извор:Српски културни клуб Нови Сад
Радисав РИСТИЋ: ДОБРОВОЉЦИ У ОДБРАНИ БЕОГРАДА
Србију је од почетка рата херојски бранио, у јавности готово непознат, а од историјске науке периферно споменут, Сремски добровољачки одред. Заједно са децом, женама и старцима, подсећао је тај одред на Давида у библијској борби против Голијата. Прича о Сремском добровољачком одреду, који ће тај назив званично добити маја 1915, почиње септембра 1914. године, непосредно после легендарне битке на Церу где је до ногу потучена аустроугарска војска. После Церске битке, српске јединице су кренуле у офанзиву и у оквиру Сремске операције прешле на леву обалу две реке које се спајају испод београдске тврђаве.
У операцији у Срему учествовао је и део јединица Команде одбране Београда. Када су се српске снаге, због тешке ситуације на Дрини, повлачиле из Срема, са јединицама Команде одбране Београда повлачило се и доста Сремаца. Били су то углавном млади људи међу којима је било и непунолетних дечака, недораслих да носе оружје. О учешћу у борби младих добровољаца и бројних жена, као и стараца у позном животном добу, поред појединих писаних примера и сећањима савременика и учесника тих догађаја, на доста конкретних примера указује део домаћих и иностраних архивских материјала.
Херојства дечака
Примери о учешћу добровољаца у одбрни Београда, потврђује бројне чињенице које указују на масовни одзив људи да бране своју родну груду и прадедовска огњишта. Забележено је да су и дечаци дванаестогодишњаци, или годину-две старији, учествовали у борбама за одбрану Београда. Ученици Прве мушке гимназије – дванаестогодишњи Јован Станић, син официра, четрнаестогодишњи Душан Вујић, син општинског деловође и Светислав Ђорђевић, син учитеља – дотурали су муницију и другу опрему војницима који су се борили у првим борбеним редовима.
О тој тројици дечака остало је казивање, односно забелешка Богосава Војновића Пеликана, ђака наредника у Штабу Одбране Београда. Добивши наређење да се пробије до Небојшине куле и преузме једну група заробљеника, Војновић је наишао на тројицу малишана који су са видним напрезањем носили сандук са муницијом, у намери да га дотуре војницима на борбеном положају. „Овај призор, где три детета учествују у првом борбеном реду, натерао ми је сузе на очи. Згрануо сам се када сам једном од њих угледао руку у крвавиим завојима који су се већ скорели“, записао је поред осталог ђак наредник Богосав Војновић. Он је дечаке склонио у оближњи заклон рекавши им да ту сачекају српске војнике и са њима се врате у град. Тројицу дечака, нажалост, заробили су истог дана аустроугарски војници и пошто је „утврђено да су дотурали метке војницима“, стрељали су их у дворишту једне од оближњих кућа. Тако се завршио краткотрајан ратни пут тројице младих родољуба-добровољаца, ученика нижих разреда Прве мушке гимназије.
У првој групи младих добровољца, рођених Београђана, младих Сремаца и младића чији су родитељи трбухом за крухом дошли у Београд, били су поред осталих: Мирослав Голубовић, ученик шестог разреда гимназије, Светислав Милутиновић Пиколо, ученик петог разреда гимназије, Стојан Стокић, ученик шестог разреда гимназије, Велимир Животић Сељак, браварски шегрт, петнаестогодишњи Светислав Крстић Лала из Шимановаца, осамнаестогодишњи Богдан Смиљанић, свршени гимназијалац из Земуна и његова три брата – један обућарски калфа, а двојица земљорадници, затим осамнаестогодишњи Мирко Илић из Книна, деветнаестогодишњи Милош Милошевић, његов три године млађи брат Радивој и више десетина других младића приближно њиховог узраста.
Званични подаци Генералштаба аустроугарске војске и послератне изјаве и сећања њихових официра, представљају такође драгоцене изворе података о високом моралу српског војника и масовном учешћу становништва у пружању отпора нападачу. У току напада на Београд, Команда 74. пука упутила је извештај Генералштабу аустроугарске војске у коме се наводи да су нападачи претрпели велике губитке не само од дејства српске артиљерије, „већ и од сасвим блиске ватре које су отварали из кућа према железничком насипу, како регуларне српске трупе, тако исто и комите међу којима је било и женскиња. И саме куће биле су удешене за одбрану, ватра је отварана са кровова кроз отворе добијене уклањањем појединих црепова, тако да се није могло приметити одакле ватра долази. Улице вароши које су водиле ка железничком насипу биле су баракадиране. Поред кућа водили су саобраћајни ровови који су омогућавали скривено приближавање до самог железничког насипа. Кроз ове саобраћајне ровове довлачили су се више пута појединци који су ручним бомбама наносили осетне губитке нашим трупама на насипу. Под таквим околностима даље продирање у град било је искључено“.
Одговор надобудном генералу
Током припрема за одбрану Београда доста добровољаца приступило је чети Београдске војне станице чији је задатак био одржавање реда, помоћ у раду и непосредна заштита објеката. Чета је била састављена од људи свих узраста – од тек замомчених дечака до стараца који нису подлегали војној обавези. Била је то мешавина голобрадих младића и људи дубоко зашлих у седму деценију живота, сиромаха и богаташа, неписмених и школованих. Рођени, или насељени у Београду, ти људи су се масовно јављали да бране свој град.
Да су браниоци Београда, војници и добровољци, били поносни, достојанствени и према непријатељу пркосни људи, сведочи и њихов одговор генералу Гоглијеу, једном од команданата аустроугарских трупа које су нападале Београд. У току свакодневног бомбардовања Београда, новембра 1914. године, и покушаја да се аустроугарске јединице пребаце на десну обалу Саве, генерал Гоглије је команданту Одбране Београда упутио ултиматум следеће садржине: „Данас 22. новембра до шест часова по подне, имате ми предати београдску тврђаву да је не бих даље рушио, и у знак предаје уместо српске заставе, истаћи чете бели барјак. А ви, са вашим штабом, бићете примљени на земунском пристаништу и у знак почасти оставићи вам сабљу“.
Уместо одговора и беле заставе, аустроугарски генерал видео је три велике српске заставе које су се вијориле на београдској тврђави. Следећи одговор била је снажна артиљеријске ватра на земунско пристаниште, уз незадрживи препад Срба у коме је учествовао и велики број добровољаца. У тој муњевитој једнодневној акцији, трупе надобудног аустроугарског генерала биле су разбијене у уличним борбама, после чега су Срби заузели Земун и село Бежанију. Због овог пораза генарал Гоглије је смењен са дужности.
Ренесанса и страдања Сремаца
У 1915. години, једној од најтежих за народ и Војску Краљевине Србије током Првог светског рата, добровољачке јединице доживеле су својеврсну ренесансу, али и страдања, јер су њихови редови до краја године били знатно проређени. Једна од таквих јединица је и Сремски добровољачки одред који се, како пише публициста Александар Јовановић, „може мерити са елитним српским гвозденим пуковима“. Састављен је био од Сремаца, београдских ђака, шегрта, студената… У добровољаче редове сврставали су се и дечаци који нису били примљени у подофицирску школу.
Велики део те голобраде младости био је упоран, и поред законске забране, да се са пушком у руци сврста у строј бранилаца Београда. Били су тврдоглаво упорни да заједно са својим очевима и дедовима учествују у одбрани српске престонице. Заједно са својим вршњацима из Београда и млади Сремци су на све начине настојали да се прикључе јединицама које су држале положаје око Београда. Најчешће су млади Београда, као и њихови вршњаци из Срема, одбијани са образложењем да још нису кадри да се ухвате укоштац са ратним изазовима и недаћама. Неки официри и старији добровољци претили су им чак и батинама уколико се поново појаве са сличним захтевима. На њихову срећу наишли су на Игњата Кирхнера, пребеглог аустроугарског официра, који је каријеру у српској војсци започео као добровољац. Његовом искусном оку и војничком инстикту није промакло одушевљење младића који су изражавали жељу да ступе у добровољачке редове. На његово инсистирање, њих тридесетак званично су постали добровољци, после чега се бројно стање младих добровољаца повећавало из дана у дан.
До краја 1914. године, пише у документима о одбрани Београда, млади добровољци, заједно са осталим јединицама, учествовали су у свим борбеним акцијама. Одбијали су нападе и покушаје непријатеља да се домогне десне обале Саве; отварали ватру на мониторе и друге пловне објекте са којих је дејствовано на српске положаје. Та дејства трајала су до краја новембра 1914. године, када су трупе Одбране Београда, по наређењу Врховне команде, напустиле Београд и повукле се на Космај. Мада је до јесени 1915. године владало затишје, добровољци нису имали времена за озбиљнији предах. Њихови редови су свакодневно попуњавани људима који ни по којем основу нису подлегали Закону о мобилизацији. Били су то, углавном, младићи којима је требало још годину-две, или више, до пунолетства и које је требало убрзано обучавати у руковању оружјем и другим борбеним радњама. Ада циганлија, на којој су млади добровољци држали положаје, била је тих дана својеврсно вежбалиште.
На предлог Савеза ратних добровољца, Врховна команда је 26. маја 1915. године одобрила „да се од добровољаца на савским адама и од добровољаца које је Савез накнадно прикупио, образује посебан добровољачки одред“. Та новоформирана јединица добила је име Сремски добровољачки одред и под тим именом званично почела да делује од 1. јуна 1915. године. Одред је стављен под команду Комбинованог одреда, а за његовог команданта постављен је поручник Игњат Кирхнер.
У аналима страдања српске престонице у Првом светском рату, 6. октобар 1915. заузима посебно место. Тог дана на Београд се сручило на хиљаде граната, а међу жртвама је највише било жена и деце. Наредног дана, аустроугарске и немачке снаге успеле су да се, уз велике губитке, домогну десне обале две београдске реке. Мада технички и бројчано инфериорнији, браниоци су снажним дводневним јуришима и контранападима, заустављали и успоравали надирање освајачке војске. Нису посустајали ни онда када је било извесно да се град не може одбранити. У тим незаборавним јуришима, у најтежим тренуцима за браниоце, посебно су се истицали припадници Сремског добровољачког одреда. Они су превазилазили све дотле познате подвиге и границе људске издржљивости. Мада исцрпљени, гладни и неиспавани, без довољно муниције, с бајонетима на пушкама јуришали су као осице на непријетеља. У једном од таквих јуриша код Прометне банке, из строја су избацили близу 300 немачких војника.
У јуришу који је уследио после познатог говора мајора Драгутина Гавриловића, у ураганској ватри, улажући последње снаге, многи млади добровољци окончали су своје животе уграђујући их у одбрану Београда. Тог 8.октобра 1915, у вечерњим часовима, престао је да постоји Сремски добровољачки одред. Од око 340 младића, колико их је дан раније ступило у борбу, 223 је избачено из строја. Преживели су се прикључили другим јединицама у чијим су саставима наставили са борбеним дејствима.