Majice okolo fudbala.casual i ultra scene na sajtu www.bunkerbeograd.com
KOD KUĆE
Dok mediji i vlada stalno pričaju da su nevolje neizbežne, idite do grada u koji engleski navijači putuju, malo je ili nimalo podataka koji bi to potvrdili kada Engleska igra na Wembleyu. Ima mnogo razloga za to, naravno, i dokle god se pitaju mediji i FA, to je zbog toga što su nadzornici na Wembleyu prva klasa, a policija odlično funkcioniše u kontrolisanju huliganskog elementa. I dok ima malo istine u tome, mnogo više je drugih razloga, i to mnogo značajnijih, za činjenicu da je Wembley Zona-bez-problema što se tiče navijača. Ovo je bilo jasno potvrđeno na Euro 96, i mi ćemo to razmotriti, da vidimo može li se nešto naučiti za ubuduće i za neka druga mesta.
Najvažnija stvar je bez obzira na vaše mišljenje, to da je Wembley, ako ništa drugo, bar za engleski tim, domaći teren. Posledica toga je da igrači to poštuju, a navijači tolerišu, ali ono najbitnije je da kada Engleska igra, to postaje naše, fokus engleskih navijača, bar u trajanju od 90 minuta. Ovo u osnovi znači da navijači osećaju dužnost da ga brane, ako suprotna strana sadrži huliganski element, baš kao da je to njihov teren. Ali zaista, zbog reputacije koju engleski navijači uživaju napolju, u kombinaciji sa činjenicom da strani navijači koji dolaze na Wembley ili žive ovde ili su u svakom slučaju preplašeni od onog što im se može dogoditi, ni ne pomišljaju da prave bilo kakve probleme. Činjenica da ovo svi znaju, znači da ukoliko suprotna strana nije vrlo visokog profila ili vrlo aktivna na polju divljanja, ili je meč nevažan, gužva će se uglavnom sastojati od mama, tata, dece, dok će svi čudaci gledati utakmicu u pabu ili kod kuće ili u blizini terena.
Na klupskom nivou, svoja osećanja možemo da izrazimo svake subote, ali činjenica da engleske utakmice nisu česta pojava znači da vrlo malo možemo da utičemo na mišljenje FA ili trenera. Mi jednostavno moramo da živimo sa tim šta oni rade i da svako gunđanje ostavljamo medijima, koji, čast izuzecima, često umeju da razočaraju u svom poštovanju toga.
Kao što smo ranije primetili, ima i mnogo navijača koje nije briga za engleski tim, jer ne žele ništa da imaju ni sa jednim drugim timom osim svog. Ako razgovarate sa navijačima na engleskoj utakmici ili pogledate zastave oko terena na Wembleyu, jedno od pitanja koje se postavlja je koliko je navijača došlo tu da bi gledalo svoje momke kako igraju. Dougie otvoreno i oduševljeno priznaje da je jedini put plakao od sreće na fudbalskom meču kada je veliki Luther Blissett dao odlučujuci gol na Wembleyu protiv Luxemburga. Ono što je za Luthera kulminacija višegodišnjeg teškog rada i vrhunac sjajne igračke karijere, bilo je podeljeno sa svim navijačima Watforda na toj utakmici, ili do danas, Dougie vam ne bi mogao reći ko je još bio strelac golova, jer mu to nije bilo važno. A da Luther nije ni igrao, ova utakmica bi bila vrlo brzo zaboravljena.
Potvrda da mi nismo jedini narod sa ovakvim problemima može se naći ne samo kod slabo posećenih utakmica Engleske, već je činjenica da kad ona igra lokalni pabovi, kao što smo pomenuli, bivaju pretrpani. Ovo je samo po sebi čudno, jer izgleda da većina ljudi dolazi do Wembleya, samo da bi u susednom baru gledali utakmicu na TV-u. Ali kao što će vam svako ko tako radi, reći to je daleko najbolji način da se gleda prijateljska utakmica. Treba napomenuti, da to ne čine samo oni navijači iz okoline Londona, već i navijači širom zemlje. Tokom jednog takvog meča sa Portugalom 1996. godine, proveli smo veče u pabu punom navijača Southamptona, Sunderlanda, daleko od ovih gradova. Oni su bili tu jer su želeli da putuju sa svojim drugarima do Wembleya, da bi se zezali i popili piće i gledali meč – ali su odbili da prođu kroz kapije Wembleya.
Uobičajena teorija ovde je da ako pomešate piće, društvo i fudbal – neosporno je da će doći do problema. I dok to i jeste tako u mnogo slučajeva, na i oko Wembleya, kada Engleska igra izgleda da je upravo suprotno tačno. Zašto se javlja ovo prijateljstvo teško je pogoditi, ali nam se čini da je bilo i previše divljanja, i da navijači samo žele da se izmešaju, pričaju, smeju se sa sličnim ljudima. Neka vrsta prirodnog terena, ako hoćete. I dok mi možda crtamo ružičastu sliku pabova oko Wembleya, što znači da su ova mesta sa pićem baš uvek odlično mesto koje treba posetiti. Oni se trude da pojačaju agresiju muškog dela, i uobičajena parola “oslobodite-mesto-za-momke” je česta kod njih. Zato pažljivo izbegavajte da izvedete svoju damu tamo na prvi sastanak.
Činjenica da za vreme engleskih utakmica često možete da igrate igru “obavezno ocrni gužvu” malo doprinosi kredibilitetu engleskih navijača, ali šta je tu je, moramo da živimo sa tim. Ipak, ako je suprotna strana aktivna, dobro poznata po tome i istorijski predstavlja rivala, ili je privukla dosta podrške, gužva engleskih momaka će biti utoliko veća, a buka intenzivnija, sa mnogo grubljim i agresivnijm tonom. 1988, za vreme priprema za evropsko prvenstvo koje se održavalo u Nemačkoj, FA je pozvala Holanđane na Wembley. Engleski navijači koji su priželjkivali nevolju, nisu mogli da očekuju bolji priliv istomišljenika, a reputacija Holanđana je samo potpomogla vatru.
Sledeći izveštaj nam stiže od Jamiea, navijača Tottenhama.
HOLANDIJA
Očajno smo želeli ovaj meč jer smo čekali Holandiju da dođe na naš teren, već duže vreme. Na klupskom nivou smo imali nekoliko susreta sa Holanđanima, i to je nešto što datira iz sedamdesetih, kada smo sredili Feyenoord. Suviše sam mlad da bi se toga sećao, ali se sećam slika sa TV-a, grupe momaka Spursa kako se vraćaju pošto su pošteno isprebijani u Amsterdamu 1981. Tri momka su izbodena na meču, tako da smo, kao što vidite imali mnogo razloga da mrzimo ove seronje, i ovo je bila odlična prilika da im vratimo to na našem terenu, pogotovo što smo čuli nezvanično da dolazi i njihova prva ekipa da bi sredila stvari za Euro 88. U to vreme je bilo mnogo gužvi na utakmicama holandske lige, i to posebno sa grupama iz Utrechta i Feyenoorda. Oba ova kluba su imale svoje veze u Londonu, pa smo tako i čuli za to. Oni su bili za to i dolazili su ovde da srede nas.
Hteli smo da siđemo na stanicu da bi sačekali svakog ko je dolazio iz Harwicka, ali nismo stigli. Svejedno, West Ham će se pobrinuti za to, tako da smo rešili da se nađemo u ulici Baker, jer je većina Holanđana morala da prođe tuda u isto vreme kao da su došli vozom. Neki od mladića su uspeli da stignu do centra Londona nešto ranije i izvide situaciju, i oni su nam rekli da je grupa od oko 40 Holanđana prodefilovala kroz Carnaby ulicu tog popodneva. Ništa nisu strašno uradili, ali su bili malo slobodniji jer nije bilo Engleza u blizini, a naši momci su bili u pravom raspoloženju.
Oko pola pet popodne, nas tridesetak smo sedeli u baru preko puta ulaza u ulicu Baker. Nekoliko momaka je očigledno bilo tu da bi videli da li se nešto događa – mogli smo da prepoznamo neka lica, ali za koga su navijali, nismo bili sigurni. Ubrzo se proširila vest o tome šta se desilo tog dana, i raspoloženje je počelo da se menja, stare račune je trebalo izmiriti. Neko je došao na ideju da odemo do stanice metroa da vidimo ko dolazi, i čitava grupa od oko 50 engleskih navijača se takođe kretala prema stanici; neki su nam se pridružili, drugi su nastavili, rekavši da će čekati na drugim stanicama i u pabovima duž puta. Niko nije rekao da je sreo ijednog Holanđanina, i svuda oko nas su bili samo prepoznatljivi narandžasti šalovi. Policajci su znali šta se dešava i ubrzo su stigli sa psima, što kao da je označavalo da nešto treba da se dogodi. Kako je vreme prolazilo, mnogi momci su se umorili i hteli da odu do stadiona i tamo čekaju.
Išli smo prolazom do stanice Wembley Park, zatim prošetali do stanice Wembley Stadium, jer smo znali da su Holanđani bili na tom kraju stadiona. Policija nije htela da ide tim putem do Wembleya, kao da je bilo suviše rizično. Tim putem smo videli nekoliko čarki i neke zastave oduzete od Holanđana, mada je izgledalo da su ovi otimači porodični tipovi – ništa ozbiljno. Pa ipak frka oko meča i činjenica da nismo naišli na njihovu ekipu je vrlo naoštrila atmosferu. Neke čak nije bilo briga na koga će udariti, bitno je da se ide dalje. Bilo je grupa momaka koji su se muvali okolo i čuli da su Holanđani dovoženi na Wembley autobusom iz Harwicka, jer je policija sumnjala da će biti gužve u ulicama Liverpool i Baker.
Grupa koja se nalazila u ulici Carnaby stigla je na stadion pod policijskom pratnjom, tako da su sad bili unutra. Izgleda da je Englezima baš prekipelo, i njihov broj je tako sve više rastao, pogotovo što je većina od njih došla samo zbog gužve, a uopšte nije ni imala karte za meč. Bilo je nekih Holanđana koji su nam dobacivali iza kapija stadiona, i mi smo im odgovorili, ali je i policija bila sve gadnija kako se približavalo vreme gužve. Kao i uvek, oni su to rešavali na najgori mogući način. Oni sa psima su došli, a konjica je htela da nas odgura nazad, što je samo pogoršalo stanje. Grupa mladića je pokušala da prodre napred, ali je policija počela sa udaranjem i onda je sve otišlo dođavola.
Sada su se svi okrenuli protiv policije koja je baš dobila dosta preko nosa, dok se nisu pregrupisali i uveli one sa psima. Video sam jednog čoveka kome se pas okačio za nogu i oborio ga na zemlju i kada je došao policajac totalno ga je isprebijao. Pas je pušten, ali nije hteo da ode, i ovaj jadni čovek se drao iz petnih žila, a neki drugi ljudi su počeli da šutiraju psa da bi ga pustio. Na kraju ga je pustio – uvek se prestravim od njih, ali ovaj put je baš bilo zeznuto. Policajac se povukao nazad i počeo da udara po glavi nekog tipa, samo da bi se iživljavao. Došlo je do malog zastoja i on se malo kontrolisao, tako da smo se pomerili što je i većina drugih momaka učinila. Bio sam iznenađen što Holanđani nisu imali više navijača, nisu bili loši na turniru, ali izgleda da nemaju nikakvu posebnu ekipu. U svakom slučaju Wembley je jedno opasno mesto za nekog sa strane. Policajci ih dobro raspoređuju, i osim ako ne sedite mnogo dalje, nemate baš neke šanse. Posle meča, mesto je bilo preplavljeno policajcima, a Holanđani su zadržani. Neki momci su hteli da se vrate u grad posle utakmice, jer su bili sigurni da je bilo još nekoliko Holan|ana u istočnom delu, ali nije bilo svrhe šetati se po stadionu, jer bi opet imali posla sa policijom. Jedno sat vremena smo proveli tu, ali još jednom, oni se nisu pojavili, i bilo je mnogo policajaca oko nas koji su nas držali na oku, za svaki slučaj; ali se ništa nije dogodilo. Pretpostavljam da je ona rulja iz Carnaby ulice išla okolo i govorila kako su nas dotukli, ali zapravo oni su nastradali, seronje jedne.
Na mečevima kao što je ovaj, navijači moraju da dođu i naprave predstavu na Wembleyu i braniti se je jedino što možete da uradite. Razlog za to, kao što smo već pomenuli, je to što timovi koji dolaze retko dovode nekog ko može ili je voljan da se obračunava sa engleskim navijačima. Zapravo samo se jedan put desilo da je neosvojivi Wembley zauzet.
Neočekivano, ali tu priliku su iskosistili Škoti 1977. Došli su u London i zauzeli grad u potpunosti. Bili su svuda po prestonici te godine, i fotografije huligana u škotskim suknjicama kako se suviše slobodno ponašaju po našem svetilištu obarajući stative i sl. su svakako sramota za svakog engleskog navijača. Činjenica je da se to ponovilo makar i u manjem obliku, sve dok se Englezi nisu konačno skupili i zapalili u Glasgow da se osvete, tako da su protivnici bili posle toga samo za staro gvožđe; ali još ima nekih koji pamte više nego dobro horde pijanica obučenih u kilt, kako vršljaju po metrou ili leže u nesvesti na bulevarima. Tokom proteklih sezona, bilo je mnogo diskusija koje su razmatrale mogućnost vaskrsavanja turnira u nekom obliku – misao koja je mnoge ljude sa obe strane ispunila radošću. Za Engleze, mogućnost osvete za ono što je bilo ponižavajuće, bi bila previše dobra da bi se propustila; a za Škote, da učvrste ono što je postalo legenda među navijačima, bi tako|e bilo nešto od ogromne važnosti.
Velika nelagodnost je pratila čitav Euro 96, naročito kada se radi o susretu ovih ekipa. Ali kao što svi znamo, ništa bitno se nije desilo na Wembleyu, a isto se može reći i za svaki drugi meč koji je tu održan. Pre takmičenja, ako bi neko došao i rekao Engleska će igrati sa Škotskom, Holandijom i Nemačkom i neće biti nikakvih problema, mnogi bi se samo nasmejali. A upravo je tako bilo. Takođe je postojao i ogroman strah ne samo zbog zemalja koje dolaze i donose sa sobom i svoje probleme, nego i zbog toga što će ološ iz čitave zemlje sigurno da se uključi u kampanju nasilja protiv hiljada stranih navijača. Bilo je pretnji preko TV-a, da će Derby Lunatic Fringe pokušati da primora da se takmičenje na polovini prekine. Ipak, ako se izuzme nekoliko manjih ispada, bila su samo dva bitnija incidenta, a oba su uključivala engleske navijače iz Londona. Na kraju, turnir je postao poznat po tome što je prošao bez problema.
Mnogo je razloga zbog kojih je bilo tako malo huliganskih ispada za vreme Euro 96. Osnovni je to što se glavne grupe navijača, izuzev Škota, nisu pojavile. Ili zbog toga što nisu bili zainteresovani za nacionalni tim, ili jednostavno nisu imali muda da pređu Kanal. Šta je u pitanju od ovoga, teško je reći, ali činjenica da nisu došli nepovratno je narušila, barem što se tiče Nemaca, reputaciju stečenu ranije. To više neće oživeti kod Engleske rulje. Nema sumnje o tome jer – da su se pojavili, kao što je Engleska očekivala, a onda bi sigurno bilo ozbiljnih problema, jer su engleske grupe bile više nego voljne i spremne da raščiste neke račune.
Ovo nas vodi i do još jednog uzroka. Pre turnira je bilo izjava o masovnom gužvama koje su bile neodvojive od turnira, a koje su se vezivale za lidere huliganskih grupa i njihove sastanke na kojima su spremali treći svetski rat. Ipak, kao što zna svako ko je proveo neko vreme među navijačima u određenim pabovima u Londonu, tokom juna meseca, sve to je pravo sranje. One večeri kada su Škoti igrali, nas dvojica smo prošetali duž West Enda i bilo je očigledno da su grupe raznih klubova iz cele Engleske tražile svoje neprijatelje; ali na sreću oni nisu međusobno sarađivali. U jednom trenutku dok smo stajali na uglu Trafalgar Squarea, videli smo uvodnu scenu filma “Ratnici”, ali niko nije znao šta će se dešavati i sve je bilo prepušteno samim ekipama da to reše između sebe. Ko zna šta bi bilo da su bili organizovani, jer bi to onda bila najveća moguća rulja koju je bilo ko od nas video.
Sledeći dnevnik Euro 96, poslao nam je neko sa kim se godinama dopisujemo. Vrlo je reprezentativan u odnosu na većinu koju smo primili kada se turnir završio.
DNEVNIK – EURO 96.
Napokon je čekanje završeno. Godinama smo čekali da dođe i naših 5 minuta, i evo nas, najveći turnir za poslednjih 30 godina samo što nije počeo. Glavne neprijatelji dolaze: Škoti, Nemci, Italijani, Francuzi, Holanđani, čak i Turci. Sve strane grupe su pravile finu galamu, i svi su došli da bi Englesku prevrnuli naglavačke. Pa, samo neka izvole, Engleska je spremna i čeka ih.
Domaćeg fudbala je baš bilo dosta, a glavni događaji su tek trebali da počnu tako da čak ni mediji nisu postizali da sve aktivnosti prikažu. Programi su bili puni običnih ljudi koji idu na posao i stvari tipa “ko je koga”, i očigledno da je nasilje u fudbalu prešlo u drugi plan. Usredsredićemo se na London, jer ga je lako obuhvatiti, a s obzirom da je postao središte što se tiče takmičenja, to je jedino pravo mesto gde treba biti. Uzeli smo slobodne dane na poslu, u slučaju ako se nešto bude doga|alo negde drugde, jer treba biti na pravom mestu u pravo vreme.
Uhvatili smo voz do Wembleya na prvi meč sa Švajcarcima. Niko od nas nije imao kartu ni za jedan meč, osim sa Škotskom, za koji smo imali 4 karte. Većina navijača je bila od one vrste: sa šalovima i svim tim sranjima, dok su Švajcarci došli sa porodicama, i to nije bilo ono što je nama trebalo. Vrzmali smo se okolo i završili u The Torch pabu. Ovo je bilo bolje – grupa momaka se zezala tu – ali to još uvek nije bilo to. Čuli smo da će se svi pabovi oko Wembleya zatvoriti oko jedan sat po ponoći, što nas je stvarno iznerviralo, tako da smo odlučili da odemo do The Globea, paba koji se nalazio preko puta stanice u ulici Baker, i da vidimo šta se tamo dešava. To je bilo mesto za nas. Pab je bio krcat momcima koji su pevali na sav glas. Divno! Policija je preplavila oblast u potrazi za “novim licima”, tako da smo ušli unutra i lica okrenuli baru, počeli smo sa pićem i trudili smo se da pohvatamo najnovije vesti. Neki poznanici su nam rekli da je policija kupila ljude, pretraživala ih i fotografisala, a i takođe snimala šta se događa po pabovima. Jedan od naših kontakata sa severa nam je rekao da je policija pokušala da sredi rulju Leedsa. Stvarni incident se zbio kada su prolazila kola sa Švajcarcima i kada je neko bacio flašu u prozor. Ali to je bilo sve, a naš sledeći korak je bio da nađemo pab i tamo odgledamo meč.
Većina pabova je odbila da prikazuje meč jer su se bojali problema, a drugi nisu hteli da vas puste unutra ako ste bili u navijačkim bojama. Kakvo je to sranje. Ovo nas je razbesnelo. Kasnije tokom turnira, izbacili su nas iz jednog paba, pošto su nam prethodno uzeli novac, jer je on bio otvoren samo za stalne goste. Prema tome, ako sa nama postupate kao sa đubretom, daćemo vam ono što očekujete. Završili smo u West Endu punom školaraca i stranaca, ali smo bili zahvalni što bar možemo da gledamo meč. Engleska je bila fantastična u prvom poluvremenu, a onda je sve pošlo naopako.
Nikada nisam video da se atmosfera tako brzo promenila, nego kada su Švajcarci izjednačili. Posle zvižduka smo odmah napustli pab i otišli pravo u Soho, spremni za akciju. Ništa sem policije svuda unaokolo, i naš prvi susret je bio sa policijskim fotografom. Srećom, nismo išli u grupama, jer bi onda sve bilo gotovo, dva mladića su se izvukla i pošla u potragu. Međutim naterali su ih uza zid, i njihove ruke su vršljale po džepovima tražeći ličnu kartu. Izgledalo je da nema šanse da se izvuku. Onda je jedan od dvojice vandala uspeo da se otrgne, i da udari fotografa, koji je bio okružen policajcima, i posle toga, slike momaka su bile svuda, da svako može da ih vidi. Stvarno mi se smučilo kako su postupali s nama. Na kraju, samo smo išli ulicom ne radeći ništa. Taj fotograf se posle ponovo pojavljivao za vreme takmičenja, i do kraja je bilo mnogo tipova koji su se spremali da ga srede ako bi slučajno naišao. Nakon sat vremena, počeli su da pristižu navijači sa Wembleya, i ako se izuzmu verbalna vređanja, drugih problema nije bilo, da bi na kraju završili u baru punom Švajcaraca. Super smo se provodili pričajući sa momcima iz celog sveta o fudbalu. Tako bi sve i inače trebalo da izgleda.
Sledećeg dana, Nemci su trebali da igraju svoj prvi meč, i to u Manchesteru. Preko novina i vesti sa TV-a bili smo obavešteni da oko 500 do 1000 neonacista dolazi ovamo da sredi ono što Hitler nije uspeo, a širile su se glasine da će britanska ekstremna desnica i levica takođe na meču pokušati da naplate stare račune. U stvarnosti, sve je preterano. Bio je jedan incident u Manchesteru sa Nemcima noć pre meča, ali ništa što bi bilo vredno puta od 200 milja, mada je i sama štampa mnogo doprinela tome da potvrdi da su Nemci prava pretnja nasilja na turniru.
Sledeće večeri Škotska je igrala sa Holandijom na Villa Parku. Bilo je strahovanja zbog problema koji su izbili u poslednjem susretanju ova dva tima, ali su još jednom, obe navijačke strane pokazale svoju svetliju stranu. Mediji su dizali frku da će engleski huligani napasti obe grupe navijača, ali je Birmingham bio ipak daleko, bez obzira što su se trudili da sledeći meč Engleske pretvore u katastrofu.
Što se nas tiče, sve naše namere su bile usmerene ka meču sa Škotskom. Svi su mislili da će to biti početak svega, i kada je došao četvrtak uveče to se potvrdilo. U Camdown Townu u severnom Londonu, prateći meč Holandija – Švajcarska, tuča je izbila u dva paba. Grupa škotskih pristalica, za koje se veruje da su navijači Aberdeena, je započela, a i završila gužvu. Napokon prvi znak: Jocksi su samo to čekali. Otišli smo u West End, u petak uveče da malo podgrejemo atmosferu, nadajući se da će biti bilo kakve akcije. Sreli smo se sa nekim navijačima iz Londona, i malo istraživali okolo, ali, ponovo ništa. Kretali smo se po dvojica, trojica na udaljenosti, tražeći ostale, ali ponovo ništa. Nismo mogli da verujemo. Trafalgar Squareom je šetalo nekoliko stotina Jocksa, ali ni škotske ni engleske rulje nigde.
Našli smo bar, ukokali se i proveli noć u kući jednog prijatelja. Sledećeg dana smo otišli pravo u The Globe gde je bilo glasina o malim ispadima. Na sreću, ja sam bio jedan od mladića koji su imali kartu, tako da smo otišli na Wembley, očekujući svakog momenta početak akcije, ali izgleda da su se svi usredsredili na igru. Nisam bio baš lud za tučom pre meča, ali još uvek nisam mogao da verujem koliko je čitava stvar prolazila mirno i tiho. Bilo je mnogo Škota okolo, ali ja nisam video ništa što je ličilo na bandu. Sedeli smo na travi van dela sa tribinama, kada je neki Nemac došao i seo do nas. Počeli smo da pričamo i on nam je rekao da će nemački huligani stići na drugi deo takmičenja. On nam je rekao da su oni bili tako sigurni da će se kvalifikovati, što je uslovilo da karte budu tako skupe, i oni su čekali u nadi da će onda pokazati Englezima da više nisu prvi na listi. On je bio jedan brbljivi nemački idiot, sa glupom frizurom i glupim šorcem od teksasa, ali nam je jedno bilo zajedničko, mislio je da FA zapravo zavrće ljude za lovu.
Na samom stadionu, bilo je Škota u našem delu, ali je to bilo jadno i nije bilo za upotrebu. Bio je jedan matorac od oko 50 godina, obojenog lica, noseći dres i kilt, i kada je Seamen odbranio penal, njegovo lice je trebalo videti. Stotine Engleza mu se unelo u lice i smejalo se, a kada je Gaza dao gol, otišao je pre nego što sam ga ja potražio pogledom, ostalo je samo prazno narandžasto sedište. Nadam se da su mu ovi trenutci dali dovoljno užasa za ceo život.
Posle utakmice, vraćajući se ka stanici, nikada ne biste rekli da je Engleska upravo pobedila. Pomešali smo se sa Škotima, i možda to ima veze sa antiklimaksom, ali svi su samo mirno hodali. Jednostavno nismo mogli da razumemo te ljude. Zaboga, ovo je Engleska-Škotska šta je sa svima? Išli smo nazad do The Globea, ali kada smo stigli, policija ga je zatvorila i terala ljude odatle. Barem smo bili tamo gde je prava ekipa, a ne sa nekim bezveznim navijačima. Pab je bio zatvoren zbog gužve između engleskih navijača, neki kažu da su se pobili Chelsea i Spursi, a neki da su se to navijači Foresta zagrejavali izmedju sebe za kasnije. U svakom slučaju morali smo da se maknemo odatle. Govorilo se da idemo do Trafalgar Squarea i da sretnemo Škote koji bi tu zaokrenuli. Policije je bilo svuda, i atmosfera se zakuvavala zbog rezultata i vesti da su se svuda preuzimale akcije. Škoti su bili na Trafalgar Squeru, i “razmenjivali” su flaše sa policijom, tako da ni mi nismo išli u pab. Hteli smo da možemo da idemo gde hoćemo, ako stvari krenu naopako. To se pokazalo kao mudar potez. Ovo je bio signal koji smo toliko čekali, i gledajući okolo videli smo lica koja smo tražili čitave nedelje.
Ekipe iz cele zemlje su bile ovde – Leicester, Stoke, Forest, Plymouth, Chelsea, Spurs, Exeter, Midlesbrough, i mnogi drugi – što je samo dalo dodatnu čar. Pretpostavljam da je oko 50% klubova u zemlji imalo svoje momke na ovom mestu. Bili smo blizu Sussex Armsa i stvari su postajale čupave. Svi su pokušavali da provale ko je Englez, a ko Jock. Videli smo grupu koja je stigla iz pravca Trafalgara a pratilo ih je oko 20 policajaca koji su bili totalno sluđeni. Mislim da su to bili navijači Burnleya, a jedan je imao posečenu glavu. Svi su se ipak slatko smejali; očigledno da su postigli dobar rezultat. Zapalili smo se do The Porcupine paba, baš kada je gužva počela, kako su nam kasnije rekli, Chelsea i Spursi su se pobili jedni s drugima. Ovakva sranja bi trebalo bar da danas budu u drugom planu, jer se radilo o Engleskoj i Škotskoj. Ništa ozbiljno, ali je policija bila vrlo sigurna i stizala je iz svih pravaca da sredi stvar. Brzo smo prešli preko puta, i onda smo shvatili koliko se puno razlikuju rulje. Turisti su čekali da se nešto dogodi, i bili malo iznenađeni što vide britanskog “bobija” prijateljskog izgleda da prebija svakog ko je bio ‘potencijalni”, i da ga teraju dođavola, mada su i oni sami dobijali po glavi, takođe.
Sa policijom koja je bila preokupirana, odjednom je put do Trafalgar Squarea bio slobodan. Bila je jedna ekipa iz Sunderlanda i nekoliko njih iz Leicestera koji su pokušavali da okupe sve, ali je u stvari svako išao za sebe. Krenuli smo oprezno prema Squareu. Ljudi su nam dolazili u susret ali mi nismo znali ko je ko, ni koliko je Jocksa bilo spremno da pređe preko. Kada smo mi to učinili, bilo je mnogo engleskih momaka svuda okolo. Mnoge od Jocksa je terala policija, a samo nekoliko je ostalo. Englezi su pokušavali da dođu od Squarea do njih, ostavljajući policiju dobro prodrmanu. Rekli su nam da su se Jocksi zezali čitavo popodne, a malo jače su počeli posle meča, i sada je oko 300-400 njih bilo u svemu tome. Kasnije sam saznao da je njihova rulja sačinjena uglavnom od huligana Aberdeena, Hiberniana i Dundeea, poslednje sate provodila “razmenjujući” flaše sa policijom što je obezbedilo dobru zabavu za one koji su ih pratili čitavog dana.
Medijima je uvek dobro polazilo za rukom da zataškavaju probleme zbog nasilja u fudbalu u Škotskoj. Mnogi od ovih klubova su bili aktivni iz nedelje u nedelju, baš kao i engleski, i mora se reći da su uživali veliko poštovanje od strane onih koji su to videli. Ne samo da su došli, nego su bili spremni i voljni da se biju, prema tome dobiće fer plej. Napokon smo stigli do Squarea. Kružile su glasine o individualnim ruljama koje su se kačile sa Škotima tokom celog dana, i nekoliko momaka je baš bilo sređeno, ali su kružile priče i o nekim žešćim susretima. Middlesbourgh je bio na Charing Cross Roadu a jedna rulja je pričala o frci koju su napravili huligani Tottenhama u Coart Roadu. Posle otprilike jednog sata, odlučili smo da krenemo dalje jer su se stvari ovde umrtvile.
Nekoliko stvari tog dana su me navele na razmišljanje. Prvo, Škotima treba da zahvalimo za dve stvari. Imali su petlju da dođu ovamo, i u određenom smislu otišli su kući sa rezultatom, a takođe i tim se pokazao na Wembleyu. Drugo, dan će ostati zabeležen po tome što su izostale neke najveće bande, West Ham, Millwall, Scousers, Rangers, Celtic. Možda su učestvovali u nekim drugim gužvama, na nekom drugom mestu, to ne znam, ali se nisu proslavili na West Endu. Treće, gužva i atmosfera na Wembleyu su bile umnogome različite od one na Trafalgar Squareu. Nisu baš pažljivo prodavali te karte, zar ne? I na kraju, prema svim izveštajima, tuče između policije i Jocksa na Trafalger Squareu su bile prilično dobre, a ono što ste mogli sutradan da gledate na TV-u su bile slike engleskih navijača ispred paba The Porcupine, gde se i nije dešavalo bog zna šta. Dobri naši prijatelji, navijači Škotske, nigde nisu pominjani. Sve se sada usredsredilo na meč sa Holanđanima u utorak.
Išli smo ka Londonu, oko podneva, i to pravo na West End. Svuda je sve bilo narandžasto, ali nije bilo pravih momaka koje smo mi tražili. Nismo baš očekivali da Holanđani dovedu neku ekipu, ali nikad se ne zna, nekad je dovoljno 10% njih za dobru zabavu, samo ako su dovoljno raspoloženi. Nikada nisu uspevali da me oduševe svojim načinom oblačenja. To je zabavno, i ako oni to vole, to je OK, ali je ako mene pitate malo čudno. Išli smo ka baru u kojem su bili Holanđani. China town je bio pun i dobro čuvan od strane policije. Nisu nam dozvolili da uđemo kada su čuli da smo Englezi – još jedan slučaj koji pokazuje da im je dozvoljeno pokazivanje svojih boja, a tako je bilo i sa drugim barovima. Gledali smo meč u istom West End pabu kao i prošli put. Slobodno mogu da kažem da nikada nisam video englesku da tako dobro igra kao tad. Bili su odlični. Kako je noć odmicala, pokazali su nam i nekoliko momenata sa utakmice Škotske, i videli smo kako Jocksi lude. Kada se začuo poslednji zvižduk, svi su izgledali razočarano što su Škoti ispali, falio im je jedan gol. Mi smo poludeli od radosti. Šta nije u redu sa ovim ljudima? Gledali su nas kao da smo stvarno ludi. Kasnije, na Leicester Squareu bilo je mnogo Holanđana koji su se umešali sa Engleskim navijačima koji su slavili. Otišli smo da nađemo pab, ali smo videli da je policija krenula da sredi engleske navijače, i onda smo počeli da besnimo. Mislim, ako ne možemo ni da slavimo pobedu, šta možemo da radimo?
Sledeće večeri smo gledali Nemačku protiv Italije. Glasine da će grupe kao Combat-18 i AFA ići na Nemce i Italijane su kružile nedeljama, ali kad smo došli u kontakt sa našim drugarima sa severa, rekli su nam da se ništa nije događalo i da bi bilo bacanje para da smo zapalili tamo.
U subotu je igrano četrvrtfinale sa Španijom. Nadali smo se da će dovesti makar kakvu ekipu jer smo znali da su imali mnogo problema u svojoj ligi ove godine, a u svakom slučaju imali su sa Engleskom takvih susreta i ranije, ali baš kao i svi ostali, i oni su zakazali. Ponovo smo bili na West Endu gde smo proslavili kada je Seaman odbranio penal i odveo nas dalje, da bi sledećeg dana saznali da igramo sa Nemačkom na Wembleyu u polufinalu. Spremao se Treći svetski rat.
Ponovo smo došli malo ranije. Da podsetimo, Nemci su sredili nedavno i Holanđane i Belgijance, i spremali su se naveliko da dođu da se i nama najebu keve. Bili smo u Carnaby ulici, Sohou, Leicester Squareu, Trafalgaru, i još na nekim mestima… i ništa. Rešili smo da se podelimo u manje grupe i budemo na vezi. Jedna grupa je otišla do The Globea, a mi smo otišli do Wembleya. Na stadionu je bilo mnogo Nemaca, ali ne onih koje smo mi tražili. I u The Torchu su neki Nemci sedeli i pili. Nikada nisam mislio da ću videti to, tako da smo odmah otišli. Ispostavilo se da je The Globe bio pun, ali su se momci držali na distanci, jer je policija išla na svakog, a nekima baš i nije trebalo da budu ponovo fotografisani. Rekli su nam da su glavni momci bili u blizini, i da su čuli da je policija upala u gužvu kod Trafalgar Squarea posle meča sa Španijom. Otišli smo do West Hampsteada i gledali meč u pabu, i bilo nam je lako da dođemo do Wembleya ako se nešto bude dešavalo.
Ko zna kako smo uspeli da izgubimo. Ponovo smo bili ponosni na naš tim, ali su kopilad iskoristili penal i eliminisali nas. Mi smo se odmah uputili ka Wembleyu. Na putu do metroa, grupa policajaca je trojicu mladića prislonila uza zid i pretresala. Očigledno da su imali istu ideju kao i mi, ali srećom mi smo prošli nezapaženo. Telefon je zazvonio, i ostatak grupe nam je javio da su u centru i da je atmosfera prava.
Očekivali smo da su stvari uveliko počele da se odvijaju oko stadiona, ali ponovo – ništa. Možda je to zbog šoka od poraza ili zbog saznanja da je takmičenje završeno, ali Englezi su išli sa Nemcima kao da su jednaki. Mislili smo da se glavna banda Nemaca čuvala da izbegne gužvu, pa smo krenuli prema kraju Wembleya ka Conference Centreu. Pogrešno, Nemci su otišli. Onda je telefon ponovo zazvonio. Rečeno nam je da odemo brzo do Trafalgara, jer je tamo postalo gusto sa policijom. Mrzim proklete policajce, i oni se baš nisu proslavili, naročito odeljenje za odnose sa javnošcu, tokom ovog turnira, tako da će prilika za malu osvetu dobro doći. Ništa gore, nego kad znaš da je negde već počelo, a ti možeš mnogo da propustiš, ali srećom prevoz nam je išao na ruku, iako je to bilo najdužih 45 minuta u mom životu. Stvari su bile u punom zamahu. Atmosfera je bila naelektrisana a policija je pokušavala da izađe na kraj sa onima koji su joj pali šaka. Automobili su bili polupani, a video sam i policijski auto u ne baš voznom stanju. Odlično. Bog zna šta bi se desilo da su Englezi ranije ispali. Policija je napravila grešku jer je ljude priterala uz bočne strane ulice, i čulo se kako su se uključivali kućni alarmi. Bilo je prokleto dobro, pokazali smo toj kopiladi da bez obzira koliko su oni dobri, mi ćemo moći da ih sredimo kad hoćemo, i to kako treba. Posle nekoliko sati, stvari su počele da se sređuju, i kada se malo smirilo, policija je krenula u napad na svakog u ljudskom obličju, tako da smo se i mi povukli. Uživali smo u tome, što je Engleska ipak pokazala ko je.
Takmičenje je sada potpuno završeno. Subota je bila poslednji dan praznika, i sada već više nismo ni očekivali da Nemci dovedu svoju ekipu, iako su oni stigli do finala. Otišli smo te noći ipak na West End, za svaki slučaj, ali nismo imali sreće. Slike sa Trafalgar Squarea će biti prikazane širom Evrope. Sve one seronje koje se nisu pojavile videće šta je bilo spremno da krene na njih, samo da su bili tu, i njihov nedolazak je jedini razlog što je čitav turnir prošao mirno. Mislim: da je Engleska ispala ranije, čitava stvar bi bila najveći negativni događaj svih vremena. Fudbal je bio fantastičan i Engleska je učinila da se ponosimo njome. I da nije bilo Jocksa, propao bi nam čitav odmor.
Dakle, osmeh molim, vama Škotima kapa dole, ali vama ostalima koji niste imali petlje da dođete, moramo da kažemo da nas očekujete, moraćemo da dođemo mi do vas.
Vidimo se uskoro.
U PABU
Šta se dođavola događa? Da li ja to gubim osećaj, ili falim na nekom mestu? Zaista izgleda da se veliki broj ljudi šećka okolo sa ogromnim klompama na glavama ili sa licima obojenim svim mogućim bojama. Neki su obučeni u lošu verziju mame Bart Simpsona, neki su narandžasti (ne crveni) Indijanci. Nemojte pogrešno da me shvatite. Volim ja da se šalim, kao i svaki drugi čovek, ali postoji vreme i mesto za sve, i po meni, obući se kao pčela ne spada u aktivnost ²ići na fudbal².
Volim to što sam običan čovek. Volim što sam Englez, i to što je neko Englez je u stvari sranje, jer se razlikujemo od ostalih. Slatkiši mogu da nose svoje kiltove (što ja smatram malom fabričkom greškom haljine, i lično mislim da je malo skaradno), ostali mogu da farbaju svoje face, da se oblače u šašave kostime, nose šalove oko svojih glava, ili ruku, mogu da ih nose i na dupetu, i da pevaju svoje nacionalne himne što se mene tiče, ali ne tražite od mene, ili bilo kog drugog Engleza da im se pridružimo. Sećam se da sam u Frankfurtu za vreme Euro 88. gledao momke koje su sredili USSR. Svi navijači su počeli da se raduju-talasaju na meksikanski način ali kada god pokušaju sa tim kod Engleza, mi im pokažemo prepoznatljivi znak. Mislim, dođavola, šta oni misle da smo mi? Curica u sred svog ciklusa, ili pravi muškarci; ostatak Evrope može da pravi budale od sebe, ali nas izostavite.
Evo opet, osam godina kasnije, prvenstvo je tu, u Engleskoj. Nisam uspeo da nabavim karte, tako da sam gledao sve utakmice u Londonu, sa društvom u pabu. Svi strani navijači su odlično obavili svoj deo oblačenja, – u redu, nema problema – ali ono što sam video na putu kući, posle meča sa Holanđanima, stvarno mi se smučilo, bio sam ljut i postiđen. Bio sam u vozu za Watford, i stali smo na glavnoj stanici Wembley. Grupa Engleza se ukrcala a među njima je bio jedan tip sa svojom ribom i seli su baš do mene. Bilo je očigledno da idu sa utakmice. Ona je pričala o fudbalu i meču, nastavljajući o tome koji joj se igrač svideo i takve stvari. Ovaj par je imao obojena lica. Tip je bio u svojim tridesetim, nije baš bio klinac, i hteo sam da mu polomim prokleti vrat. Šta se dešava sa engleskim fudbalskim navijačima? Da li je ovo budućnost nacionalnog tima? Da li ćemo svi početi da se oblačimo kao žene? Ne hvala.
Ono što me je najviše naljutilo je to što su ovi ljudi imali karte, i tako sprečili prave navijače da odu na utakmicu. Ako želiš da izgledaš kao seronja, počni da pratiš takav sport, košarku ili američki fudbal, i ako želite da bojite svoje lice idite u cirkus sa ostalim klovnovima. U opasnosti smo da izgubimo ovaj sport zbog ovih seronja , i ja mislim da je dužnost svakog engleskog navijača da kaže ovim početnicima da odrastu, malo osete život ili da se sklone.
Šta se desilo sa tradicionalnim fudbalskim navijačem i tradicionalnim pesmama? Zašto smo odjednom prihvatali pesmu “Swing Low, Sweet Chariot?” Ona je sranje. Reći ću vam zašto, jer svi oni koji dolaze na meč, dobijaju karte preko reklamnih kompanija. Oni imaju love da prate tim u Shrewsburyu utorkom uveče, a znate li zašto? Jer oni nemaju svoj tim. Oni su tamo jer je fudbal sada u trendu. Ta pesma školaraca iz javnih škola je dupe-umesto-glava pesmica. Nikakve veze nema sa nama, ali ova kopilad u trendu koji su dizajnirali navijače, uvukli su je u našu igru.
Fudbal je zauzet razvijanjem svog klasnog sistema, a to deli navijače u zemlji. Prosečni navijač koji putuje svake nedelje da podrži svoj tim, nije uspeo da dobije kartu za Nemačku u polufinalu ni ljubavlju ni novcem, ali ako ste imali 450 funti viška tog dana, mogli ste da priuštite sebi fini mali smeštaj sa pivom, ručkom, i kartom za meč – dobar pazar! Jedan meč sa cenom karte za celu sezonu. Zar mi koji idemo na fudbal čitavog našeg života i to ne možemo, a oni koji to čine 25 dana svake druge godine, mogu? FA mora da voli svoje dizajnirane navijače, oni su slika koju žele da vidi svet: “prosečni-obojenog-lica, koji-voli-zabavu, momak-i-devojka, voli-fudbal, engleski navijač”.
Hajde da vidimo šta će se desiti sa gužvom kada broj padne na 20000 za sledeći prijateljski meč, hoćemo li ? Onda se zapitajte gde je odanost otišla. Pa, reći ću vam, otišla je u pab, gde ste je poslali, vi grabljive seronje! Tamo je odanost, i tamo će i ostati. Onda su nam svi glupani govorili “ništa nije kao biti tamo”, i ostala sranja. Pa, žao mi je, druže, treba mi lova da idem sa momcima u Colchester u subotu, a ti možeš da se držiš Wembleya, i cena u visini tvog dupeta, jer ćemo mi pamtiti da nismo dovoljno vredni. Vaše prave navijače je lako šutnuti sa engleskih utakmica, jer oni nisu obučeni kao kompletni idioti, ali nećeš naći mnogo pravih navijača na stvarno velikim utakmicama – karte će biti kod nekog drugog.
Kada će ova kopilad koja prati trend shvatiti da nismo kao ostatak sveta kada se radi o interesovanju za sport. Gubiti nije nešto što se lako može prefarbati nekim bojama. Ne želimo da se oblačimo u drečave boje. Volimo osećaj straha i to da smo drugačiji, i to je nešto sa čim je teško ići u korak ako izgledate kao noćna mora Barbare Cartland. Ne samo to, biti tako razdragano obučen izgleda vrlo patetično kada ste očajni zbog poraza što se vidi na vašem licu. Volim da se smejem ljudima kad tako izgledaju, baš mi je super. Klinci su najbolji, kad suze počnu da im klize preko ofarbanih obraza. Fudbal je ozbiljan način života. Dobrodošli u strašan svet, a sada malo odrastite.
Ovo odstupanje od tradicionalnog tipa navijanja je zbog osnivanja premijer lige, dok su klubovi van ovih najboljih ostavljeni da čame u senci. Menjanjem navijačke baze, podjednako dobro kao i prodajom karata izgleda da je u priličnoj meri rešen problem huliganstva, i vrlo je retko da se takvi problemi sada javljaju na tribinama. Međutim, to je učinilo da ovaj problem pređe u sferu manjih klubova gde je, što većina ljudi zna, ispoljen u svom najopasnijem obliku. Takođe je tačno i to da će neki od navijača zainteresovanih za premijer ligu, zbog toga što ne mogu da kupe karte, morati da pređu i prihvate male klubove. Uz poštovanje nacionalnog tima, ipak se i tamo dešava isto; jer mnogi koji nisu mogli da dođu na Wembley na Euro 96, neće doći ni sledeći put, ni onaj put posle. Ono što nas zabrinjava je to što će FA početi da misli da je problem sa nacionalnim timom na ostrvu prevaziđen, ali što ćemo videti, zapravo on nije ni postojao. Prava pretnja, i pravi test biće kada Engleska prvi sledeći put bude igrala preko, jer ćemo tada videti kako stvari stoje.
Euro 96. je bio super i za fudbal i za navijače, i srećom zapaženo je odsustvo huliganstva, ali činjenica da ga nije bilo ne znači da se situacija zaista promenila. Tužno je, ali istinito u ovom slučaju. Fudbal se možda vratio kući, ali huliganski element nije ni odlazio.
RIVALSTVA
Za navijače koji podržavaju nacionalni tim i na gostovanjima, jasno je da je iznad svega uspeh tima ono što je najvažnije. I dok će mnogima koji imaju iskrivljenu sliku engleskog huliganskog elementa napolju ovo izgledati kao čudna izjava, ipak jeste tako. Igra je ono što je bitno. Ova želja za međunarodnim uspehom je jasan razlog što će u mnogim slučajevima, lojanost klubu ostati po strani kada se putuje sa engleskim timom. To je zaista jedini put kada ćete videti navijače Boltona i Manchester Uniteda, ili čak Torquay i Exetera kako piju i jedu zajedno. Osnivanja Engleskog putujućeg karavana, formiranog zbog naglašene potrebe za odstranjivanjem huliganskog elementa pretpostavlja postojanje detalja o svakom članu u dosijeima, i sa svakim ko pravi probleme može da se postupa tačno i ispravno. Ovo osigurava (a takođe i pretpostavlja) da oni koji putuju sa zvaničnim klubom jesu zapravo odgovorni građani koji znaju kako treba da se ponašaju. Tako prihvatanje neutralnog stava, uz poštovanje klupske lojalnosti, postaje druga priroda i mnogo dobrog proizilazi odatle. Mogućnost da se razgovara o fudbalu ponekad i danima i to sa ljudima sa kojima nikada ranije niste govorili je divno, i prijateljstva rođena na ovakvim putovanjima ponekad mogu biti za ceo život.
Pa ipak, javljaju se i problemi. Ne putuju svi navijači sa oficijalnim klubom, i to zbog više razloga. Na primer, jasno je da neko voli da putuje za svoj račun, znajući da će, bez obzira na to šta FA kaže, uspeti da nabavi karte na stadionu. Neki od njih su iseljenici a nekima je zabranjeno da nabavljaju karte preko FA. Ovo ih naravno neće odvratiti od puta, jer je u tim danima zaista lako organizovati putovanje. Ono što je sigurno je to da kad Engleska igra, biće stotine ili čak hiljade ljudi i to van oficijalnog kluba. Na kraju krajeva nećete šetati u subotu popodne Old Kent Roadom, u svom Birminghamovom dresu, osim ako vas ima puno; i po istoj logici bilo bi zaista hrabro šetkati se centrom Rima u engleskom dresu nekog popodneva kad se igraju kvalifikacije za svetski kup. Zovite me kukavicom ako hoćete, ako se šetam nepoznatim mestom, ja želim nekog, puno njih, da šetaju sa mnom. Ovo je prihvatljivo i razumljivo, i to je razlog zbog koga se engleski navijači drže zajedno na svojim putovanjima. To im takođe omogućava i da razgovaraju o fudbalu da saznaju ko je za koga i da prikupe informacije. Naravno, ima izuzetaka – uz veliko poštovanje – naročito osamdesetih, grupe Scousera je trebalo izbegavati po svaku cenu, jer su oni bili nepopravljive siledžije i svoje putovanje kao i svoje piće su finansirali kroz lopovske aktivnosti znajući dobro da su šanse da budu uhapšeni ili optuženi minimalne.
Ipak ima i takvih grupa navijača za koje podržavanje svog kluba, kao i neodobravanje rivala, a posebno lokalnog rivala, predstavlja izazov bez obzira na patriotizam. Ove grupe su neodvojive od onog okorelog, najzagriženijeg elementa svojih klubova; i kao što znamo, Engleska je jedno, ali klub ostaje nešto drugo. Ovakva reputacija, tako neustrašivo odbranjena i izgrađena, mora da se očuva i ako se sretnu, npr. članovi Chelsea Headhuntersa i Leicester Baby Squada, rezultiraće konfliktom, bez obzira na mesto. Ima i drugih prilika kada se lokalni klupski rivali sreću napolju. Lokalna rivalstva su najočiglednija, i dobar primer je gužva za vreme svetskog kupa u Španiji 1982, kada je grupa navijača Portsmoutha napala navijače Southamptona u baru. Naravno, ako ste nedavno udarali na nekoga, i posle došli u kontakt sa tim navijačima, osveta će biti neminovna. Jasno je, takođe da će mnogima alkohol biti povod za tenziju, jer će se uvek naći neka pijanica spremna da gunđa, i ta pravo-u-lice provokacija teško može da se ignoriše. Ipak, treba naglasiti da prijateljstvo među fudbalskim navijačima uopšte ima tendenciju smanjenja tenzije u mnogo prilika, o cemu govore i okuplanja po pabovima oko Wembleya kada Engleska igra.
Dok smo radili istraživanje za ovu knjigu, posetili smo mnoge pabove oko Wembleya onih večeri kada su mečevi, i trebalo je dosta vremena da bi ljudi počeli otvorenije da govore o svojim stavovima. Ponekad je to bilo jednostavno nemoguće. Dok polcija na Wembleyu dobro pokriva engleske navijače , jasno je da je najvažniji faktor dobre zabave navijača da odu i uživaju u utakmici. Ipak, ovo ne umanjuje očigledan rizik, jer i dalje postoji sumnja i zabrinutost među grupama u pabovima. Ponekad, kao što pokazuje sledeći izveštaj, sa dobrim razlogom.
STOKE
Ja sam navijač Stoke Citya i pratim ih sa istom grupom momaka, svuda. Kad god Engleska igra na Wembleyu idemo u London mini busem, i koristimo meč kao priliku da besnimo zbog zbrke oko svega – kinje vas drugi navijači, policija, i takve stvari. Uvek smo u istom pabu, i gazda nas je upoznao, i veruje nam, i jednostavno je i sigurno parkirati kola tu i šetkati se okolo. Nismo više u fazonu da pravimo gužvu, radili smo to, mada nikome nećemo dozvoliti da se zeza sa nama. Mislim, pre ćemo hteti da popijemo piće i popričamo o fudbalu, nego da se bijemo. Jedan od naših momaka je baš veliki dečko, “masivan”, neće on sam tražiti frku, ali ako do toga dođe neće baš biti ni stidljiv. Ipak, svako ko bi pokušao sa njim, stvarno bi bio lud. Nije loše imati ga uz sebe.
Pre nekoliko godina, igrali smo sa Argentinom. Vreme je bilo užasno vruće i pabovi su bili prepuni. Kao i uvek bilo je momaka sa svih strana a neki su bili tako besni da nije bilo poente sa njima ni ići na utakmicu. Drugi su pevali, ili pokazivali svoje klupske boje, znate ona uobičajena sranja. Navijači različitih klubova su pevali, ali tog dana je Argentina bila protivnik, tako da smo imali zajedničkog neprijatelja na koga ćemo ići. Sedeli smo napolju na suncu kada se pojavio brbljivi Brummie koji se razmetao sa još šestoricom svojih drugova, sa limenkama piva u rukama, bili su dobro ušikani i počeli su svakom da se deru “Ko si ti? Ko si ti? “. Onda se zakucao u zid i počeo da peva “Zulu army, zulu army!” Većina ljudi se smejala, misleći “još jedan kreten”, i neki su počeli da mu dobacuju, kada je počeo da gura ljude, unoseći im se u lica i praveći slična sranja. Onda smo shvatili da je zaista onoliko lud koliko izgleda, tako da smo ga samo posmatrali, čekajući da odšeta dalje. Mogli ste u veću sumu da se kladite u ono ste će se desiti, jer je naš veliki prijatelj upravo ušao sav u obeležjima “Stoke Citya”, noseći na poslužavniku piće, kada je ovaj kreten skočio na njega i počeo da ga udara svuda. Naš drugar nije presrećan kada se pominje njegovo poreklo i ljubazno je zatražio novac za sledeću turu. Onda je ovaj kreten ponovo počeo da ga izaziva, sa sranjima, “ko je jebeni Stoke? “, i sl.
Sada smo znali da će ga naš drugar ubiti, jer smo znali da ne obožava Brummie, i krenuli smo da ga zaustavimo. Ljudi su se sklanjali, uzimajući još piva, dok su drugi tražili mesto sa boljim pogledom na masakr koji sledi. Naš drugar je udario kretena, koji je pao udarivši u zid i podigao se tačno na vreme da primi čizmu u dupe, i da se otkotrlja do puta gde je bilo još njegovih drugara, koji , međutim nisu bili raspoloženi za to. Počeli smo da zadržavamo našeg drugara a kreten se ohrabrio i ponovo počeo da brblja, ali su ga njegovi drugari odvukli dok je ovaj govorio “Mogao sam da ga sredim”’i slična sranja. Neko drugi je otišao po još jednu turu pića, a mi smo smirivali našeg ptijatelja.
Posle utakmice vratili smo se u isti pab, kao što obično i radimo, na još neko pivo, i da pokupimo nekog tipa pre nego što krenemo kući. Ja prvi nisam hteo da se mnogo muvam tu, i više bih voleo da smo našli neki bar bliže kući, jer mi je onaj doga|aj i dalje stajao u glavi, ali drugi se uopšte nisu brinuli zbog toga. Pab je bio polupun, i posle nekoliko čaša, izgledalo je da su moje brige bile neopravdane i smestili smo se još udobnije, međutim jedan od momaka je došao i rekao da će biti frke jer kreten sa još oko 20 drugih ortaka dolazi ovamo na nas. Instinkt je govorio da se uhvatiš za bilo koji predmet koji dohvatiš, a gazda je, očigledno navikao na takve događaje od ranije, počeo brzo da sakuplja čaše, i požurio da zove policiju. Svi ostali iz paba su brzo nestali, i bilo je očigledno da smo prepušteni sebi da se sami snalazimo.
Približavali su se pabu pevajući “Zulu army, zulu army” i nekoliko njih je izašlo na put. Onda smo čuli poziv našeg prijatelja, a jedan od njihovih se vratio sa zastavom Brimingham Citya. Počeli su da nas prozivaju, pokušavajući da nas namame napolje, ali se mi nismo pomerili. Gazda je sišao i rekao da je policija krenula, kada je jedan Brummie otvorio vrata i zaurlao: “Gde ste vi , momci Stokea? Sredili smo jednog vašeg, dođite da vidite, seronje jedne!” Izašao je napolje, i 20 sekundi kasnije počela je lomljava, prozori su popucali jer su počeli da bacaju sve i svašta na pab. Mogli smo da čujemo sirene u daljini, i znali smo da će mesto biti puno policije za koji minut, a ovi napolju su se drali kao ludi. Ali već su bili iskoristili sve flaše i čaše tako da smo mi počeli da uzvraćamo vatru kroz prozore, terajući ih ka putu. To nam je omogućilo da izađemo napolje. Bacili smo još čaša, ali je policija smirivala situaciju, ovi su počeli da beže, i nestali su na kraju ulice. Pokušali smo da izgledamo što nevinije i ugroženije, a ja nikada nisam video toliko mnogo policije sa psima na jednom mestu.
Gazda nas je srećom, podržao jer je video da napad nije bio provociran, mada je rekao jednom našem momku da ne želi nikad više da nas vidi u svom baru. Kola su bila ulubljena, a stakla polupana, ali policija nije mogla da okrivi nikog jer su se prokleti svedoci razbežali. Bio je to dug put kući, i sreća te kola nisam morao odmah da vratim kompaniji za iznajmljivanje. Ono zbog čega smo najviše bili besni je to što smo mislili da tog dana svi podržavaju istu stranu, ali je klupsko rivalstvo prevladalo. Za sve vreme koje idem na fudbal nikada nisam morao da se vratim kući u tako polupanim kolima i to zbog nekog kretena koji nije mogao da podnese pivo koje je popio i da se savlada. Toliko o engleskom duhu zajedništva.
WEMBLEY DEBATA
Wembley je posebno mesto, i znak dveju kula je dovoljan da pošalje svakog fudbalskog navijača u Engleskoj, u zemlju snova, bilo izazivajući uspomene na odlične utakmice, ili za većinu nas put u nešto fantastično. Wembley ostaje ne samo kolevka engleskog fudbala, nego za mnoge, kolevka svetskog fudbala, veliko mesto legendi. Igrači iz celog sveta propustiće u svojoj kareijeri mnogo ako bar jednom nisu istrčali na travu svetog stadiona. Osećaj istorije i svega što okružuje stadion je vrlo snažan. Mogu se provesti sati čitajući grafite koji su ispisani po zidovima duž čitavog stadiona, uvrnute poruke i imena klubova celog sveta. Sve to doprinosi osećaju za ovo mesto i gradi posebnu atmosferu koju može da ima samo jedno staro i poznato mesto. Na kraju krajeva, i spolja je to izuzetno lepa građevina.
Izgrađen za nešto više od 300 dana po ceni od 750000 funti, Wembley je prvobitno konstruisan kao mesto za izložbe i sajmove, a početkom dvadesetih godina prošlog veka prerastao je u višenamenski nacionalni stadion, čiji su kapaciteti u mogućnosti da prime svaku vrstu sportskog doga|aja, Olimpijske igre, finale kupa ili engleske međunarodne mečeve. Položaj je odabran jer omogućava jednostavan prilaz iz svakog dela zemlje, u oblasti koja je u to vreme bila vrlo popularna, severozapadno od centra Londona. I dok bi to danas izgledalo kao malo čudna stvar, četrdesetih i pedesetih godina put iz istočnog dela Londona do Wembleya je bila prava avantura. Kada je završen, na njega su mnogi gledali kao na nacionalni spomenik, i fantastično mesto koje treba videti. Atmosfera, koja je stvorena zbog nacionalnog ponosa, bila je zadivljujuća, ali je ubrzo postalo očigledno da je Wembley postao žrtva svog uspeha; čak i stadion te veličine nije bio dovoljan da primi sve koji su želeli da vide neki meč.
Prvi sportski događaj na ovom stadionu, poznati “Beli konj”, finale kupa između Boltona i West Hama, održan 28. aprila 1923. je najpoznatiji i svuda navođen primer. Uprkos kapacitetu od oko 100000, preko 126000 ljudi je kupilo ulaznicu, i još oko 75000 se pentralo na spoljne zidove samo da bi ušli. Stadion je bio blago rečeno pretrpan navijačima koji su završili tako što su se rasturili po terenu, gde se policija borila a malo je falilo da ne uspe da održi kontrolu. Od tada, iz bezbednosnih razloga zvanični broj posetilaca je ograničen, i tražila se uvek karta više za sva finala kupa, ali je mnogo puta i ovaj stav o ograničenom broju prekršen. Godine 1982. u kvalifikacijama za svetski kup, Engleska je trebalo da pobedi Mađarsku, i za ovaj meč ljudi su preskakali kapije i zidove i to na hiljade njih. Tribine su bile pretrpane, sa oko 110 do 120000 ljudi koji su bodrili Englesku. Na stadionu je atmosfera bila naelektrisana, a kada je Paul Mariner dao pobedonosni gol, čitavo mesto je eksplodiralo.
Kada je prvobitno građen Wembley, struktura tribina je bila dobro izgrađena i za navijače sa strane, ali posle primene nekih novina, Wembley je konačno bio do maksimuma iskorišćen što se tiče sedišta. I u odnosu na ostale stadione u zemlji, jedino je Wembley patio od nedostatka tribina. Ranije su se oni okoreli i vrlo grlati navijači skupljali na tim stajanjima tako što bi se popeli uza zid i mogli da se kreću kuda žele, a svakako da je Engleskoj bila potrebna i ovakva podrška. Svaki engleski međunarodni meč je predstavljao bučnu i strašnu aferu, ali sa gubitkom stajanja, a sa više nadzornika i mera za kontrolu gužve, uništeno je mnogo od ove svetski poznate atmosfere i to preko noći. Pažljivo lociran i kontrolisan broj sedišta pokazuje tačno vaše mesto, sada, i glasni navijači su sada samo u fragmentima, ubijen je smisao za atmosferu na svim utakmicama, izuzev možda finala kupa i finala baraža za ulazak u viši rang.
Tako su navijači počeli malo bolje da zagledaju mesto na kome viđaju sebi drage igrače, i počeli da shvataju da to nije tako dobar stadion na kraju krajeva. Svako ko je gledao međunarodni meč sa donjih tribina će shvatiti da je danas u vreme savremenih stadiona sa prijateljskim gledaocima, Wembley, izgrađen u prvoj četrvtini prošlog veka, zastareo. Ne može više da primi na međunarodne mečeve više od 80000 ljudi. Znamo da to stvarno fantastično izgleda na TV- u ali u stvarnosti je mnogo drugačije. Užasna sedišta, neodgovarajući WC- i, loš kvalitet i vrlo skupe ugostiteljske usluge i parking, sa užasnim pristupom putu, predstavljaju pravu sliku Wembleya sada. I dok je i to dovoljno loše samo po sebi, mnogo zanimljiviji problem je sada što Wembley sada poseduju javne kompanije, tako da sada za fudbalski, kao i za svaki drugi događaj koji bi se tu održao mora da se unajmi prostor. Mi, publika koja plaća moramo da zahtevamo više od onih koji vode fudbal, a oni, opet treba da zahtevaju da Wembley bude bolji. Ovo naravno otvara pitanje zašto fudbal u ovoj zemlji nema svoj dom. Kada engleski ragbi tim izlazi na teren, oni idu na najbolji i najveći stadion – Twickenham namenski građen za dobro gledalaca i koriste ga samo za ragbi utakmice. Ovaj neverovatan stadion stvara senzacionalnu atmosferu koja daje svakom meču koji se tu odigra, onaj osećaj posebnosti koji tako nedostaje na Wembleyu. Ako se ispita struktura RFU (ragbi unija) u ovoj zemlji, zapanjuće je da ovaj sport, na klupskom nivou uživa publiku od nekoliko stotina a ne nekoliko hiljada ljudi, i stadione koji, sa nekoliko izuzetaka, ne spadaju ni u nivo fudbalske konferencije, ali ipak uspeva da finansira takav događaj. Kako to da je fudbal dozvolio sebi da zaostane u ovom kontekstu? S obzirom da se debata oko predloženog nacionalnog fudbalskog stadiona nastavlja, trebalo bi da postavimo pitanje gde se naša mišljenja uklapaju u predložene planove. Wembley jeste tradicionalna kolevka engleskog fudbala, ali da li je još uvek to odgovarajuće mesto? Lokacija predloženog nacionalnog stadiona je veoma bitna i ova duga debata mora mnogo važnih elemenata da vrednuje i razmotri.
Mnogi u Lancaster Gateu preferiraju obnovu Wembleya za mnogo miliona funti, i mi treba da se zapitamo zašto im je ova druga opcija tako privlačna. Pretvaranjem Wembleya u prihvatljiv stadion, za naredni vek bi bio skup i težak zadatak; i odakle će se naći novac za to? Od lutrije, možda? Možda i od samog Wembleya. Verovatnije je međutim da će taj novac dobrim delom doći od same igre. Ako je to slučaj, možda je to cena podele moći koja će proisteći iz ovakvog rešenja. Mora se priznati da tradicija i istorija koje prate ovaj stadion daju određeni kredibilitet tom predlogu ali posle toliko utakmica odigranih na ovom mestu, Wembley počinje da gubi svoju čar, čak i kod najvećih zaljubljenika ovog mesta. A i sa svim ostalim stvarima koje smo napomenuli, sigurno je došao kraj jedne ere, treba gledati u budućnost i izgraditi novi dom engleskom fudbalu.