Odaberi unikatni dizajn i majicu na https://bunkerbeograd.com/kategorija-proizvoda/muska-kolekcija/preslikaci/ultra/
ISTORIJA
Duga lista nemira koje izazivaju navijači Engleske, počela je sa Torinom 1980. za vreme evropskog šampionata. Sa porastom ovih gužvi na mečevima u Evropi a u koje su uključeni timovi Engleske, i skori dolazak njihove postave izazvao je veliku zabrinutost italijanskih zvaničnika, i njihov odgovor je bio ogromna medijska kampanja koja upozorava Italijane o nailazećoj zloj sudbini koja se nalazi u rukama engleskih huligana. Kao rezultat toga, i italijanska policija i njihov sopstveni huliganski element je nasrnuo na engleske navijače tokom turnira, postupajući užasno prema njima.
U Torinu, prevršilo je meru. Za vreme utakmice sa Belgijom, navijači Italije narugavši se Englezima, navijali su za Belgiju. Englezi, a mnogi od njih su bili pijani i besni zbog toga kako se sa njima postupa, odgovorili su im tako što su ih pretukli. Italijanska policija sa vojskom je ubrzo nastupila i prekinula nemire sa ozbiljnim optužbama i sa suzavcem koji je napravio toliko dima na terenu, da je igra morala da se prekine na pet minuta. Kada je igra ponovo počela, Tony Woodcock je dao gol, što bi donelo i pobedu, ali je on poništen zbog ofsajda i sve je krenulo iz početka. Kao rezultat toga, 70 ljudi je bilo prebačeno u bolnicu, a FA je kažnjena sa 8000 funti sledećeg dana.
Sa uspomenom na Torino, koja je bila još uvek sveža kod mnogih fudbalskih entuzijasta u Engleskoj, nacionalni tim je otišao u Španiju na svetsko prvenstvo 1982. sa pretnjom isključenja iz svih fudbalskih takmičenja. Vrlo intenzivna sigurnosna kampanja je najavljena koja bi se nosila sa svim potencijalnim problemima. Pre turnira, vlasti u Engleskoj su se pobrinule da srede huliganski element još u zemlji i FA je istakla plan od 10 tačaka da spreči probleme, uključujući i takve ideje kao što je vraćanje nadzornika u škole i ponovo upoznavanje sa “činom divljanja” koji se javlja na ovakvim mečevima.
Engleski navijači je trebalo da stignu u Bilbao, a tu su lokalne vlasti imale sasvim suprotan pristup, usvojivši jedan stav potpune ljubaznosti, govoreći da će biti oduševljeni da ugoste navijače Engleske i da budu njihovi domaćini tokom šampionata. Lokalna policija, poznata po svojoj netolerantnosti kao i sposobnosti da iza|e na kraj sa svim i svačim što izaziva nerede, je stavila do znanja da oni praktikuju “čekaj-i-vidi” pristup svakom potencijalnom problemu.
Razlog za poslovičnu ogradu je bio falklandski rat, ali to je sve ostalo ispod površine do početka turnira. Određeni medijski elementi su u to vreme verovali da s obzirom da smo još uvek u ratu, britanski tim bi trebalo da bude precrtan sa liste učesnika, dok su drugi elementi sa vrlo-očiglednim-namerama, bili zaposleni podsećajući sve i svakoga da je Španija po svojoj priči bila vrlo bliska upravo Argentini. Još jedan vid ovog problema je taj što Argentina nije bila isključena sa turnira i mogućnost da se dva tima sretnu je bila vrlo realna.
Dok su navijači Engleske usvojili stav velike revnosti, koji im je svojstven, veliki broj Španaca je pokazivao žestoka osećanja antipatije prema Britancima. Istinu govoreći ipak su u Baskiji, gde su bili smešteni engleski navijači, bili tradicionalno raspoloženi sa puno podrške prema Britancima. To je bilo od velike koristi tokom početne faze turnira.
U međuvremenu, talas patriotizma među Britancima kao rezultat konflikta na Folklandima značio je da je nacionalni front među Englezima doživeo nešto kao preporod. Mnogi su bili voljni da se pridruže i prihvate maskotu FA-e, buldoga Bobija koji je vrlo ličio na znak NF novina “Buldog” što je vrlo malo učinilo da navijače odvrati od toga. Sa svim ovim krckanjima, došlo je do toga da je na svakoj utakmici policija sa vojskom bila svuda među engleskim navijačima, sa grupama za napad i suzavcem i to skoro sve vreme. Ali nije bilo puno problema, ako se izuzmu male čarke među domaćim gradovima i to uglavnom kada je bilo puno pića. Glavni problem za engleske navijače je bila podela karata. Mnogi su putovali u Španiju bez karata u nadi da će moći da ih nabave na ulici, što je i bilo i moguće, ali su cene bile previsoke. Mnogo njih su ljuti engleski navijači “oslobodili” njihovih karata, iako su bili voljni da ih plate da su cene bile razumne.
Za vreme prvog dela turnira, bio je samo jedan incident vredan pažnje, a desio se na utakmici sa Francuskom, kada je policija nepotrebno reagovala na mali ispad koji je uključivao samo nekoliko navijača i u kojem su francuski navijači bili neznatno povređeni. Reakcija policije je bila čak osuđena sutradan u lokalnim novinama, ali je efekat toga na Engleze bio mnogo dramatičniji, jer su postali opsednuti time. Ali je činjenica da je u Bilbaou uprkos upozorenjima i navali novinara koji očajnički traže priču, bilo malo problema u kojima su bili umešani Englezi, i meštani su bili prijatno iznenađeni time što su zapravo bili domaćini“ finoj grupi momaka”. Zahvaljujući uspehu u predhodnom delu takmičenja, tim Engleske, praćen svojom grupom navijača otišao je u Madrid. Upravo tu je počeo preokret-nagore.
Simpatije Baskijaca prema Englezima nisu naravno imale efekta u Madridu, gde je bilo po prilično anti-britanski raspoloženih ljudi-posebno što je rat u Falklandu okončan, i što su engleski navijači slavili “svoju” pobedu. Dodatni problem je bio u tome što je većina engleskih navijača ostala sa malo ili nimalo para, a istovremeno cene hrane i pića su bile nenormalno podignute. Lokalni hotelijeri su, u nekim slučajevima podižući istovremeno broj kreveta u sobama, kao i cene po krevetu, dali sve od sebe da izvuku što je moguće više para od navijača. Žalbe su doprinele samo jednom-bržem iseljenju. U međuvremenu navijači su pribegli prosjačenju, moljakanju i krađi.
Na žalost policije, prvu utakmicu koju je Engleska igrala u drugoj fazi takmičenja bila je protiv Nemačke, njihovog starog neprijatelja. Što se tiče pobede u Falklandu, još jedan susret sa Nemcima je bio bogom dan za mnoge engleske navijače, koji su to iskoristili da odu u grad da proslave i da se napiju. Policija, daleko od toga da je srećna zbog situacije, prešla je u ofanzivu i usvojila provokativnu strategiju da uništi svaki huliganski element, ali su drugi problemi počeli da se pojavljuju. Španci su protestvovali protiv ratne mašinerije Thatcherove, dok su Englezi postajali sve glasniji sa pesmom: “Nikada nećete dobiti Gibraltar”. Napokon je sve proključalo. Na stadionu Bernabeu policija je počela da napada engleske navijače. Navijači Nemačke su postali veoma uznemireni zbog incidenta, ali je poznato da je veliki broj njih sedeo sa Englezima i da su dve grupe zajedno pile i bile vrlo vesele. Slično tome, unutar samog stadiona problemi nisu bili sa Nemcima, nego sa Špancima koji su nastavili da provociraju Engleze anti-engleskim pesmama i psovkama. Uprkos manjim ispadima na tribinama, napolju se zapravo odigravala prava drama, kada je grupa španskih navijača spalila Union Jack zastavu. Posle utakmice Englezi su pokušali da se sklone od Španaca ali su četvorica izbodena nožem tokom večeri. Kada su engleski mediji skrenuli pažnju sa grupe Engleza i otišli do španske policije i siledžija; mnogi engleski navijači koji su ostali van Madrida čitali su o tome u novinama i postali svesni incidenta sa izbodenim žrtvama. Mnogi navijači su tada napustili Španiju, ali oni koji su ostali potpuno su pobesneli. Glavni faktor ovih nemira, a ujedno i vrlo rasprostranjen je činjenica da ni jedan španski navijač nije uhapšen tokom divljanja, što dovoljno govori samo za sebe.
Sledeća utakmica je trebalo da se igra protiv domaćina i postojala je velika šansa za ozbiljna ozleđivanja, tako da su engleski navijači odlučili da se drže zajedno. Ali formiranje njihovog zajedničkog fronta, samo je privuklo španske navijače, koji su bili srećni da mogu da krenu na Engleze uz prećutno znanje i odobravanje policije, koja je takođe bila za to i koja im je sve i dozvolila. Posle ozbiljnih nemira veče pre meča, kada je policija krenula u ofanzivu a za to optužila navijače Engleske, engleski redovi su bili ozbiljno uzdrmani u toku same utakmice. Na žalost, to nije sprečilo Špance da bacaju rakete na njih sa gornjih delova, dok je policija samo stajala ništa ne čineći, osim što bi hapsila one koji bi se žalili. Novi ispadi u mnogome su doprineli eliminaciji Engleske iz daljeg takmičenja, navijači su se vratili kući, da bi se suočili sa nečim što je ranije bilo nezamislivo: velikom medijskom podrškom. Toliko su provokacija i zloupotreba pretrpeli navijači, da je britanska štampa bila neumoljiva u osudi Španaca, a brojna pitanja su bila postavljena u Donjem domu o nivou brutalnosti koju su pretrpeli britanski građani od strane španske policije. Istraživanje u Španiji koje je usledilo je pokazalo da je čak i gradonačelnik Madrida izjavio “da se zastideo što je Španac, zbog ponašanja policije, ali su FIFA, UEFA, čak i FA ostali uporno ćutljivi. Na kraju krajeva, izgleda da su simpatije engleske publike i medija bile na strani navijača nacionalnog tima.
Ove simpatije su nestale zbog incidenta za vreme i posle kvalifikacija za evropsko prvenstvo u Danskoj 1982. kada su se navijači Engleske ponašali na najgori mogući način. I pored pretnje o totalnoj zabrani igranja koja je i dalje odzvanjala u ušima, oni su započeli sa orgijanjem i vandalizmom i kriminalom još pre igre, a pojačali divljanje neposredno pre početka. Uprkos jakim policijskim snagama, i sre|enim kretanjima danskih navijača i javnosti koja pozdravlja svoje goste, ponašanje nekih engleskih navijača je prosto očajno. Pre utakmice danski navijači su napali grupu engleskih koji su pili u baru, i to u više navrata, ali su i određene grupe Engleza upadale u barove gde su Danci pili, nalazeći pritom da je njihov otpor veći nego što su mislili. Na stadionu, manji ispadi su se dešavali tokom same igre, dok je glavni problem nastao kasnije. Na-vreme-gol Jesper Olsena i činjenica da su svi osim nekih policajaca u civilu napustili tribine jer se glavni deo odigravao napolju, mnogo su doprineli tome. Kada se čuo poslednji zvižduk, rulja danskih navijača je divlje krenula, što je učinila i engleska, ali ne na isti način. Oko 500 engleskih navijača je pojurilo, i dok su Danci slavili rezultat, na jednoj tribini koja i nije delila navijače, nastao je pokolj. I dok su danski navijači bežali, policajci u civilu nisu, već su pohvatali priličan broj Engleza.
Onda se nered proširio i na prostor koji okružuje stadion gde su Englezi sistematski uništavali sve što im je palo šaka, dok je policija bila u potpunom neredu. Jasno je da su Englezi bili glavni igrači u čitavoj gužvi; a bilo je oko 100 uhapšenih. Ali bilo je mnogo danskih navijača koji su došli na meč sa namerom ²da pokažu oni Englezima², i ovo se javno govorilo i na britanskim i na danskim medijima. Povici za zabranom su postajali sve glasniji, posle ovog događaja, ali ponovo UEFA nije uradila ništa, sem što je sazvala veće. Od velikog je značaja, ipak, činjenica koju je Danska potvrdila da su razne grupe počele da vide Englesku kao potencijalnu metu pre nego protivnika koga se treba plašiti ili izbegavati. A to se dugo nije priznavalo.
Novembra 1983. Engleska je sa svojim navijačima otišla u Luksemburg, na meč koji je odlučivao o sudbini Engleske u kvalifikacijama za evropsko prvenstvo 1984. u Francuskoj. Uprkos pobedi, rezultat od 4:0 ipak nije vodio Engleze na takmičenje. Engleski navijači su sišli u grad, harajući i divljajući čime su napravili štetu od nekoliko hiljada funti. Uprkos tome, UEFA je samo upozorila FA da ukoliko vlada ne spreči engleske navijače da putuju u inostranstvo, ona će biti prinuđena da reaguje. Ipak je posle tragedije u Heyselu koja je usledila, čak i UEFA bila prinu|ena da primeti da što je mnogo mnogo je, i da posle mnogo godina upozorenja i pretnji, suspenduje iz evropskih takmičenja sve engleske klubove. Čudno, uprkos svim problemima nijedna zabrana nije stavljena za nacionalni tim, ali čin UEFA-e, zajedno sa teškoćama da se tamo stigne, kao i zbog mnogo troškova, doveli su do prilično mirnog svetskog kupa u Meksiku 1986, uključujući tu i neslavnu utakmicu protiv Argentine. Čak i ujedinjene snage britanskih medija nisu uspele da svojim pričama podignu prašinu u to vreme.
S obzirom da je još trajala zabrana za engleske klubove u evropskim takmičenjima kao i činjenica da su se problemi u zemlji povećavali, mogućnosti za nerede na evropskom šampionatu 1988 su bile ogromne. Kako se turnir održavao u Nemačkoj, a tim se pokazao kao vrlo uspešan na svetskom prvenstvu u Meksiku, bilo je jasno da će veliki broj navijača hteti da putuje, a da je među njima i veliki broj onih koji su spremni za ispade. Tako Engleska odlazi u Nemačku kao neosporni šampion u nasilju, dok UEFA jasno stavlja do znanja da će šansa za njihov povratak na evropska takmičenja zavisiti potpuno od njihovog ponašanja na ovom turniru. I pored toga, uspomena na Torino i Španiju bila je sveža u sećanjima mnogih i osveta je bila na prvom mestu kod većine. Bez obzira na to, nemačka policija je bila vrlo uverena u svoje sposobnosti da kontroliše navijače. Na prijateljskoj utakmici u Dusseldorfu, septembra 1987.oni su sve engleske navijače pre ulaska na stadion pretresli i testirali da li su u pijanom stanju, i bilo je vrlo malo problema pre i za vreme utakmice, dok je samo nekoliko sitnijih uznemiravanja bilo neposredno posle. Ipak samouverena nemačka policija je naglašavala da će upotrebiti sva raspoloživa sredstva ukoliko to bude bilo potrebno. Izveštaj koji sledi je ono što smo nas dvojica tamo iskusili.