Majice mozete poručiti na www.bunkerbeograd.com
EURO 88.
- nas dvojica smo otišli na evropsko prvenstvo koje se te godine održavalo u Zapadnoj Nemačkoj, kako se tada još nazivala. Mogli smo to da priuštimo, jer je Douggie tada služio u RAF-u i srećom po nas bio stacioniran u Nemačkoj, blizu danske granice. Činjenica da su smeštaj, hrana i besplatno piće bili obezbe|eni je značila da neće nedostajati gostiju, tako da je četvoro ljudi već čekalo u Heathrowu na put preko kanala a onda pravo u Douggiev podrum.
Za ovu četvoricu, to je bio prvi put da gledaju Englesku u inostranstvu i treba napomenuti da su odmah po dolasku usvojili samouveren stav engleskih navijača. Me|utim, jednom kada su transportovani sa užasno čistog i efikasnog nemačkog aerodroma (koji je upravo suprotan Heathrowu), na malo parče engleske zemlje usred Evrope, brzo su povratili svoje normalno “mladalačko” ponašanje.
Za one koji to ne znaju, vojne baze u inostranstvu su fantastično mesto. Ujedinjuju sve što je dobro u Engleskoj, sa vrednostima koje postoje u vojsci, ali ne i kod civila (vernost, ponos, poštovanje, itd.), kao što uživaju i u prednostima naroda gde se nalaze, u ovom slučaju u Nemačkoj, što podrazumeva bolji standard života, a da ne pominjem odlično pivo, i dobru hranu. Takođe je istina reći da mešanje evropskih naroda sa svojim poštovanja vrednim karakteristikama, pravi odličan društveni doga|aj u jednoj maloj zajednici koja uključuje sve elemente britanskog društva (što podrazumeva strogu klasnu strukturu, a koje se tako verno drži njeno veličanstvo kraljevske vazduhoplovne snage), zatim Holanđane, Nemce, Italijane i malo čudne Belgijance, i čini čitavo mesto vrlo zanimljivim. Kako je Euro 88. trebalo da počne, a Engleska imala malu mogućnost da dostigne, bar polufinale (i to bez mešanja Velšana ili Škota), bio je zapravo pravi momenat ponositi se svojim engleskim poreklom.
Uzbuđenje oko takmičenja je ubrzo postalo grozničavo, ali od početka turnira pa do priprema za meč u Stuttgartu protiv Iraca, starih neprijatelja, stvari su počele da izgledaju malo drugačije. Čitava frka se nije pravila oko igre, već oko razlika između grupa navijača do tog stepena da su Nemci identifikovali Irce kao omiljene, srećne i pijane bitange, a Engleze kao najveće đubre Evrope. Sve godine problema i negativnog publiciteta koje ih prate su se još jednom ponovile, a sećanje na Heysel je predstavljeno do detalja kad god se pružila prilika. Uspeh medijske kampanje je bio toliko jak da su oni koji su živeli i radili izvesno vreme u zemlji jasno uvideli promenu stava nemačkog naroda prema vazduhopolovnim snagama Engleske. Uskoro je bilo očigledno da više nisu verovali ni jednom Englezu. Svako podržavanje svog kluba je bilo dočekano sa prerzrenjem i kao dokaz da je svaki odrastao muškarac engleskog porekla zapravo stereotip huligana kakvog su oni očekivali. Budimo realni, mi smo narod koji svaku drugu narodnost stavlja u sterotipne okvire i mi sami nemamo previše opravdanja za žalbe povodom toga. Ali, nama je to bio prvi put da smo lično iskusili ozlojeđenost ovakve prirode, i nije bilo ni malo prijatno.
Na stranu sve to, bilo je jasno da su mnogi engleski navijači zapravo uživali u svojoj poziciji “gubavaca Evrope”. Naravno da smo i nas petorica nalazili veliko zadovoljstvo u tome da prestrašimo trgovce u radnjama samo time što bi otvorili usta. Da li je činjenica da smo bili Englezi sa svojim severno-engleskim (a ne “Cockney”) naglaskom bila ta koja je toliko uznemirenosti izazvala, ili smo mi sami išli na to svesno. Svako ko putuje sa svojim klubom zna da se povremeno na njih gleda kao na sumnjive, čak i danas, ali mi smo ovde bili u tuđoj zemlji i to u jeku “engleske bolesti” i sa svim konotacijama koje to sa sobom povlači. Bili smo, ne baš dobro došla invazija na stranu zemlju, i mentalitet utakmica koje se igraju subotom, gde se događaji od prethodnog popodneva zaboravljaju u nedelju ujutru, bio je zamenjen nečim drugačijim. Bili smo tamo tri nedelje i morali smo da preživimo doga|anja vezana za tim ali i ona za navijače.
Kako se bližila prva utakmica engleskog tima, zabrinutost nemačkog naroda je sve više rasla. Usvojeno verovanje o besnilu Engleza, a koje su tako voleli svi suparnici Engleske, učinilo je da svi koji su bili van svetilišta vojnih snaga, budu pod budnim okom nemačke policije. Kao što već zna svako ko je bio u Nemačkoj, policija uživa vrlo visok ugled kod svog naroda, i svako ko je imao tu nesreću, ili bio toliko glup da dođe na ideju da uradi nešto a da ovi to već nisu provalil, onda je on to osetio na svojoj koži. Za vreme priprema za takmičenje, oni su vrlo zadovoljno stavili do znanja da se oni zalažu za nežno-nežni pristup, ali da neće tolerisati nikakvu gužvu, u bilo kom obliku, bilo o kome da se radi. Za većinu ljudi bi to bilo dovoljno upozorenje da znaju na čemu su, ali nas petorica smo bili vrlo napaljeni i pretnje kao ova jednostavno nisu mogle ništa da učine osim da povećaju uzbuđenje.
Za Douggiea je to bilo nezgodno vreme, jer eto bio je tu kao kod kuće, radeći posao koji je bio vrlo odgovoran i to na mestu gde je bio vrlo poštovan. Odjednom se našao u poziciji da ne može sve to da izbegne i da se vrati na nivo zabava za decu, na način na koji smo mi to mogli. Ali, ako bi bilo ko od nas upao u nevolju, posledice bi bile vrlo ozbiljne po njega jer je vojna policija naglasila da ako se utvrdi bilo kakva nepravilnost u odnosu na zakon, zatražiće da se svaki takav službenik izruči nazad. Na vrlo “vojni” način Douggie nam je svima vrlo opširno stavio do znanja da je odgovoran za nas četvoricu koji spavamo u njegovom podrumu.
Na dan kada su Irci igrali u Stuttgartu, naše učešće je dostiglo vrhunac. Sunce je sijalo, sigurno pobeđujemo, i ono što je najvažnije popišaćemo se na izdajnika Charltona. Naše putovanje do grada je bilo nemoguće, batrganje u kolima u raspadu punim engleskih navijača koji su skandirali uključujući i nas. Bilo je prva liga! Na stanici je bilo malo drugačije. Bila je prepuna engleskih mladića na vrhuncu uzbu|enja koji pevaju da sve puca, upoznavajući nova lica – sve u svemu oduševljenje. Naš dolazak u Stuttgart je dočekan hordama policajaca spremnih na mali rat, ali što i nije ništa novo s obzirom na to kako su dočekivani navijači po celom gradu.
Bilo je mnogo hapšenja tokom prethodne dve noći, ali u sve to su bili umešani i lokalni momci, dok su Irci bili zauzeti davljenjem u pivu koliko god su više mogli – a toga je bilo sasvim dovoljno. U stvari policija je bila sasvim pripremljena, i organizacija napetog grada je pružala priliku Englezima da se okupe, i oni su bili vrlo srećni zbog toga. Bili smo zapravo vrlo opušteni zbog čitave atmosfere i otišli smo na stadion da uživamo u engleskoj pobedi. Pogrešno! Kao što znamo Irska je povela sa 1:0 i mi smo bili uništeni. Naše oduševljenje zamenila je ljutnja i strah – ljuti smo bili zbog rezultata a strah da će sve poći naopako i da možemo da ispadnemo. Posle utakmice smo se muvali neko vreme, ali se ništa bitno nije dogodilo pa smo žurili kući, s obzirom da su Holanđani igrali tek za nekoliko dana. Sledećeg dana, posle meča Irske, britanske novine su bile pune izveštaja o “bitkama u Stuttgartu”, koje zapravo nisu postojale, i mi smo za ozbiljno uzimali glasine o ljudima koji su pravili probleme što je do tad bila čista fikcija. Ako je to ono što oni traže, nema problema, treba da sačekaju par dana, pa će dobiti ono što traže. Ali znali smo da ova provokacija neće pomoći, iako je nemačka štampa, da tako kažemo, bila blago iznenađena načinom na koji su stvari predstavljenje preko kanala.
Dusseldorf je bio nešto sasvim drugo jer je utakmica sa Holanđanima obezbeđivala municiju engleskim navijačima za posle turnira. Bez onakvog komfora kakav smo mi imali, onima koji su živeli pod šatorima je bila priređena posebna dobrošlica u Dusseldorf. Rezultat toga je bio da su se Englezi okupili oko glavne železničke stanice i u noći pre utakmice upali u gužvu sa lokalnim navijačima i bandom Nemaca koji su putovali na utakmicu Nemačke i Danske. To je bio, kako su nam rekli kad smo stigli, potpuni fijasko policije koja tako nešto nije očekivala. Po svim izveštajima, Englezi su stajali i radili svoj posao, završivši time što su pojurili grupu Nemaca, dok policija nije sredila stvari nekoliko časova kasnije, pohapsivši 90 engleskih i 40 nemačkih navijača. Ovo je naravno još više napalilo Engleze i kada smo mi stigli sledećeg jutra, policija je bila svuda i budno pazila na sve što se dešava. Oni koji su se sretali sa meštanima i dalje su bili raspoloženi za gužvu, ali su se sada sve više usredsredili na Holanđane, koji su se loše pokazali na Wembleyu prošle godine, bili su iznureni a čekala ih je nova gužva.
Atmosfera je bila fantastična, i mesto je prosto zujalo, onako kao kad je vrlo napeto a očekuje se da postane još gore. Stalno smo slušali o manjim ispadima sa nemačkim navijačima oko stadiona, a čuli smo od policije da su zadržali veliki broj njih koji su putovali ka Dusseldofu i koji su hteli da krenu na nas, ali mi smo i dalje čekali Holanđane. Ali ničeg nije bilo jer se ovi nisu pojavili. Čak i kada se mala grupa njihovih “amatera” uvukla na parking gde su stajala engleska kola i to neposredno pre utakmice, i kada su neka od njih izgrebali i nekoliko guma probušili, što je zaista bilo mnogo sa njihove strane, nisu imali petlje da krenu na nas, što je još jednom za svagda potvrdilo da su zaista prave seronje.
Posle utakmice, navijači Engleske su bili uništeni – da ne pominjem koliko su bili frustrirani. Lutali su unakolo tražeći da srede ili neke meštane ili nekog zaostalog Holan|anina, ali sa onoliko policije okolo, to je bilo praktično nemoguće. Jedino što smo mogli je da se odvučemo kući. Znali smo da će sve biti gotovo posle utakmice sa Rusijom jer smo mi već ispali. Ponovo, gradska štampa se okomila na nas pišući da je Dusseldorf bio sravnjen sa zemljom posle haranja engleskih navijača, dok su odre|eni delovi vlade zahtevali da se engleski tim vrati nazad, zbog aktivnosti njihovih navijača. Nije baš cela istina, a sigurno nije ni način na koji smo mi to videli, pa čak ni nemačka policija ni mediji koji su bili vrlo nepoverljivi prema kolegama preko kanala i njihovim izveštajima.
Nismo više znali šta da očekujemo u Frankfurtu. Znali smo da je Engleska ispala a takođe smo i čuli od nemačkih novinara da lokalni navijači nameravaju da nas dobro ispraše. Međutim, kada smo stigli bilo je jasno da je mnogo engleskih navijača otišlo kući, ali i da je među onima koji su ostali bilo mnogo onih koji su bili spremni na gužvu. I zaista noć pre je bilo nekih ispada u gradu, ali je policija prijavila da ničeg ozbiljnog nije bilo, dok su nam neki momci naivno rekli da je bilo nečuveno…hmm. Ponovo su probleme pravili Nemci koji su postajali vrlo glasni, posebno kad je Engleska bila tako jadna – nešto što se nije moglo popraviti nikakvom kukavnom igrom protiv Rusije. Širene su glasine o grupi nemačkih neonacista koji kruže po čitavoj oblasti tražeći gužvu, ali ih mi nismo videli. Sve što smo videli su meštani koji se dobro lome u gužvi sa nekima iz West Hama. Ipak, iz svega što smo čuli stvarno je bilo gužve u gradu te noći, jer je oko 150 Engleza bilo privedeno, uglavnom zbog tuča i divljanja. Sve što smo želeli je da odemo kući: videli smo i previše.
Ostaje činjenica da je ono što se dogodilo u Nemačkoj, gde su uzeli udela engleski navijači bilo zaista loše, ali ne toliko koliko je britanska štampa napravila da izgleda. Sve u svemu, 381 engleski navijač je bio priveden, ali je samo nekoliko bilo optuženo, i pored toga što to izgleda puno, ukupan broj onih koji su zadržani je bio 1200, a preko 800 je bilo Nemaca. Ovo je nešto o čemu se malo govorilo u engleskim medijima. Ipak, jasno je da se većina incidenata za vreme šampionata desila zbog provokacija, a to se uglavnom ignorisalo. Naravno da je incident na železničkoj stanici u Dusseldorfu bio izazvan od strane engleskih navijača, što pokazuje , ako ništa drugo, da su i Nemci bili više nego spremni na to.
Slično tome, najgore nasilje na čitavom takmičenju se dogodilo u Hamburgu kada su nemački navijači prosto nagrnuli u grad posle pobede nad Holandijom od 2:1. Iako Englezi nisu bili u to umešani, jedan irski bar je napala grupa Nemaca, i mladi Irci, koji su mirno pili, bili su dobro isprebijani. Naravno, ta vest nije bila dovoljno važna, pa se ovde o tome ništa nije čulo. Ono što je jasno je da su Nemci imali nameru da se istresu na svaku grupu navijača, a posebno na engleske. Podsetimo se da su u većini slučajeva kretali na prvi znak nekog otpora ili osvete, ali su barem i oni dobili svoje. Stav engleskih navijača “stati i tući se”, nije nikad bio očigledniji.
Tužno, rezultat divljanja u Nemačkoj, kao i činjenica da su mediji ubedili sve osim onih koji su znali istinu, da su za sve krivi engleski navijači, FA je povukla svoju molbu UEFA-i da se zabrana posle događaja na Heyselu ukine. Ne treba biti genije pa videti šta je bio odgovor, a engleskom fudbalu nije bilo potrebno više udaraca- ionako je već ležao na zemlji. Ono što je najviše pritiskalo sve, je to što UEFA nije sprovela akciju protiv Nemačke zbog ponašanja njenih navijača, koji su se bili usmerili na engleske navijače, ali i na sve druge, nije važno; i to je bio skandal. UEFA, podržana policijom, koja je bila zbunjena načinom na koji su sa engleskim navijačima postupali njihovi mediji je tvrdila da nemiri nisu bili gori od onih koji su redovni subotom na Wembleyu. Ako ništa drugo, uspelo se u poruci namenjenoj svim navijačima Evrope:” Bez brige, Engleska će uvek biti žrtveni jarac”. S obzirom da su engleski klubovi i dalje bili pod zabranom igranja po Evropi, sledeća velika bitka za povratak na veliku scenu bila je za svetsko prvenstvo u Italiji 90.
U grupi za kvalifikacije, pored Engleske, još su bile Albanija, Švedska i Poljska, tri zemlje ne baš slavne po svojim domaćim problemima, ali sa takvim policijskim snagama koje su bile više nego sposobne, a sigurno i voljne da drže stvar u svojim rukama. Zbog problema posle meča na Euro 88, i nepravedne optužbe engleskih navijača, grupe mladića koji su putovale tamo, bile pod nadzorom sa svih strana. Dok je put Albanijom do Tirane prošao mirno, uglavnom zbog toga što tamo veruju u pritisak na sopstveni narod, a ne vode toliko računa o potencijalnim huliganima; put do Stockholma je stvorio nove probleme. Grupa engleskih navijača putovala je bez karata i najmanje njih 500 je dobilo dozvolu da uđe na stadion, uglavnom uz savet policije da izbegavaju nered. Put do Katowica je ipak bio sa problemima uglavnom zbog toga što je policiju svrbeo kaiš, ali reziltat 0:0 je vodio Englesku, zajedno sa svojim navijačima u dalja takmičenja.
Italija je određena, i Engleskoj je rečeno da će igrati u Cagliariu, na Sardiniji, tradicionalno žmureći na potencijalne probleme sa huliganima, i dok se sve to dešavalo na prelepom ostrvu, vlasti su se nadale da će Engleska ispasti i mirno otići kući. Tužno, ali poslednji dan domaće sezone bio je potpisan sa mnogo incidenata širom zemlje, a glavni problem je bio u Bournemouthu. Navijači Leedsa su otišli tamo da bi divljali na oba fronta, i na moru, i u centru grada, čime su izazvali ogromnu štetu. 120 ljudi je uhapšeno zbog upada, pljački, vređanja.
Uprkos tim nemirima, UEFA je malo ohrabrila FA 18. aprila, rekavši da ako se engleski navijači budu lepo ponašali, dozvoliće povratak engleskih klubova u evropska takmičenja – dakle, imalo se zbog čega igrati. Glavni problem je bio sa drugim timovima u grupi: Irska (ponovo), Egipat, i pravi zalogaj- Holandija. Kada su vesti objavile odluku, vlada je krenula u suzbijanje huliganskog elementa; ministar sporta Colin Moynihon, postao je posebno glasan i označio je sve engleske navijače kao potencijalne huligane. Zatim je nastavio sa tvrdnjom da su zajedno sa Englezima, Holanđani zapravo najveća pretnja, uprkos dokazima koji pokazuju suprotno i to na svim susretima ova dva tima. Kao rezultat toga, engleski navijači su se spremali za gužvu, i doslovno se držali ovih reči, tako da su Holanđani postali njihova glavna meta. Vlada je zatim krenula sa merama tako što je sprečavala dokazane siledžije da otputuju. Italijani su objavili da će dati samo 7000 karata Engleskoj, a engleski klub putujućih navijača je objavio da će karte moći da dobiju samo od njih, tj. ako se pristupi klubu, i ako se kritički pregleda prethodni dosije. Za one koji su ranije osuđivani, a koji su želeli da putuju, ili za one koji su više voleli da idu u svom aranžmanu, ovo svakako nije bilo rešenje. Onda su Italijani naglasili da niko ne može dobiti kartu ako prethodno nema smeštaj, jer je u Italiji nezakonito spavati na uilici. Tako da je FA učinila jedino moguće, dala je karte vođama ture i prepustila njima da nađu hotele, ugovore put, odrede broj; što su ovi i učinili. Tužno je što nisu učinili nešto, a to je da kažu kompanijama da odrede razumne cene, tako da su bili prinuđeni da iznevere mnoge ljude. Bilo je neizbežno da mnogi ne uspeju da uplate turu, pa je 2000 karata vraćeno u Italiju. Onda su italijanski zvaničnici objavili da će taj višak prodavati na ulazu u stadion, uništivši time sve anti-huliganske mere zaštite. Ovo se događalo dok su se čule glasine da su neke od karata u prodaji u lokalnom baru i oko 50 mladića se prosto ustremilo na bar, nadajući se da će do njih doći, a ako imate makar i 50 jako brutalnih engleskih mladića u inostranstvu, imate potencijalnu gužvu. Kao rezultat ovih manipulacija sa kartama, lokalna policija je morala sada da se suoči sa grupom engleskih navijača za koje ne znaju, a ne znaju ni na kom delu stadiona mogu da budu.
Za vreme priprema bilo je i drugih grešaka koje je trebalo ispitati. Bilo bi vrlo lako ismejati Italijane i njihovu poznatu uzdržanost od bilo kakvog učcešća u potencijalnoj gužvi, ali je istina da su učinjeni mnogi propusti upravo u pripisivanju odgovornosti za iniciranje napada. U januaru, gradonačelnik Cagliaria objavio je da 72 sata u vreme kad je meč zakazan neće biti prodaje alkohola, ali je do maja meseca i ova odluka preinačena u “samo na dan meča”, zbog pritiska lokalnih barova. Takođe je bilo puno publiciteta oko odluke Italijana koju je svim srcem podržala britanska vlada, da će biti osuđeni svi napadači u Italiji. Istini za volju ovo je odlična odluka jer jedina stvar koja zaista plaši potencijalne huligane je pomisao da mogu biti zatvoreni u stranom zatvoru. Uskoro je ova odluka ipak bila promenjena u to da će engleski navijači biti osuđeni u Italiji, a isporučeni nazad u zemlju. Do maja meseca italijanske vlasti su objavile da će zapravo biti deportovani svi osim najozbiljnijih slučajeva pod optužbom.
Ipak nije sve jad i čemer. Meštani su odlučili da izađu u susret grupi, govoreći da su srećni i ponosni što mogu da ugoste engleske navijače, i zaista, mnogi engleski navijači su bili toliko ljuti na “našeg ”ministra sporta, koji je građanima Engleske dao lošu sliku putem štampe, da huliganstvo nije bilo ni na kraj pameti većini ljudi. Italijanska policija “carabinieri’, bila je vrlo optimistička po načinu svog pristupa, i izgledala je da samouverena u to da će uspeti da sačuva ravnotežu. Ali će se na Sardiniji pokazati upravo suprotno.
Utakmice su istorija po sebi, dokumentovane su, ali ono što nas ovde interesuje su događaji van terena. Istina je da je veliki broj utakmica ostao u senci zbog velikog broja incidenata, uglavnom manjih, ali u kojima su učestvovali i Englezi. Ali je takođe tačno i to da je incidente provocirala lokalna policija i carabinieri. 9. juna, 60 navijača Engleske je bilo privedeno zbog tuča sa meštanima u Cagliariju, koje su počele tako što je grupa engleskih navijača bila napadnuta, dok su sedeli u baru i pili. Samo nedelju dana kasnije, 16. juna, u noći pre meča sa Holandijom, engleske navijače je kamenicama napala grupa Italijana koje su carabinieri držali do meča. Dok su pokušavali da pobegnu od te grupe, naišli su na policiju, koja je sa njima slično postupala, upotrebivši kundake, palice i konačno suzavac, da bi držali engleske navijače pod kontrolom. Naravno, odbili su da se bave pravim uzrokom incidenta – a to su svakako bili mladići iz grada. Ono što je užasno, oni koji su bili zadržani zbog toga što su se žalili ili reagovali, bili su postavljeni u dvorište, da bi ih fotografisali predstavnici svetske štampe, dok britanska vlada nije ništa rekla o načinu na koji se postupalo sa tim ljudima.
Četiri dana kasnije, u severnoj luci Olbia, grupu od 25 engleskih navijača napalo je oko 500 Italijana, koji su izašli na ulice da proslave svoju pobedu nad Čehoslovačkom. Sa tipičnom engleskom doslednošću (ili glupošću), Englezi su i to izdržali. Onda su ih napali carabinieri, koji su pozvali i specijalne patrole, koji su konačno ispalili hice upozorenja u vazduh, iznad glava engleskih navijača. Uprkos tome što su bili napadnuti i to od ogromnog broja ljudi, od 23 uhapšenih, 22 je bilo Engleza, što govori dovoljno o tome na koji način policija izlazi na kraj sa incidentom.
Kao što znamo, Engleska je osvojila prvo mesto u grupi, tako da je tim, zajedno sa navijačima, otputovao u Bolognu, gde je došlo do najvećeg incidenta na čitavom turniru Italija 90, na kome su Englezi učestvovali. Zbog visokih cena smeštaja i zabrane alkohola u Bologni, veliki broj engleskih navijača je odseo u turističkom mestu Rimini, na Jadranskom moru, 80 milja dalje. One noći kada je Italija pobedila Urugvaj, sa 2:0, što ih je uvelo u četrvtfinale, grupa itlijanskih navijača je otišla na obalu, da bi započela sa svojim bučnim i strasnim slavljima. Na žalost to slavlje se sastojalo u tome, što su se oni ustremili na engleske navijače a koji su im na to odgovorili bacanjem flaša i svega što im je bilo na dohvatu ruke. Tzv. “bitka na vodenom frontu” je započela.
VODENI FRONT
Čitav dan smo sedeli u baru i pili, dobro se provodili i puno smejali. Sve je bilo potpuno dobronamerno i uopšte nije bilo problema. Meštani su nam se takođe pridružili, i seli smo da gledamo utakmicu Italija – Urugvaj. Naravno da smo mi bodrili Urugvaj jer nismo želeli da pobede oni, ali kada već jesu, onda u redu, niko stvarno i nije očekivao da će Urugvaj pobediti. Čim se utakmica završila meštani su izašli napolje i počeli da lude. Da bi i mi učestvovali, jer na kraju krajeva oni su se super zabavljali, mi smo im se pridružili sa starom dobrom pesmom “Engleska, Engleska”, i sve je bilo sa puno dobre volje. Međutim, nešto kasnije, jedna banda se okrenula i počela da nas napada, i stvari su počele da bivaju gadne. Zapravo i ne znam šta se tačno dogodilo. Mora da je izbila frka u nekom drugom baru, ili nešto slično, jer je u sekundi sve otišlo dođavola, ustremili su se na nas i flaše su počele da lete svuda unaokolo.
Tukli smo neprijateljski položaj koliko smo mogli, ali njih je bilo čitav tovar, i mi smo morali nazad u bar. Mislim, nas je bilo 15, a njih oko 100. Barmen prvo nije hteo da nas pusti, ali posle nekoliko biranih reči, otvorio je vrata i mi smo bili unutra, na sigurnom. Rulja je nastavila da baca sve i svašta, polupali su prozore, ali nisu mogli da dođu do nas, trebalo je da ih bude bar 20 na jednog našeg da bi mogli da nas srede. Onda se pojavila policija i ozbiljno sredila rulju. Meštani su se svi razbežali, a policija je ušla u bar i počela sa lekcijama bolne i fer borbe, ali je naš barmen stao uz nas tako da je policija izašla napolje i ostavila nas na miru. Posle pet minuta, vratili su se i rekli da će nas oni vratiti u hotel, za naše dobro, tako da smo ušli u njihova kola i otišli.
Problem je nastao onda kada su nas dovezli na aerodrom, na kome je bilo još oko 50 engleskih mladića okruženih policijom koja je izgledala kao da bi sa uživanjem isprašila naše turove, da je neka bolja prilika. Kao što možete da pretpostavite, svi smo poludeli. Ne samo što smo deportovani, nego su i naše stvari bile i dalje u hotelima, a tamo nije bilo ni konzulata, ničeg. Posle dva sata sranja, strpali su nas u avion i otišli smo odatle, to je bilo to. Kao što možete da zamislite, avion je bio užasan, i kada smo sleteli na Gatwick, svuda oko nas su bili novinari koji su pravili zbrku, itd. ali to je bilo suludo. Ja čak nisam imao novca da se vratim kući, a mesecima je potrajalo da do|em do svojih stvari. Nikada to neću oprostiti policiji, nikad. A ono kopile Maynihon je nastavio da priča o tome kako smo zaslužili sve to. Napali su nas, deportovali i tretirali kao |ubre. Zbog čega? Zato što smo pili u baru u Italiji i zato što smo Englezi, eto zašto; i to je sranje.
Jasno je da su te noći carabinieri totalno otkazali. Ako su želeli da pošalju poruku huliganima, jedina koja je postojala je da su kreteni. Kada su krenuli incidenti, oni su jednostavno sistematski hvatali svakog Engleza na kog su naišli, vodili ga do najbližeg aerodroma i šutnuli ga iz zemlje. Njihov stav bi mogao da stane u rečenicu: “Nikako ne dozvoliti da sitnica kao što je krivica bude prepreka, ne dozvoliti nikom da uzme svoje stvari, samo ih izbaciti napolje.” Dva od najpoznatijih specijaliteta rimske policije uključuju: čovek na odmoru, sa uvoznim cigaretama koji biva deportovan (ostavivši ženu i decu u hotelu), i drugi čovek deportovan zbog vožnje kola sa UK tablicama, i pomalo čudno, njega pošalju kući, a zadrže njegova kola. Nijedan od ova dva specijaliteta nema veze sa fudbalom – oba su čisto turistička.
Konačno, kao rezultat samo ovog jednog incidenta, ukupno je 238 ljudi deportovano, što je najveći broj u istoriji Italije za mirnodopski period. Skoro svi su ostavili pasoše, odeću i novac u Italiji, i velika većina njih je bila nevina, osim što su bili Englezi. Vlada, i posebno Colin Maynihonsu su ih podržavali, sa uživanjem. To je bilo ono što su oni hteli! On je išao čak dotle da je hteo da porekne ovaj deport britanskih građana, koji su skoro svi bili napadnuti, i kojima je onemogućen kontakt sa britanskim konzulatom. Hvala bogu, jedina pozitivna stvar koja je iskrsla iz incidenta je to što je Moynihenova karijera krenula silaznom linijom, čak je i gospo|a Thatcher shvatila da je preterao. Reakcije u zemlji su prvobitno bile prezrenje navijača zbog ponašanja, što se posle pretvorilo, kada je istina izbila na videlo, u otvoren prezir prema Italijanima koji su prošli bez posledica a dozvolili su da se to sve dogodi. To je jednostavno bila jedna užasna epizoda.
Uprkos svemu ovome, tim je pobedio Belgiju, (sa dosta sreće, mora se reći) i Kamerun u super utakmici četvrt finala u Napulju, i onda se suočio sa starim neprijateljem Nemačkom, u meču koji je bio najprofesionalniji koji se može dobiti: polufinale svetskog kupa. Izne|ujuće je to što su nemački navijači bili zaposleniji od engleskih po pitanju divljanja i bili su odgovorni za jedan od najozbiljnijih incidenata na turniru, kada su njihovi navijači krenuli u haranje po Milanu. Dvojica Nemaca su dobila kaznu zatvora u trajanju od dve godine. Međutim, i pored nadahnute igre našeg tima, možda najbolje u zadnjih nekoliko godina, utakmicu smo izgubili na penale, ali je ona protekla izuzetno mirno, verovatno zbog emocionalne nesređenosti posle prošlog incidenta. Najzad, u Engleskoj, stvari nisu bile tako jednostavno jasne. Konačno, posle poslednjeg zvižduka, navijači širom zemlje izašli su na ulice da bi pokazali očaj, ljutnju, bes, ponos-nazovite to kako hoćete-sve što je predstavljalo masovan izliv divljaštva. U Worthingu skoro svi nemački automobili su bili oštećeni, u Bournemounthu policija je ulazila u bitke sa lokalnom omladinom. Neverovatno je da je to rezultat poraza i gužvi na ulicama, troje ljudi je poginulo, a oko 600 je uhapšeno.
Poraz u Italiji 90. je bio ogroman. I pored histeričnog buncanja Moynihana, bilo je jasno, i postajalo je sve jasnije, čak i britanskim medijima, da je velika većina engleskih navijača pokazala dobro ponašanje. Italijanske vlasti, posle sve većih napada od strane kako fudbalskih, tako i građanskih liberalnih grupa u zemlji, su se napokon oglasile, i čestitale engleskim navijačima na njihovom ponašanju. Onda su priznali da je od oko 10000 navijača, bilo samo 66 uhapšenih, i oko 400 deportovanih, a mnogi od njih su bili potpuno nevini. 25. jula, italijanske vlasti su objavile da su sve potencijalne kriminalne optužbe i sva naređenja o deportu onih koji su bili u Riminiu, razrešene, u čast zdravog razuma. Italija 90. je pokazala da je sav onaj užas koji je okruživao engleske navijače (kao suprotnost Englezima), bila lažna uzbuna, i pokazalo se da je svaki incident u sebi sadržao namerne provokacije. Ovo je nešto što je bili očigledno još na Euro 88, iako se o tome nije mnogo govorilo, ali odgovor UEFA-e bio je do te mere pozitivan da ne samo da je dozvolila Manchester Unitedu i Aston Villi učešće u evropskim takmičenjima, već je Engleskoj ponuđeno da bude domaćin svetskog kupa 1998. Ova ponuda je konačno bila povučena, ali tek posle zahteva da Engleska bude domaćin Euro 96, koji je bio uspešan i dokazao da su loša vremena, po svemu sudeći iza nas.