на Солунском фронту, већ крајем априла исте године. Током августа одред је успео да издржи офанзиву бугарске војске, а након почетка српске офанзиве, односно Горничевске битке, чијем је повољном решењу по српску војску значајно допринео, пребачен је на сектор према Кајмакчалану, у чијем је заузимању 30. 9. 1916. имао пресудну улогу. Командант одреда војвода Вук погинуо је 29. 11. 1916. приликом заузимања Грунишког виса, важног положаја на том сектору фронта. Након погибије војводе Вука четници из његовог одреда ушли су у састав других регуларних јединица. Поред Вуковог, на Солунском фронту деловале су и чете Бабунског, војводе Александра Цене Марковића и Михаила Јосифовића, гостиварског и поречког војводе из времена акције 1903‒1908. Три чете су током деловања на Солунском фронту са великим успехом вршиле диверзантско-обавештајне активности на самој и иза линије фронта, значајно доприносећи успесима савезничке војске.
Након пробоја Солунског фронта 1918, испред српске војске као авангарда наступале су чете Бабунског, Јосифовића и Марковића, уз новоформирану чету капетана Михаила С. Михаиловића, у садејству са бројним мањим четама Косте Пећанца и других четовођа у самој Србији који се нису предали након пропасти устанка 1917. године. Ове чете су у брзом наступању дубоко продирале у позадину непријатеља који се повлачио, организујући и упућујући устанике које су се након пробоја фронта појавили у великом броју. Њихове диверзантске и борбене акције омогућиле су у великој мери муњевито наступање српске војске и убрзале тренутак коначног ослобођења окупиране Отаџбине. Посебно важан задатак био је организовање српских добровољаца широм Америке и њихово упућивање у редове српске војске. Тако је 1917. године, уочи пробијања Солунског фронта, Српска народна одбрана, чији је председник М. Пупин, широм америчког континента окупила и послала 20.000 српских добровољаца.
Ради очувања традиције четничког покрета у новоформираној Краљевини СХС, четници ветерани из Србије су 1921. основали Удружење четника „За слободу и част Отаџбине“ са седиштем у Београду и пододборима по читавој земљи. Чувари традиције водили су бригу о инвалидима и породицама погинулих четника и практиковали вежбање војних вештина у случају поновне четничке борбе на југу (качаци и ВМРО) или западу Краљевине СХС (италијански фактор и хрватска легија).
Године 1924. долази до расцепа јединствене организације и стварају се две нове: Удружење српских четника „Петар Мркоњић“ и Удружење српских четника за краља и Отаџбину. До помирења и обједињења долази годину дана касније, и на њеном челу до 1928. био је српски национални радник и ветеран четнике акције Пуниша Рачић.У исто време, поред наведених организација, у другим деловима државе неговање четничких традиција наставља се и кроз деловање организације ЈННО (Југословенска напредна националистичка омладина), потоња ОРЈУНА (Организација југословенских националиста), нарочито у Далмацији и Војводини, али и ту долази до расцепа и један добар део орјунаша у Војводини и Београду прилази идеји стварања организације СРНАО (Српска национална организација), која не прихвата идеје југословенства.
Шестојануарска диктатура 1929. доводи до распуштања свих удружења, следи и промена имена државе у Краљевина Југославија, али ускоро је поново обновљено Удружење четника за слободу и част Отаџбине и на њеном челу је до 1932. био војвода Илија Трифуновић Бирчанин, који је у исто време био и председник Народне одбране. Политичка и страначка размимоилажења одредиће даљу судбину удружења, које ће од 1932. до почетка Априлског рата 1941. водити војвода Коста Пећанац. Током Пећанчевог мандата поново је дошло до разлаза и један број старих четника се 1933. издвојио у Удружење старих четника на челу са војводама Илијом Трифуновићем Бирчанином и војводом Душаном Димитријевићем.