Majice Ultra izaberite na https://bunkerbeograd.com/kategorija-proizvoda/muska-kolekcija/preslikaci/ultra/
DEVEDESETE
Posle Italije 90. i uspešnog povratka engleskih klubova u evropsko takmičenje, navijači su propratili naredne kvalifikacije vrlo mirno, iako su se našli u grupi sa Turskom, Poljskom i (ponovo!) Irskom. Većina ovih utakmica je prošla bez nereda, iako je 17 engleskih navijača bilo uhapšeno kada smo bili domaćini Ircima. Do početka evropskog šampionata 92, problemi u kojima su učestvovali engleski navijači su bili retki i stvari su se prilično sredile na navijačkom frontu. I dok je gospodin Taylor gledao na takmičenje optimistički, vlada, koja je dosta naučila u Italiji 90, navodno je pazila na sve, nesigurna u to kakav stav da zauzme ako dođe do eventualnih ispada kod građana.
Budući da je o svemu tome dosta naučila tokom godina, švedska policija je počela sa razmenom informacija sa svojim britanskim kolegama i to mnogo pre početka takmičenja. Policija je u zemlji izvršila ofanzivu, objavivši da će poslati grupu policajaca da putuje sa oko 5000 engleskih navijača, koja bi onda radila sa švedskom policijom. Dok bi neki bili u civilu, veliki broj onih u uniformi bi prihvatili otvorenu ulogu rukovođenja situacijom, i pružali savete navijačima kada je to bilo potrebno. Švedski zvaničnici su objavili da će obezbediti šatore sa pićem u kojima će engleski navijači moći da nabave alkohol, po sniženim cenama. Ovo bi njima takođe omogućilo da drže pod kontrolom one navijače koji bi se privučeni jeftinim pićem, bez sumnje skupljali samo na tom mestu. Britanska vlada, kao i FA su bili potpuno protiv ove ideje da promene plan, dok su oni i dalje insistirali na tome da će moći da održe kontrolu.
Zabrinjavalo je to što su se desila dva ozbiljna incidenta u Švedskoj na kraju njihove fudbalske sezone, kada su navijači Djurgardena napala rivale Geteborga kamenicama i flašama, a onda su i navijači Aik Stokholma izašli na teren i nasrnuli na Norkeping, i tom prilikom je 22 navijača uhapšeno. Glasine su se sve više širile o tome da su Šveđani spremni na sve, a situaciji nije pomoglo to što su najviši policijski štabovi skrenuli pažnju švedskim policajcima da je njihova taktika sređivanja ovih masovnih ispada, a koja se sastojala u hapšenju kao preventivnoj meri, zapravo bila nezakonita, i da se to više neće tolerisati. I policija ovde u Engleskoj, krenula je u ofanzivu, i oko 20 poznatih huligana je sprečeno da napusti UK. Ipak mnogo njih je stiglo u Skandinaviju pre početka takmičenja, koje je za Engleze počelo susretom sa Danskom, koji su tu dospeli zahvaljujući tome što je rat u Jugoslaviji upravo počeo.
Policija u Malmeu, pored kampova sa pićem, odlučila se za ljubazniji pristup engleskim navijačima, što je osiguralo da pripreme za utakmicu prođu mirno. Međutim, posle utakmice, navijači su se vratili u kampove sa pićem, i stvari su se bitno promenile.
Sledeći izveštaj je iz intervjua jednog gospodina iz Londona, kojeg smo sreli u pabu The Torch, pored Wembleya, dok je pratio utakmicu Engleska-Portugalija.
MALME
Čitavog dana smo slušali svašta o tome da se nešto sprema za tu noć. Ali kada se oko 23 h ništa nije desilo, nastavili smo da pijemo i da se zabavljamo, kao što obično činimo kada smo napolju. Sve se to nastavilo do ponoći, lokalna policija je odahnula, ali odjednom se začuo zvižduk i sve je otišlo dođavola. Po svemu sudeći, neka dva tipa su se popela na krov i dala znak da gužva počne. Video sam dosta toga u životu, ali ovako nešto nisam. Kada je grupa mladića krenula u divljanje, svi ostali su krenuli sa njima. Policija je bila totalno izgubljena, nisu imali pojma šta da rade, i izvesno vreme su se samo zezali okolo. Grupa mladića je uništavala sve oko sebe, bacala kante, a neki su krenuli u lupanje kola i prozora i slična sranja. Mora da ih je bilo oko 200, predpostavljam, dok meštana nije nigde bilo, samo ova rulja, čini mi se. Najzad se i policija malo sredila i skupila, stvarno su se potrudili da sve srede, ali je dosta potrajalo pre nego što je bilo gotovo, i nisam video da su bilo koga uhapsili.
Posle ovog incidenta samo 8 ljudi je uhapšeno i optuženo. Švedska policija je kasnije priznala da su zaista imali mnogo problema da uspostave red, i nisu mogli da gube vreme na hvatanje ljudi, dok je divljanje bilo u toku. U pljački koja je usledila, preko 8000 funti vrednih predmeta iz zlatarskih radnji je ukradeno, dok su prodavnice odeće takođe opustošene. Takođe je prijavljeno da je grupa engleskih navijača bila umešena u ozbiljan sukob sa grupom od 60 Libanaca. Ovaj ispad je rezultirao zabranom pristupa engleskih navijača kampovima sa pićem, što je uticalo da velike grupe navijača počnu da lutaju ulicama, što je sada bio dodatni problem za policiju i lokalne navijače.
Nevolje u Malmeu su omogućile FA i britanskoj vladi da usvoje stav “rekao sam ti ja”, dok je UEFA razmatrala da ponovo stavi zabranu igranja. Posle meča sa Turskom, Engleska odlazi u Stokholm, da igra sa švedskim timom (pobeda im je trebala za dalji plasman); dok su navijači putovali znajući da svi prate svaki njihov pokret. Ovo ih nije sprečilo od nadigravanja po centru grada: grupe engleskih i švedskih navijača su sve više izazivale jedna drugu, dok konačno sve nije otišlo do|avola. Već se svuda objavilo da će i sada znak za početak gužve biti zvižduk, istina ili ne, ali je činjenica da je oko 100 ljudi bilo umešano u divljanje, od kojih je 15 privedeno, i bilo je jasno svima da su meštani izazvali frku, držeći se čvrsto ovog programa o nasilju u fudbalu, i ne razmišljajući o mogućim posledicama.
Engleski tim je naravno izgubio utakmicu protiv domaćina, i tako se vratio kući, i navijači su se spakovali za povratak. Kako bi koji Englez napuštao mesto svog boravka, obavezno je fotografisan, i te fotografije su upoređivane sa onima sa ranijih takmičenja. Kao rezultat toga, 5 engleskih navijača je privedeno. Posle takmičenja, švedska policija je izjavila da je bila zadovoljna ponašanjem engleskih navijača: na kraju krajeva bilo je samo 12 uhapšenih. Onda je policija tvrdila da problemi nisu bili gori od onih koji su redovni sa mladićima svake subote. Koliko god da je istinita ova tvrdnja, sigurno je da ni UEFA, ni FA neće preduzeti nikakvu akciju protiv engleskih navijača, i da je pretnja zabranom zaboravljena. Ovakvo rasvetljavanje čitavog procesa je bilo potpomognuto i činjenicom da su, posle odlaska Engleza, nemački navijači divljali po Geteborgu, napavši holandske navijače flašama i zapaljenim predmetima. Masovni deport iz Italije 90, i incidenti u Švedskoj, učinili su da neki navijači budu toliko ubeđeni u to da će ponovo biti deportovani, da su štedeli novac za kartu samo u jednom pravcu. Policija je takođe podvukla da će svako ko bude uhapšen na nekom meču, biti predat na dalji postupak evropskoj policijskoj organizaciji, koja povezuje 33 zemlje Evrope, i koja isleđuje i ostatak neodoljive grupacije, koja sadrži dilere drogom, teroriste, ilegalne emigrante. Problem je bio u tome što uopšte ne treba da budete uhapšeni da biste bili predati ovoj policijskoj organizaciji, ne jednom se desilo da je potpuno nevinim navijačima bio zabranjen ulazak u zemlju bez ikakvog razloga, osim što su bili fotogafisani na utakmicama.
Stvarni problem je bio zapravo sa timom, a ne sa navijačima. I dalje su loše igrali, i kvalifikacije za svetski kup su izgledale ozbiljno otežane. Kao navijači Watforda, posebno mesto u našim srcima je imao Graham Taylor, ali smo i pored toga morali da priznamo da ovo nije bila najbolja postava na svetu, kao ni da Taylorova budućnost nije baš ružičasta.
U aprilu, Holanđani su došli na Wembley i uzeli bod. Ovo bi za nekog laičkog posmatrača trebalo da bude visoko rizičan meč, ali su holandski huligani opet propustili to da pokažu, još jednom dokazavši da se njihov klub i njihova zemlja bitno razlikuju. Ako se izuzmu nekoliko ispada koje su izazvali navijači rivalskih klubova, sve ostalo je bilo mirno. Međutim, u maju su se stvari bitno pogoršale, kada je tim sa navijačima krenuo na manju turu, prvo u Poljsku, a zatim u Nemačku – na dve utakmice od izuzetnog značaja i za igrače i za navijače.
Sledeći izveštaj je od navijača iz Ipswicha.
DOLE POLJSKA
Prilično mala grupica, uglavnom momaka sa preko 25 godina putovala je u Katowice. Ja sam stigao sa nekim navijačima Newcastlea i Sunderlanda, putujući preko Poznana, i Wroclawa i ukupan utisak je bio da su navijači Poljske totalno ludi i zagriženi zbog meča, i da će u Katowice, gde će se odigrati utakmica, biti vrlo čupavo.
Izgleda da su poljski navijači bili sastavljeni iz dve grupe: jedni su bili koščata grupa tinejdžera, od kojih su neki navijali za lokalni GKS Katowice, i koji su nosili sprejeve kojima bi prskali ljudima u facu u znak dobrodošlice, i druga su bili skinheadsi. Oni su baš bili zaluđeni; vrlo agresivni, i nosili su one zelene kombat jakne prevrnute naopako. Poljaci su noć pre toga morali da prođu, i prošli su, a na dan meča izgledalo je da ih je bilo na hiljade, dok je nas bilo oko 400 svega. Ovo nije sprečilo Engleze da ih optuže kada su upali u hotel; uspaničili su se i prestravili, pa je onda policija optužila Engleze da je dozvolila Poljacima da se organiziju ponovo protiv njih. Na sredini bulevara trčala je gomila, a na trotoaru su bile kamenice veličine loptice za tenis. Mora da ih je bilo oko 1500 i počeli su da bacaju to na nas. Nije bilo šanse da ostanemo tu na otvorenom, pa smo otrčali nazad u hotel. Policija, umesto da optuži Poljake, upala je u hotel i počela sa prebijanjem svakog ko joj je pao šaka, koristeći gumene pendreke. Neki ljudi su bili ozbiljno povređeni.
Jedna stvar je malo smirila situaciju, policija je odredila neke tramvaje da nas odvezu do stadiona. Poljaci su samo čekali i krenuli da ih uništavaju, svaki prozor je bio polomljen. Siguran sam da je i vozač bio njihov, jer izgleda da je kopile zaustavilo tramvaj na pravom mestu. Nekoliko mladića je htelo da izađe, jer ih ovaj put nije bilo tako mnogo, ali se niko nije pomerio. Dobio sam kamen u glavu, ali oni koji su bili baš kod prozora prošli su mnogo gore i bilo je mnogo krvi svuda.
Na prilazu stadionu čekalo nas je oko 150 skinheadsa. Do tada su se pojavili još neki engleski navijači i bilo je i optužbi i protivoptužbi u tih deset minuta koliko je trebalo policiji da nas rastavi.
Na samim tribinama bilo je pravo naelektrisanje. Navijači Poznana (najlepši grad od svih u Poljskoj) bili su nam sa leve strane; bili su dobro obučeni i izgledali su veoma zajebano. Sa naše desne strane su bili navijači iz Lođa i Wroclawa, čini mi se, i izgledali su prilično gadno. Tokom meča na nas su bacali flaše, limenke i komade plastičnih sedišta, što je bilo pravo sranje, jer nisam uspeo da vidim ništa od utakmice pazeći stalno da me nešto ne pogodi.
Kada je Engleska dala gol mi smo totalno odlepili a rakete su letele na sve strane. Većini od nas je bilo dosta svega i počeli smo da čupamo sedišta i pre nego nas neka od raketa ne pogodi, jurnuli smo u gomilu. Počela je jurnjava i policija je ubrzo sredila stvari. Štampa je objavila da su se engleski navijači dobro ponašali za vreme meča, tako da smo ostali po strani u ovom incidentu.
Poljaci su imali dve vrste policije, grupu policajaca u sivom sa štitnicima, i mali odred policajaca koji su izgledali kao komandosi, nosili su crno i imali pištolje za uspavljivanje. Sva sreća da su oni bili prilično trpeljivi prema Englezima. Skinheadsi su podivljali i izgledalo je da su napadali svakog bez obzira odakle dolazi. Tri boce su eksplodirale- jedna sa strane, jedna gde su napadali rulju sa naše desne strane, a jedna u blizini policije, koja je bila u ozbiljnoj opasnosti da izgubi kontrolu. Bilo je prokleto užasno, pravi vatreni rat, i ja nikada nisam video ništa slično bilo gde drugo. Izgledalo je da svi koji su na stadionu učestvuju. Policije je bilo sve više, ali ništa nije vredelo dok se komandosi nisu umešali u rulju, oni se očigledno nisu zezali, jer su skinheadsi totalno odlepili i unutar i van stadiona zajedno sa svima ostalima koji su hteli tuču.
Posle utakmice smo uspeli donekle da se osvestimo, jer je bio red na nas da polupamo tramvaje, jedan je dobio suzavac što je bilo lepo videti posle sveg sranja koji su oni nama priredili, ali to nije bilo glavno.
Bili smo vrlo razjareni dok smo se vraćali u grad. Nismo imali pratnju i bilo je mračno. Kako smo se približavali, bez ikakvog razloga policija je uletela me|u nas. Do vremena kad smo uspeli da se vratimo u hotel, većina nas je bila zadovoljna time da ostane tu i pije u baru. Na žalost, služili su samo koka-kolu posle svega što se prethodno desilo.
Narednog dana je većina počela da se sprema za Oslo, na sledeću utakmicu. Na stanici je bilo dosta Poljaka koji su išli kući, i popričao sam sa jednim koji je mi je dao da pogledam poljski huliganski “album”. Bio je pun fotografija divljanja sa različitih fudbalskih stadiona, i rekao mi je da je huliganstvo ovde u procvatu.
Poljaci su se konstantno držali zajedno tokom čitava tri dana. Bilo je mnogo iskusnih mladića tamo – to je bio prokleto dobar posao jer posle onoga što smo videli, mislim da će Poljaci imati najbolju huligansku bandu u Evropi. Kad bi mogli da priušte sebi da putuju, napravili bi pravu pustoš napolju, tj. kad bi uopšte uspeli da prestanu međusobno da se biju. Posle ovakve situacije sa momcima iz različitih klubova, nikada ne bi smo uspeli da im uzvratimo u domaćoj ligi. Posmatrajući sada to – bilo je ludo, opasno i vrlo uzbudljivo – mislim da to nikada neću zaboraviti.
Posle ove utakmice, cirkus je otišao u Oslo, na vrlo škripavu utakmicu protiv Norveške. Navijači su se još jednom našli pod budnim okom medija. Međutim, kao što je već dobro poznato, norveške policijske snage su se pridružile sve većoj grupi zakonskih snaga objavljivanjem da će biti privedeni i deportovani ili oslobođeni krivice svi koji su krivi za bilo šta drugo osim za ozbiljne zločine. Uostalom, zašto bi se i bavili njima? Michael Howard je bio (ponovo) besan, i dok je igra bila upamćena po užasnom porazu od 2:1, vrlo dobro je upamćena po navijačima zbog vrlo ozbiljnog, i krajnje nepotrebnog incidenta u baru.
OSLO
Bilo je oko 50 ljudi u jednom baru u Oslu, i bilo je uglavnom mirno uz dosta zezanja, kada su ušla dva policajca koja su htela da uhapse jednog mladića. Naravno da smo svi počeli da iskazujemo koliko smo besni zbog toga, i odjednom je postalo vrlo gadno. Policajci su počeli da reaguju, bar je bio u haosu, i policajci su se stvorili svuda oko bara. Završilo se time što su pretukli svakog kog su stigli, a bar je bio totalno razlupan. Naravno da nikog nisu mogli da optuže ni zbog čega jer nisu znali ko je sve to napravio, tako da su nas ujutro pustili. Vrlo glupo, zaista. Da su samo ostavili momka na miru ništa se ne bi dogodilo.
Sve u svemu 83 engleska navijača su bila privedena zbog ovog incidenta, koji je baru napravio štetu od 100000 funti. Razlog zbog kog je policija ušla u bar da uhapsi nekog – čin koji je unesrećio mnoge engleske navijače – je vrlo jasan. I dok je policija oslobodila sve koje je trebalo, britanski sekretar unutrašnjih poslova je besneo. Pre nego što se sve sleglo, engleski tim je putovao u Ameriku da bi učestvovao na turniru sa USA, Brazilom, Nemačkom, i dok je Graham Teylor mislio da stvari ne mogu biti gore nego što već jesu, poraz od 2:0 od Amerikanaca ga je uverio u suprotno. U međuvremenu panduri su pod budnim okom držali engleske navijače, i bili zaposleni sprovođenjem anti-huliganskih mera. U zemlji gde su pljačke, silovanja i ubistva takoreći rutina, teško je bilo razumeti histeriju zbog dolaska nekoliko stotina navijača; ali su Amerikanci ipak stavili do znanja da će ne samo normalna naoružana policija biti prisutna, već i nacionalna garda koja uključuje i oklopne transportere, a sve da bi kontrolisala engleske navijače ako bi se njihov tim kvalifikovao za svetsko prvenstvo.
Zašto su postali toliko zabrinuti za Engleze je vrlo jasno. Na kraju krajeva stotine hiljada Engleza posećuje Ameriku svake godine, bez izazivanja bilo kakvih problema. Ipak, možda su se naslušali u zadnje vreme priča o tome kako engleski huligani često izazivaju masovne nerede (između ostalog). Ali je ipak to smešno, jer ako bi se samo potrudili da pogledaju, videli bi da je oko 20 ljudi poginulo i oko 100 privedeno posle slavlja kada je Kolumbija potukla Argentnu sa 5:0 u meču svetskog prvenstva. Ali oni oko toga ne brinu, a ja teško da mogu da se setim takvog incidenta u centru Londona ili Birminghama.
Ali trebalo je izaći na kraj sa težim stvarima. Prvo je trebalo da se izborimo da odemo u USA. U oktobru je Engleska putovala u Holandiju očajno očekujući pobedu ali je izgubila sa 1:0. Skoro da je sve bilo gotovo za tim, i navijači se nisu mnogo trudili. Holandski fudbal je tada preživljavao teške trenutke i došlo je dotle da je PSV Eindhoven morao da otkaže utakmicu pola sata po prijavljivanju dve pretnje bombom, koje je policija vrlo ozbljno shvatila. Sa navijačima na domaćem terenu, i sa toliko toga uloženog, ovo je bio veliki meč i to se odrazilo u atmosferi. Hiljade Engleza je krenulo na put, i uprkos uobičajenoj neutralnosti, bilo je sigurno da će se Holan|ani baš pokazati ovaj put. Ipak su bili kod kuće. Holandska policija je bila vrlo agresivna, i najmanje 140 engleskih navijača je bilo uhapšeno u Amsterdamu pre meča, a mnogi od njih su se žalili na brutalnost policije. U samom Roterdamu dok je grupa engleskih navijača sedela uz piće u baru, napala ih je poveća grupa holandskih skinheadsa, što je rezultiralo još jednim ozbiljnim incidentom u kome su engleski navijači ojađeni, i mnogi od njih su pohapšeni.
Ukupno je u dva dana pre meča, preko 1100 engleskih navijača privedeno u Amsterdamu i Roterdamu – rekord svih vremena. Ipak samo je 99 od ovih uhapšeno, a 18 je na licu mesta dobilo opomene za manje prekršaje. Činjenice govore pravu priču, iako je holandska policija napomenula da je veliki broj deportovan i da su izbegli optužbe jer policija nije uspela da utvrdi ko je od njih koje delo počinio. Engleska štampa je ponovo preterala iako su mnogi od njih koji su bili u Holandiji protestvovali, tvrdeći da su nevine žrtve (što je verovatno senka Italije 90.) policijske brutalnosti. Naravno ako se analiziraju snimci ovih događaja u Holandiji, to se teško može osporiti, a jedan od najozbiljnijih incidenata je bio sa zabavom koja se održavala na splavu, koji je tri sata stajao parkiran bez osveženja i toaleta, a koji je tako kasno vraćen nazad da je utakmica već bila odavno gotova. Ono što ovaj incident čini tako posebnim je to što su na zabavi bili sve sami članovi zvaničnika engleskog tima. I ono što je još bitno, Engleska je sve, samo nije elimisana, ukoliko Poljska potuče Holandiju, jer je Taylorov, sada potišten tim potukao San Marino u Bolognai. Ali kako je tim igrao, nije sve bilo med i mleko. I dok je Engleska pobedila sa 7:1, Holandija je dobila i mi smo ispali.
Američki san je gotov- i to nije bilo nimalo ublaženo time što su se Irci sa svojim timom koga čine stara kljusad sa engleskim trenerom plasirali. Sledeći ozbiljan meč za Engleze nije bio sve do 1996. kada su Englezi bili domaćini evropskog šampionata – prvi veliki sportski događaj još od 1966. – a to je samo potvrđivalo da su i FIFA i UEFA zaključile da je došao kraj huliganskim problemima.
S obzirom da je Engleska propustila USA 94, Graham Taylor je uradio jedinu pravu stvar i dao ostavku novembra 1993. I dok se FA bacila u potragu za uspešnijim igračima, navijači su imali drugi problem; prijateljski meč protiv Nemačke u Minhenu. Čudno je to što je samo malo po objavljivanju datuma meča neko primetio da je 20. april rođendan Adolfa Hitlera i svako sa trunkom mozga bi sve uradio da promeni datum. Bilo je očigledno da je meč bio pravi mamac za neonacističke grupe širom Evrope, i da će najveći problem biti očuvati sigurnost. Kako su Nemci odbili da promene datum, kao i ponudu da se meč igra na Wembleyu, najzad su posle dosta razmišljanja odlučili da promene mesto i meč su preselili u Hamburg. U toku nedelje meč je otkazan, zbog sve većeg straha od problema sa desno orjentisanim grupama. Tako je došlo do toga da Nemci donesu neverovatno smešnu odluku da se meč održi u Berlinu, na onom istom stadionu na kome je održana najveća propagandna majstorija nacista, Olimpijske igre 1936. FA je konačno shvatila da će ih nemačke kolege učiniti pravim idiotima, pogotovo što im je trebalo tako puno da nađu novog trenera, na zaprepašćenje britanske štampe, i odlučili su da otkažu meč na veliko olakšanje engleske javnosti i navijača.
Sa Terryem Venablesom, konačno za kormilom, nacionalni tim se usredsredio na traženje rešenja za popravljanje situacije i to već početkom 1994. Moralno – velika pobeda na Wembleyu protiv evropskog šampiona Danske, zatim potpuno potučena Grčka (5:0), i nerešen rezultat sa Norveškom, bili su dovoljni da vrate veru u Englesku i u to da se tim potpuno oporavio.
Engleska je počela sa pripremama za Euro 96, i tim je pod vođstvom Venablesa imao serije okupljanja, dok su za to vreme navijači sedeli kod kuće skrštenih ruku, razmišljajuci kako će FA napraviti raspored mesta. Sve se ovo promenilo februara 1995. kada je Engleska trebalo da putuje u Irsku, na prijateljski meč na stadionu Lansdowne Road, u Dablinu. Reputacija engleskih fudbalskih navijača je dostigla vrhunac svih vremena upravo tada. Nasilje tokom ovog meča je bilo toliko ekstremno veliko, da je on prekinut posle sedamnaestog minuta – fijasko koji je prenet putem televizije čitavom svetu, a na opštu sramotu svih sa Lancaster gatea. Sa Eurom 96. na vidiku i izjavama punim nade da je huliganski element pod kontrolom, Dublin nije mogao da padne u gore vreme, po FA, nego upravo tada. Ironično, ali je kao uobičajeni žrtveni jarac zbog nasilja na engleskim utakmicama – ekstremno desno krilo – iskorišćen i u ovoj eksploziji nasilja; ali što je tragično za FA vladina intervencija je skoro potpuno svu krivicu skinula sa njih, i svalila na obične engleske navijače. Ovo izgleda kao bizarna tvrdnja, ali ako ispitate činjenice, teško da ima onih koji se tome protive.
S obzirom na mirnodopski proces u Irskoj u punom zamahu, i pune političke težnje ka mirnom i uspešnom rešenju, obe vlade, i britanska i irska, su se odjednom oglasile izjavom, da je u Engleskoj populaciji bio prisutan određeni element spreman da pokaže da oponira svakom razbijanju Unije, i spreman takođe da to učini na vrlo dramatičan način. Nijedna vlada nije želela da se suoči sa takvim grupama, i izgledalo je jasno da veliki uticaj u tome imaju mediji, u pokušaju da Combat-18 i Britanskoj nacionalnoj partiji (BNP), daju veliki publicitet tome. Do petka ujutro, svako pominjanje velikog mešanja desne strane u gužvu je bilo izbačeno iz izveštaja, a sve snage stroge kritike usmerile su se na engleske fudbalske huligane koje svi znamo i mrzimo. Fudbalski huligani su bili laka i pogodna meta, iako su problemi sa mešanjem desnih snaga proizveli komplikovane situacije.
Pa ipak je učešće desnih snaga u tome je neosporno. Takođe je dobro poznato da su se i neke političke organizacije usmerile na fudbal i to godinama da bi odatle regrutovale svoju podršku. Na sreću zahvaljujući prilivu stranih talenata, kao i promeni stava prema rasizmu i činjenica da su mnogi od veoma poštovanih engleskih igrača crnci, ta taktika nikada više neće biti onako uspešna kao sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Ostaje činjenica da kada mali broj ekstremistima u Dublinu zarazi ljude i izazove pustoš, to može da bude simptom više one frustriranosti koju osećaju mnogi Englezi zbog gubitka svog kulturnog identiteta, a ne podrške desno orjentisanim političkim ideologijama. Ono što je tužno, za mnoge fudbal i dalje predstavlja pozornicu za ispoljavanje patriotizma i ponosa na svoj narod.
Iako bi bilo jednostavno oceniti ovaj incident kao politički, pa samim tim i neizbežan, jasno je da su se svi ti problemi mogli izbeći vrlo lako u mnogim trenutcima meča. Svuda je bilo objavljeno da je policija u zemlji, a posebno Nacionalna kriminalna služba obezbedila svojim irskim kolegama informacije o huliganskom elementu spremnom na incidente. Ove informacije su uključivale imena, putne isprave čak i fotografije njihovih vođa. Ako je engleska policija imala sve ove podatke, zašto nije zabranila ovim ljudima da putuju? Argument da oni to nisu bili u moći je smešan, treba samo pogledati malo unazad za vreme štrajka rudara i pokazaće se da je policija pokazala svoju moć, odnosno da je mogla da radi sve što je htela.
Ipak, trebalo bi da su ove informacije ipak bile dostavljene irskoj policiji, koja je pokušala da na pravi način reaguje. Da li su oni možda mislili da će moći da savladaju invaziju navijača koja još sadrži i huliganski element? Ako je to njihov argument, kako misle da objasne njihovu odgovornost za probleme sa razbijanjem po čitavom Dublinu, tri noći pre utakmice? Da li je to normalno za Dublin u sred nedelje? Ne baš, zaista.
Drugi faktor u ovom neredu je bio metod raspodele sedišta koji je bio sudbonosan. Ostalo je nejasno zašto su Irci učinili karte tako dostupnim, jer su u to vreme mogli da rasprodaju karte svojim navijačima. Zašto onda nisu? Nije trebalo davati karte Englezima uopšte. Na kraju krajeva, utakmica je bila prijateljska, i skoro je sigurno da bi i FA više volela da su karte uskraćene engleskim navijačima, ali da su to ipak učinili, engleski navijači bi izazvali nerede u ovoj zemlji, i mnogi bi na kraju ipak otputovali. Engleski klub navijača je priznao posle čitavog događaja da su prodavali karte “poznatim delikventima”, i onda prepustili policiji da izlazi na kraj sa njima. Oni su to objasnili time što bez zvanične objave o huliganima nisu mogli nikom da odbiju karte. Ali ako je tako, kako su znali da su baš ti ljudi potencijalni izazivači nereda? To takođe postavlja pitanje zašto nam je potreban ovaj klub uopšte. Oni postoje jer se pretpostavlja da mogu da zaustave huliganski element, i spreče ih da putuju, ali očigledno su nesposobni za to. Mnogi od zaposlenih u prodaji su tako|e doprineli tom problemu. Poznato je da su karte bile u prodaji van kruga stadiona, ali je takođe objavljeno da su nadzornici na kapijama puštali svakog za 10 funti. Ono što nije tako dobro poznato je da je trebalo da postoji tampon zona od deset redova između dve strane navijača ali je irska FA dozvolila prodaju karata i za ova mesta i to porodicama, smatrajući da će prisustvo žena i dece imati umirujući efekat. Tako|e nam je skrenulo pažnju i to što je irska FA prodavala karte engleskim grupama kao pokušaj da se popune mesta. Bilo je i drugih promašaja. Bilo je jasno da je stadion, sa svojim drvenim sedištima totalno neodgovarajući za ovu utakmicu, i da je način kako je zamišljena separacija navijača, a posebno stavljanje engleskih navijača na gornji deo bio vrlo naivan i čudan. I na TV-snimku incidenta bilo je očigledno da je bilo samo malo predstavnika specijalaca na stadionu, kada je nasilje počelo, neposredno posle gola Iraca. U stvari, ako analiziramo snimak, jasno je da specijalci ne samo da nisu bili pripremljeni za ono što je usledilo, nego i da je trebala večnost da stvari ponovo dovedu u red. Naravno većina snimaka koji pokazuju da su engleski navijači bombardovani, su napravljeni posle napuštanja stadiona od strane irskih navijača. I dok se najžešći deo odvijao na gornjim tribinama, specijalci su se najviše bavili donjim delom, kao i dešavanjima na terenu.
Sledeći izveštaj nam je poslao Irac koji je pre nekoliko godina studirao u Londonu, radeći kao zidar da bi se izdržavao. Često se, radeći, nalazio u društvu navijača Millwalla, što ga je zainteresovalo ozbiljno za problematiku huliganstva.
DUBLIN
U noći engleskog meča, šetao sam duž O¢Conell mosta, gde su mnogi engleski fanovi bili zaposleni zaustavljanjem saobraćaja i praveći najglasniju buku koja se ikad čula u Dublinu. Podrazumeva se da je sadržaj buke bio vrlo slikovit i anti-irski ali svakako vrlo interesantan.
Na samim tribinama, atmosfera je bila krajnje naelektrisana, jer su engleski navijači proizveli takvo raspoloženje kakvo ja ranije nisam doživeo. Irci su doprinosili tome takođe. Sa početkom utakmice počeli su i problemi. Bacano je mnogo raketa i to sa gornjih tribina, što je bilo malo nerazumljivo jer je većina Engleza bila dole. Pa ipak, kada su Irci dali gol, došlo je do eksplozije divljanja, i moje sećanje na to je vrlo živo, to je bilo nešto neverovatno. Sa razglasa je stiglo upozorenje:” Neka svi irski navijači ostanu na svojim mestima”. Malo ironično, jer su do tada mnogi već bili na pola puta ka svojim domovima! Moja nevinost sa mojom radoznalošću je stajala i posmatrala događaje sa pozicije koja je bila na bezbednom mestu koje su do tada engleski navijači napustili, sjurivši se na one dole koji su se bili primirili. U tom trenutku sam odlučio da odem, prošavši pored specijalaca koji su sebi krčili put kroz gužvu, što je dočekano sa sarkastičnim pozdravima irskih navijača, koji su sada zasipali teren. Treba reći i to da su do tada mnogi engleski navijači već napustili stadion.
U irskim novinama, specijalna policija je primila pohvale za način kako je izašla na kraj sa incidentom u tim okolnostima, iako im je dva dana divljanja bilo dobro upozorenje. Na našoj televiziji su prikazivani snimci policije kako’ sređuje’ engleske navijače, ali je očigledno da su ovi snimci bili napravljeni nešto posle završetka čitave stvari, i naravno sigurno pošto su već svi izazivači i vođe otišli.
Na kraju, kada je već bilo jasno da su engleski navijači bili okrivljeni za izazivanje nereda, nije bilo teško zaključiti da bi se to sigurno dogodilo, i da su stvari morale bolje da se organizuju. Krivica za sve, po mišljenju mnogih irskih navijača isključivo pada na fudbalski savez Irske, koji je u pokušaju da ostane štedljiv po pitanju obezbe|enja na terenu, zapravo ugrozio živote mnogih.
Ako ostavimo po strani jadni stadion, policiju i kontrolisanje čitave gužve, ima još mnogo stvari koje treba preispitati u svemu ovom. Iako su snage obezbe|enja u velikoj meri bile na smom terenu, jasno je da se engleski navijači sa svojom agresijom nisu usmerili na teren, već na tribine, a posledice su mogle da se pretpostave: ovaj deo je bio pun porodica koje su otišle čim su stvari počele da izmiču kontroli. Činjenica da se sve ovo dogodilo je dovoljan dokaz da su ljudi koji su to izvršili želeli da izazovu nered, a ne toliko da povrede nekog. Ovo nije bila rulja koja juri u metež, čitavu stvar su izveli ljudi koji su želeli da se pokažu moćnima, što su i uradili.
I poslednji ali zanimljiv zaključak. Dok smo radili istraživanja za ovu knjigu, veliki broj irskih navijača nam je rekao da je pre čitave gužve, na stadionu bila najbolja atmosfera koju su oni ikad doživeli na fudbalu. Čudno kako granica između strasti i pitomosti postade finija nego što smo mislili. Na kraju krajeva, atmosfera na tribinama posle incidenta, bi obično bila još žešća, čineći želju za pobedom još jačom
Posle događaja u Dublinu, mediji su totalno poludeli, što je donekle i bilo opravdano. Ogroman publicitet je dat BNP i Combat-18 i to samo dva dana pre događaja što je dovelo do toga da i oni nose deo krivice zbog fudbalskih navijača uopšte. Sve istorijske činjenice su ponovo potencirane, Engleska sa svojim navijačima je ponovo potpala pod “Đubre Evrope”, tako omiljenog naslova svih tabloida. Razni članovi Parlamenta, čak i zvaničnik Engleske, Alan Mullery, ponavljali su da bi Engleska trebalo da se oprosti od prijave za domaćina turnira. Zvanični predsednik L*t*na, David Evans MP je počeo sa svojim već uobičajenim “da svi fudbalski navijači treba da imaju svoje lične karte”, iako niko nije obraćao pažnju na to. Pa ipak se nešto čudno dogodilo. Neko u UEFA je upotrebio ovaj korak i tako izbegao jeftinu reakciju, objavivši da će se pripreme za Euro 96. odvijati kako je planirano. Čak i kada su navijači Chelsea izazvali incidente i u Španiji i u Belgiji, za vreme utakmica kupa kupova, FIFA i UEFA su ostale pri svome, i najveći broj navijača u zemlji je odahnuo. Fudbal se vraća kući.
Usledile su utakmice na ostrvu, ali manjeg značaja, sa Portugalijom i Hrvatskom, sve vrlo pažljivo odabrane da bi se izbegla svaka mogućnost gužve, što bi moglo da ugrozi turnir. Takođe je bio i jedan, malo rizičan put u Norvešku, bilo je nagoveštaja da će biti problema ali je sve prošlo mirno. I najzad putovanje u Kinu i Hong Kong – put koji je bio više zbog toga da se održe neke veze a ne toliko da se ojača borbenost u timu, kao i da bi se medijima dalo dovoljno materijala da napadne i kritikuje engleski tim. Na kraju su se navijači tako dobro poneli, da ovi više nisu imali o čemu da gunđaju.
I napokon stigao je i Euro 96. – najveće takmičenje u ovoj zemji još od 1966, sa svojim starim neprijateljima, i timovima i navijačima, koji dolaze na naš teren. Strahovanja od mogućih većih gužvi bila su opravdana, naročito kada se odredilo da smo u grupi sa Holandijom i Škotskom. Mogućnost da takmičenje prođe bez problema je bilo ozbiljno poremećeno, a mediji su “inteligentno” radili na intervjuisanju stranih huligana, koji su svi do jednog govorili da su engleski navijači najgora bagra. U međuvremenu je FA pomalo ali vrlo pametno prebacivala svu odgovornost za anti-huliganske mere na policiju, koja , na kraju krajeva, nije mogla a da to ne prihvati.
Ono što FA nije učinila, to je da za vreme priprema turnira, pokuša da usadi malo dobre volje kod svih grupa navijača. To je bila velika greška jer kao što smo rekli pre, u mnogo slučajeva to je najbolji način vođenja borbe da se oslobodi divljanja masa. Euro 96. je dao FA tu mogućnost ali je oni nisu iskoristili. U međuvremenu su se nezvanično širile glasine o tome šta je ko radio i sa kim, i koja je grupa bila povezana sa kojom. Sve ovo je uglavnom bilo pravo sranje, ali vrlo interesantno. Slično tome grupe iz Holandije i Nemačke su dolazile da malo izvide situaciju i uspostave malo neobične kontakte sa svojim engleskim kolegama ovde, ali kako su se stvarno odvijali ti događaji, ostaje otvoreno pitanje. U svakom slučaju prvenstvo Euro 96. je došlo i prošlo, bilo uspešno ili ne.