ZAŠTO KLUB, A ZAŠTO NACIONALNI TIM?
Svake subote popodne počev od avgusta do maja stotine hiljada ljudi će posećivati fudbalske mečeve, slušati radio, čekati pored teleprintera, ili ako su zaista očajni, gledati teletekst. Činiće sve to u slaboj nadi da će njihov tim najzad osloboditi svoj očigledni potencijal i staviti do znanja ostatku nacije ono što oni već znaju – da je taj tim najbolji od svih koji su krasili obale ove zemlje. Vera, ponos, strast i posvećenost se pokazuju svake subote u masama koje prate fudbal u ovoj zemlji i zadivljuju one koji igru posmatraju sa distance.
Kada dođe 16:45 i većina nas se vuče kući sa još jednog ispoljavanja umne nedoslednosti, ili sedi kod kuće, jadikujući u vreme čaja, dominantno osećanje će biti izgubljenost, razočaranje, stid i padanje u frustraciju jer su nas ponovo izneverili. Dok se pitamo zašto to činimo, znamo da će doći sledeći meč, mi ćemo to ponovo uraditi, zbog toga što vera uvek ostaje. Nada da će sledeća igra biti ona prava, kada će momci napokon ispoljiti maksimum, ponovo se vraća. U tome je snaga fudbala i razlog zašto je toliko privlačan.
Za mnoge je izbor za koji će klub navijati već unapred napravljen. Oni su rođeni u porodici koja prati određenu stranu (možda bi i ovu informaciju trebalo svrstati zajedno sa imenom, datumom rođenja, polom i detaljima oba roditelja u krštenici). Drugi će naći sopstveni put buneći se protiv oba roditelja koji se drže porodične tradicije ili preko uticaja školskih drugova ili čak biranjem tima koji stalno pobeđuje (to se zaista dešava vrlo često!). Ali jednom, kada je odluka pala, nema više povratka. Kada pojedinac ode na prvu utakmicu, obično sa jednim ili oba roditelja, utakmica će postati svečanost uvođenja u veru prema fudbalskom timu.
Ono što sledi je priča kako se Eddy zaljubio u Hornetse. Iz onoga što smo naučili tokom godina, videli smo da njegova priča predstavlja tipičan sled događaja.
NAJDUŽA VEZA
Ja lično sam se zaljubio u svoj klub Watford pošto sam ih gledao na The Big Match u nedelju popodne. Na moj deseti rođedan me je moj otac, inače navijač Tottenham Hotspura, i očigledno malo zbunjen odveo da gledam svoj prvi meč uživo: Luton protiv Millwalla. Ja sam već znao da je trebalo da mrzim Luotn uprkos činjenici da nikada pre nisam gledao svoj klub kako igra. I ja sam bodrio Millwall najglasnije što sam kao desetogodišnjak mogao sa bezbedne glavne tribine. Ono čega se najbolje sećam sa čitave utakmice je to kako sam gledao navijače Luton-a kako su ih napali navijači Millwala. Moj otac je bio zabrinut zbog gužve i od njega sam čuo da su trojica izbodena nožem. Ne znam kakav je to uticaj imalo na mene lično ali sam nastavio da mrzim Luton i to sa strašću , narandžasto je još uvek boja koju najviše mrzim, mada nisam bio impresioniran Millwallom koji je izgubio sa 3:0
Sledećih nekoliko godina išao sam na još mnogo utakmica i bio ponosan na to što sam bio navijač kluba koji je bio i ostao ne baš popularan. Išao bih sa istim ljudima, stajao na istom mestu, viđao ista lica i bodrio svoje junake iz nedelje u nedelju. Nije me bilo briga što niko u mojoj školi nije imao pojma ko je Ross Jenkins – imao sam model za identifikaciju što sam i delio sa onima koji su osećali isto prema FC Watford. Oblačio bih se u crno i zlatno gde god bih išao i do danas kad god me neko pita za koga navijam ponosno odgovaram: ”Watford, naravno” kao i da ne postoji ni jedan drugi klub na svetu.
Watford meni pripada, moj je, nosi sa sobom moje nade i snove. Ljubavna veza sa ovim klubom nije kao neka druga. Bez obzira kako prema meni loše postupa, ja ga nikad neću napustiti ili mu okrenuti leđa, jer kada je dobro onda je fantastično, divno, zadivljuće i moje. To nije kao biti u braku ili živeti sa nekim; njega uvek možeš otkačiti. Na kraju krajeva ima još dosta ribe u moru, da se tako izrazim, ali da li bi ikad mogao da zamisliš da iskreno promeniš klub za koji navijaš. Samo je jedan Watford ili Darlington ili Southampton i dezertirati… pa postoji naziv i za takve.
Ljubavni odnos prema sopstvenom klubu je potpun i iscpljujući i dok mnogi navijači (barem oni pravi) neće ni sanjati o tome da svoju vernost poklone nekom drugom timu, jedan broj nas samo uz gunđanje ipak pristaje da navija i za nacionalni tim. Ne radi se o tome da to nije važno, ali ako Watford igra iste večeri kao Engleska zna se gde ćemo biti, bez obzira na sve. U stvari navijanje za reprezentaciju je drugačije jer ona ne pripada nama na isti način kao i naš klub.
Na klupskom nivou mi imamo svoj identitet. Mi sedimo, vičemo, pevamo, nekad se čak i bijemo, da bi zaštitili taj identitet, i mi se ponosimo da to činimo i ponosni smo na ono što imamo. Ta istina ne važi samo za huligane već i za sve navijače. Tim Engleske brzo gubi taj identitet, jednostavo zato što ne možemo da budemo ponosni na njega; i to je jedan od osnovnih razloga zbog kojih izgleda da ljude nije briga. Kako prodavci i sponzori sve više preuzimaju glavnu reč, identitet tima engleske se sve više i više gubi, a mi, navijači stojimo po strani ništa ne čineći. Natpisi (reklame) na opremi (dresovima) tima izgleda da naginju ka tome da se nose uz teksas i sl, što se suprotstavlja svemu što ima veze sa državnom zastavom, a imena sponzora se sve više pojavljuju na njihovim grudima. To je sramota, pa ipak zbog toga što odeljenje za marketing reklamira “odeću koja se prosto mora imati, ima dovoljno glupih da je kupuju”.
Još jedan od problema sa nacionalnim timom je taj što su igrači obično zapravo oni isti koji nas zabavljaju iz nedelje u nedelju. Na primer, jako je teško za bilo kog igrača Arsenala koji ide na me|unarodni meč da se raduje zbog gola Teddy Sheringhama. Slično tome, u današnje vreme “uvoza” visoko-profesinalnih stranaca, mora da je teško biti kritičan prema igračima svog kluba kada su oni zauzeti time da daju sve od sebe na međunarodnom nivou. Odumiranje identiteta nacionalnog tima zapravi znači, da mi, putujemo da bi gledali svoje igrače kako igraju a ne čitav tim. Kada je Watford ušao među najbolje (na žalost, pre mnogo godina), imali smo šansu da u čudnim okolnostima gledamo svoje igrače kako su navukli dresove reprezentacije, ali to je bilo kao da su predstavljali nas a ne čitavu zemlju.
Ovo osećanje očigledno je zajedničko za sve navijače i sve klubove. Kada je Matt Le Tisser napokon dobio šansu na međunarodnom nivou, broj Southamptonovih dresova i zastava koji su se videli na utakmici bio je destostruko veći, a to je nešto što se događa sa mnogo klubova, čak onima u kojima ima samo nekoliko stranaca. To navijaču pruža nešto za poistovećivanje, nešto što čitav tim ne može da pruži. Vrlo je slično i sa Rangersima i navijačima Celtica, a Škoti imaju tu prednost da budu Škoti bez opasnosti da budu žigosani kao rasisti, a to im pomaže da se ujedine na način koji je za Engleze nemoguć.
Naravno, ima i drugih problema koji su proizveli ovu apatiju. Sa uvođenjem kablovske TV u skoro svaki pab u zemlji, najzabavniji način gledanja utakmice Engleske je sedenje za barom sa čašom u ruci, ili uz dobar zalogaj dok ne dođeš na red za bilijarski sto. Gledanje, zajedno sa 15000 školaraca, Engleske protiv Bugarske u nekom besmislenom prijateljskom meču na stadionu koji je do pola zatvoren i to sa malo ili nimalo atmosfere, teško je uporedivo sa iskustvom velike utakmice koju možete posetiti ako obezbedite između 14 i 75 funti.
Zaista politika cena je važan faktor jer kako se gužve na utakmicama lige povećavaju, na međunarodnim mečevima se smanjuju. Svakako da bi bilo koji međunarodni meč morao da bude spektakularan događaj ali je čak i polovina Wembleya bonus sada kada je zaista preskupo biti tu. FA bi morala da snosi deo krivice za to, jer oni su ti koji diktiraju cene, bez razmatranja da li to ljudi mogu da plate ili ne. Ovo se najbolje može ilustrovati na polufinalu kupa marta 96. Manchester United je prodavao karte za Old Trafford u više navrata i nije uspeo da ih proda sve i to zbog cene koju je odredila FA za utakmicu sa Chelsea na Villa Parku. Chelsea je takođe vratio karte, a isto tako i Aston Villa i Liverpool za polufinalnu utakmicu na Old Traffordu. Ovo je jasan rezultat koji daje potvrdu, ako je uopšte bila potrebna, da je nešto stvarno mnogo. Engleski fudbal, kao što se to često ističe, je najbolji na svetu, pa ipak dve najveće utakmice u fudbalskom kalendaru Engleske u kojima se sreću timovi sa najviše navijača u zemlji, nisu bile rasprodate.
Nelagodnost zbog gledanja u prazna sedišta na ovim dvema utakmicama služi kao upozorenje onima koji konstantno ignorišu navijače od kojih zapravo žive i prodaju utakmice sponzorima i TV kompanijama sa najdubljim džepovima. Navijači su dozvolili sebi da budu isceđeni do kraja i to na duže vreme. Što se tiče kluba, nema izbora, jer kao opsednuti mi moramo da idemo na mečeve; ali na klupskom nivou bar možemo da se žalimo ili demonstriramo protiv odbora. Za utakmice Engleske mi ostajemo kod kuće ili idemo da bodrimo lokalne timove.
Ako se pokaže da je predsednik ili trener našeg kluba čist gubitak vremena i prostora mi možemo da se skupimo organizujemo i uradimo nešto po tom pitanju. To može da potraje (pitajte bilo kog navijača Norwicha ) ali mi kao navijači, možemo da imamo bar nekakav uticaj na ono što se događa. Ako se ispostavi da je igrač promašaj, može mu se to staviti do znanja bez obzira da li je tog dana utakmica, i mnogo je incidenata putem kojih rulja utiče na odluku trenera čak i tokom meča. Ali u vezi nacionalnog tima, šta možemo da uradimo?! Možemo da se povežemo sa štampom da uradi posao za nas i da čekamo nekakav napredak. Pa ipak tokom prvenstva Euro 96. videli smo da su i mediji promenljivi. Prihvatićemo da treba pucati u trenera engleskog tima zato što je on laka meta, ali možete li da zamislite da Kelly ili Millichip traju onoliko koliko im je klub u ligi? Kako su oni izbegli kritike navijača do sada, ostaje misterija. Zaista, kako su ova gospoda istaknuta u prvi plan naše igre, svaka ozbiljnija ozlojađenost-ne samo u vezi tima već u vezi igre uopšte – biće upućena njima. Oni su predstavnici klupskog odbora i u klupskom fudbalu navijači znaju da je u pitanju taktika (pa samim tim i trener) ili nameštaljka (što je odgovornost odbora) koja je dovela do neuspeha tima. Što se tiče tima Engleske bila je situacija kada su obe strane izneverile ljude, i ako je skoro uvek trener sam, onaj ko preuzima krivicu.
Očigledno da bi smo svi voleli da gledamo našu tim kako igra barem toliko dobro koliko i Brazilci, ali u stvarnosti toga nema i mi se okrećemo bilo čemu što trči po terenu na dan utakmice. Nije naša greška što navijamo za Coventry, Exeter ili naravno Watford, na nesreću ali to je život. Mi živimo sa tim i prihvatamo to ali je tužna činjenica da zapravo jedini ljudi kojima je stalo do naših klubova smo mi sami, mi navijači. Naravno da ima i ljudi koji rade u klubovima i vole to, ali takođe ima i navijača. Ali oni koji su unutar igre a koji ne vode računa o našim klubovima, bi trebalo da to čine jer oni tobože vode našu igru. Sramota je da oni koji su u rukovodstvu mogu da gledaju klubove kako su spali na nivo drugorazrednih igrača koji se vuku oko sredine linije dok se igrači, treneri, agenti i bog zna još ko, verno sastaju po stanicama po autoputu i uzimaju ispod ruke iznose koji bi verovatno sačuvali Newport County, Aldershot i Maidstone.
Naravno da ne tvrdimo da treba pomoći svakom klubu koji se loše vodi, ali kada se sa onima koji “imaju” (kao Tottenham) i onima koji “ nemaju” (kao Swindon) postupa toliko različito, navijači postaju vrlo ljuti. Ono što FA mora da shvati je da kada klub kao što je Aldershot propadne, navijači tog kluba jednostavno ne odustaju i mirno odlaze kućama. Niti počnu da navijaju za Arsenal ili Everton. Tome samo mogu da se nadaju oni u Lancaster Gateu kao i da će kasa u prvoj ligi samo malo teže da se zatvori, ali zapravo, navijači uzvraćaju udarac. Oni se pregrupišu i pokreću proces da bi dokazali debelim budžama da jednostavno ne mogu da sahrane jedan klub i to po cenu odmora tima na Barbadosu. Oni čuvaju taj identitet jer im je on suviše važan da bi dopustili da ga izgube i pamtiće zauvek činjenicu da su u jednom trenutku bili toliko blizu tome da izgube nešto tako drago.
Još jednom treba reći da fudbal nije u igračima i trenerima, on je u navijačima. I fudbal duguje sve onima koji su platili ulaznicu na kapiji. Zajedno sa vrednostima najnovije mašine za uzimanje novca, “plati i gledaj na TV-u” i sa mogućnošću da će svaki klub lige moći da prenese svoje mečeve u dnevne sobe svakom ko želi da plati tu privilegiju, vrlo brzo će doći do nestajanja igre kakvu smo do sada znali. Videli smo poslednjih sezona da su klubovi kao što je Manchester United npr. osudili navijače jer su njihovi tereni bili obnovljeni, ali je pozadina svega toga bila da je unutar tih terena atmosfera bila očajna što je vrlo zabrinjavajuće. Fudbalski navijači poseduju taj element čopora, smisao pripadanja grupi, vikanje, pokazivanje vernosti a po nekad i agresija. Kada nema protivničkih navijača kome možeš da pokazuješ svoju glasnu podršku? Kada banda krene zabranjenim putem, prateći Millwall, malo atmosfere koju su njihovi pogođeni i tužni navijači napravili, nestane.
Zaista zamenjivanje starih sedišta na stadionima je pokvarilo atmosferu na mnogim terenima. Arsenal je čak pokazivao na posterima šeme da bi uticao i usmeravao skandiranje, a Tottenham i Manchester United su bili primorani da apeluju na navijače da budu malo glasniji. Na većini utakmica izgleda da u svakom slučaju mnogo više buke stvaraju navijači koji su u gostima. To je možda zbog toga što oni predstavljaju grupu “najtvrđih” putujućih navijača svog kluba, ili zbog toga što su koncentrisani na poseban deo terena, ali svejedno, vokalna podrška je vitalni deo atmosfere na stadionu. Ako “platiš-i-gledaš-na-TV-u” sistem postane pravilo, težnja klubova kao što su Newcastle i Liverpool da zadovolje zahtevima i svojih navijača i svojih oglašivača, postaće realnost. Problem će nastati onda kada i drugi klubovi počnu da odustaju od svojih navijača. Npr. Newcastle teško da može da se požali da im nisu date karte za meč u Elland Roadu ako onemoguće navijačima Leedsa da dođu u St. James Park. Kada se jednom nađete u ovom kolu nema više povratka. Mnogi će izgubiti pravo da gledaju svoj tim kako igra utakmice uživo, i fudbal će rizikovati da zauvek izgubi svoje navijače.
Sa današnjim cenama ulaznica za fudbalske utakmice koje su toliko visoke da i najvatreniji navijači bivaju primorani da biraju samo neke utakmice na koje će ići, uobičajeni čin odlaska na utakmicu je u opasnosti da prestane da postoji. Jednom kada se ta navika izgubi, biće teško ubediti ljude da je fudbal vrlo unosna zabava (a u poslednje vreme u Engleskoj teško da može da se nazove zabavom). Za mnoge porodice, ići na utakmicu ne dolazi u obzir kao mogućnost da se provede jedno popodne van kuće, i zato glavni broj osnove navijača odustaje od toga da popodne provede sa svojim drugarima, bez svoje porodice. Svaki čovek želi da njegovi klinci navijaju za njegov tim. To čini život mnogo lakšim. Ne moraš da objašnjavaš svojim drugarima šta je pošlo naopako ili da daješ novac za kasu nekog drugog tima plaćajući precenjene reklamne majice svakih šest meseci. Mnogo je lakše ubediti klinca da je mnogo više “in” majica iz sedamdesetih od one koja je puna reklama ali u kojoj tim trenutno igra, pogotovu ako to možeš da potkrepiš i poznavanjem nekih događaja iz tog vremena.
Ali mnogo je ljudi koji na utakmice uopšte ne mogu da idu sa ili bez dece; tako da mladi danas odrastaju gledajući Liverpool u “Meču dana” i žele majicu sa “Fowlerom “na leđima. Lokalni klub tako gubi još jednog potencijalnog navijača što otvara pitanje odakle će nam stići nova generacija navijača.
Treba se suočiti: klupski fudbal u ovoj zemlji je mesto gde leži prava strast. Strast sakupljena u ljudima koji bi gotovo sve dali samo da podrže svoj klub. Jednom kada je ta strast stvorena i odgajana, ona je večita. Ona nije bezlična već stvarna i na tvom pragu svake nedelje ako želiš. Oni koji ne vide ništa više od brzog povratka na TV ekrane kao nove privilegije za manjinu u budućnosti, mogu slobodno da prestanu i da pomisle na hiljade navijača onih timova koji nisu u prvih deset. Oni se neće okrenuti navijanju za United, City, Rovers i slično, već će i dalje bodriti svoj tim u drugoj severnoj ligi ili nekoj ligi bilo kog drugog imena koju budu izmislili za svoj tim.
Što se tiče navijanja za reprezentaciju, sigurno da će sva jeftina sedišta biti sklonjena da bi se dobilo još reklamnog prostora, a igrači će uskoro nositi svoje preporuke odgovarajućim stranim agentima. U međuvremenu pravi navijači će sedeti u obližnjem pabu gde mogu a prave gužvu koliko hoće, jer su potpuno bez uticaja ili bez interesovanja za fudbal. Fudbal, dole u pabu ? Bolje da poveruješ u to drugar. Skoro da je već tu ili će ubrzo biti osim ako se nešto ne učini.
Jedna od najlepših stvari u vezi fudbala je to da ako u sobi sedi deset navijača, i ako im postaviš isto pitanje, svi će odgovoriti različito. Naredna tri osvrta na temu reprezentacije, primili smo dok smo radili istraživanje za ovu knjigu a stigla su od tri navijača iz različitih delova zemlje.