Majice sa motivima okolo fudbala,casual i ultra scenom na www.bunkerbeograd.com
NACIONALIZAM
Ako se osvrnemo na istoriju putovanja engleskih navijača po Evropi, suviše je jednostavno ne videti ništa drugo osim rulje desno-orijentisanih rasista, neprijateljskih bitangi. Događaji koji su propratili mnoge od ovih ekspedicija tokom sezona, zaista su malo doprineli da promene ovaj utisak, ali ako pogledamo političke uticaje negde drugde, jedna stvar nam zadaje dosta brige, a to je da se stvorila veza izme|u dosta ljudi koji su navijači nacionalnog tima sa rasizmom.
Nažalost istina je da je Engleka zemlja gde je za mnoge smrtni greh reći ljudima da ste ponosni što ste Englez. Dok je ne samo prihvatljivo, nego se i podržava kod Škota, Velšana, Iraca, da navijaju za zemlju u kojoj su rođeni, za nas bi to bilo ocenjeno ne samo kao ofanzivni nego i obavezno rasistički stav. Dok je za nekog, npr, ko je iz Glasgowa sasvim normalno da otvoreno kaže da nije Britanac, nego Škot, ako bi Englez to uradio mnogi bi se namrštili. Velšani su vrlo srećni i ponosni da istaknu crvenog zmaja, kao što su Škoti ili Irci srećni da pokazuju svoje nacionalne zastave, dok Englezi uvek paradiraju pod Union Jackom. Zašto? Slično tome, Škoti i Velšani imaju svoje “nacionalne himne”, “Cveće Škotske” i “Zemlja naših očeva”, a Englezi nemaju, imaju samo dosadnu “Nek Bog čuva Kraljicu”, dok bi se “Zemlja nade i slave” odmah ocenila kao nešto tipično englesko i to kao namerno suprotstavljanje Britancima. Svako pominjanje praznika kao što su St. George’s day, predstavlja jeres, dok St. Patrick’s, ili St. David’s day, to nisu. Izgleda da se Englezi kao narod boje prikazivanja na bilo koji način da su ponosni na svoju zemlju, kao da se stide svojih dostignuća; i ponovo nema nikakvih primedbi kada Škoti i Velšani koriste svaku priliku da pokažu svoju individualnost u svemu što vredi. Lako je razumeti zašto se Škoti tako ponašaju, ako se pozabavimo njihovom istorijom, jer oni su bili proganjani i ugnjetavani mnogo puta u prošlosti od strane Engleske. Ali je prošlost nešto što ne možemo promeniti mada to ne znači da treba da se stidimo svoje istorije. Postoji i pozitivna strana onog što smo učinili, naravno. Zašto bismo sedeli i mirno dozvolili da nam se ovo dešava? Da li zbog toga što smo mi, Englezi, dozvolili političkim pokretima da učine da se Englezi stide svog nacionalnog ponosa? Ako je tako, treba da se stidimo toga. Mi kao narod imamo mnogo toga da se ponosimo, i imamo pravo da to pokazujemo kada se ukaže prilika. Na kraju krajeva, Nemcima ne smeta da slave zemlju svojih očeva, bez obzira na svoju prošlost.
Mi kao Englezi, smo često suočeni sa situacijom da ljudi koji su rođeni u ovoj zemlji obično prihvataju nasleđe i kulturu svojih roditelja-stranaca, ili čak njihovih daljih predaka, a slično je i sa imigrantima koji su se ovde doselili i održali svoj identitet. Ovo nije žalba, daleko od toga. Upravo je suprotna tvrdnja tačna, možemo samo da se ponosimo time što živimo u zemlji u kojoj takođe živi širok dijapazon različitih kulturnih grupa, a koje se stide engleske narodnosti. Ali ne smemo zaboraviti da je najveća grupa u ovoj zemlji upravo grupa Engleza, pa ipak nije nam dozvoljeno da pokazujemo niti da se ponosimo našim identitetom ili istorijom.
Na ovom mestu bi bilo vrlo lako pokrenuti žestok govor protiv užasnog PC pokreta jer smo, mora se priznati, bili svedoci destrukcija učinjenih engleskoj kulturi i duhu od strane male, ali jako motivisane grupe pojedinaca. Ovi stalni napadi na engleski smisao za identitet izazvali su reakcije onih koji su želeli da dokažu da su i dalje snažna nacija, i za mnoge od njih to se najbolje pokazuje kroz sport. S obzirom da je ova kjiga o fudbalskim navijačima, treba da se usredsredimo na efekte ove kulturne erozije na igru, jer u slučaju našeg nacionalnog tima to je očigledno.
Stojimo iza toga da smo rekli da verujemo da je rasizam na fudbalskim stadionima u zemlji prevaziđen, i ništa što smo videli ili čuli nije nam dalo nijedan razlog da promenimo to mišljenje. Ipak, neki vidovi rasizma nastavljaju da se pojavljuju tokom igre i zbog toga udruženi sa navijačima treba da ispitamo ovaj problem još jednom. Činimo to jer se nadamo da će se organi kao što su Komisija za rasne jednakosti, koncentrisana na pozitivne odluke u fudbalu, pre nego na negativne, svoju pažnju usredsrediti i na one elemente našeg društva gde zaista ima rasizma.
U stvari, ova Komisija snosi i sama neki deo odgovornosti za nesporazume izme|u različitih kultura, jer oni su zapravo ti koji vrlo ohrabruju etičke manjine u ovoj zemlji da podvlače granicu u odnosu na svoju kulturu, ali teško nama ako pokušamo da kao Englezi slavimo našu kulturu.
Istina je, da to utiče i na fudbal, po našem iskustvu, jer mi kao navijači ne samo da prihvatamo igrače našeg tima prosto samo kao igrače (bez obzira na nacionalnost, religiju i boju) nego da prihvatamo i sve navijače našeg tima bez obzira na njihovo poreklo. Treba samo pogledati tim West Hama sredinom 1990. da bi video kako je igra napredovala u odnosu na poslednje godine. Ovde, u delu zemlje gde se tradicionalno patriotizam neguje oduvek, nalazi se klub koji zaista ima istoriju rasizma, ali koji sada ima veliki broj igrača iz stranih zemalja, i to u svom prvom timu. Ne samo da su ovi igrači prihvaćeni od strane poklonika East Enda, nego su i pozitivno ocenjeni. Ako, ovim pokušajem da prikažemo realno stanje, privučemo makar i jednu osobu bez obzira na religiju, ili boju kože nazad na stadione u Engleskoj, osetićemo se oslobođenim optužbe.
U rečniku koji najčešće koristimo, rasizam se definiše kao: ”neprijateljski stav ili ponašanje pripadnika drugih rasa, što se zasniva na uverenju o superiornosti sopstvene rase”, što na prvi pogled izgleda kao dobar razlog da se osude oni koji su se sa rasizmom okomili na fudbal. Međutim, ako zamenite “tim” sa “rasom” dobićete savršen opis ponašanja većine navijača u odnosu na suprotne navijače, i eto gde je slaba tačka argumenta o rasizmu u fudbalu. Ljudi koji se okome na igrače na terenu to čine jer su oni na suprotnoj strani, i zato su ako hoćete, za suprotnu rasu, ili su jednostavno samo članovi svog tima, ali čine to jer je igra zaista loša. Ovo je većina slučajeva tzv. rasne zloupotrebe, i to činjenica, možda ne baš lepa, ali činjenica.
Naravno, ima slučajeva oduševljenog rasizma u fudbalskim gužvama, i neki činioci među navijačima su srećni ako su poznati kao rasisti, jer to daje njihovom ugledu drugu dimenziju, na to se gleda kao na još jedan razlog ili izgovor za divljanje. Ovo ne možemo da poreknemo, a sigurno ni da opravdamo. Svejedno, ako je naše shvatanje, kao i većine ljudi, koji su sa nama raspravljali o ovom problemu: pravi rasistički činovi se retko viđaju na fudbalskim utakmicama ovih dana. Kada se i dese, policija i nadzornici imaju načina da izađu na kraj sa tim na licu mesta.
Tragedija je u tome što se to retko upražnjava. Nedavno, nas dvojica smo prisustvovali moronskom skandiranju i rasističkoj zloupotrebi na Vicarage Roadu (i to od strane navijača tima u kome su dva najbolja igrača bili crnci), i uprkos tome što su ih navijači svud oko njih psovali, nisu hteli da prestanu. Naš prijatelj je napokon preuzeo inicijativu i prijavio ovog bukača, panduru koji je odgovorio da “nije uradio ništa loše”. Posle još nekoliko ne toliko zabavnih protesta, on je dodao: ”bolje bi bilo da im se pridružiš, sinko”. Naš prijatelj je uradio ono što je igra zahtevala od njega, ali su ljudi kojima je poverena odgovornost da se nose sa rasistom koji je skandirao, odbili da reaguju. Ipak, ostaje činjenica da je većina ljudi ipak reagovala ispravno. To što se ovakva reakcija na rasistički incident, uopšte i dogodila na fudbalu, jasno pokazuje netolerantnost većine navijača prema rasizmu. Možda bi ova činjenica trebalo da bude objavljena i propraćena sa više publiciteta.
U celokupnoj populaciji ove zemlje, milioni su onih koji se ponose time što su Englezi, kao i svojom istorijom i kulturom. Ono što predstavlja snagu Engleske kao nacije, i Britanaca u celini; je to što nisu svi ovi ljudi belci, anglo-saksonskog porekla; ima i drugih. Ipak, tužno je što za mnoge Engleze, fudbal predstavlja jednu pozornicu za iskazivanje njihovih osećanja patriotizma i nacionalnog ponosa. Svakako da to ne bi trebalo da bude slučaj. Videli smo skoro, stari snimak engleskih navijača iz inostranstva, gde lokalne vlasti nisu bile baš mnogo gostroprimljive. Tokom intervjua, jedna osoba je izjavila nešto što zaista sumira prava osećanja ljudi koji su postavljeni u provokativnu situaciju kao što je suočavanje sa navijačima u inostranstvu. Osoba je izjavila: ”Mnogo sranja možeš da izdržiš pre nego što prevrši meru. Niko ne bi smeo da se poigrava sa nama, samo zato što smo Englezi… niko!” Za nas ovo ne predstavlja izjavu rasiste, već samo izjavu nekog ko je ponosan što je Englez i kome je dosta toga da se smatra rasistom zbog toga. Patriota, ako baš hoćete. Da, to je agresivno i provokacija je, ali je u svojoj srži sa puno ponosa, a to je nešto što nedostaje ovih dana u skoro svakom aspektu engleskog društva. Međutim, tužna je istina da su izjave kao ova, pogotovo kada potiču od engleskog navijača, često ocenjivane kao negativne, rasističke i kao takve procenjivane od strane medija. Ponovo, gospodin i gospođa Prosečni će pročitati samo ono što im se servira na stolu uz doručak. I ponovo malo je toga što bi neko mogao da učini po ovom pitanju.
POLITIČKI FUDBAL
U nekim klubovima engleske lige ima elemenata podrške koji su povezani sa desnim političkim strankama, posebno BNP. Ekstremno desna grupa Combat-18, sa svojim vrlo motivisanim navijačima oslanja se na nasilnu konfrontaciju u promovisanju svojih stavova. Oni su aktivni u različitim fudbalskim timovima u zemlji, ali, srećom, njihov broj je mali u odnosu na veliku većinu nas koji ne moramo da se mešamo sa njihovim uticajem u svojim klubovima. Naravno, tamo gde postoji desno krilo, neosporno je da će i ekstremno levo krilo biti aktivno, tako da su oba kraja političkog spektra povezana u fudbalu. I dok njihove akcije nisu baš relevantne, a ni odgovarajuće mnogim klubovima, na nacionalnom nivou to je tema koja se još mora istaći.
U našoj prvoj knjizi “Everywhere We Go”, izrazili smo naša gledišta, i one većine navijača i igrača sa kojima smo razgovarali, da je obično prihvaćen stav da crnci kao i strani igrači obezbeđuju uloge pozitivnih modela i heroja i deci i odraslima bez obzira na nacionalnost, religiju i boju kože. To jeste sjajna stvar. Političari se retko ili nikada ne bave jednakošću. U klubovima gde su desne grupe aktivne, broj uključenih u to je vrlo mali, to su oni pojedinci koji su uključeni u glavne stvari u svakom slučaju. Njihova nasilnička reputacija će često povući rulju. Druge, koje je baš briga za politiku, ali kojima je stalo do reputacije kluba ili do nasilja, tolerisaće ih.
Ipak, kada Engleska igra, tu postoji i paralelna utakmica sa politički vođenim parolama, a male grupe iz svakog kluba pridružiće se istomišljenicima iz cele zemlje. Kada treba voditi političku igru na terenu, kao što se to tako dramatično desilo u Dublinu, ili na glavnim takmičenjima kao što su svetsko ili evropsko prvenstvo, mnogo je drugih ljudi uključeno u sve to i obično onih koji inače nisu mnogo povezani sa fudbalom. Kada se to dogodi, a to se prvenstveno dešava sa desnim krilom, tada grupe kao što su Anti-fašistička akcija (AFA), okupljaju veliki broj ljudi da bi se obračunali sa njima i to na jedini zajednički način za obe grupe, putem nasilja. Ovo nasilje, koje zaista nema nikakve veze sa fudbalom, ali ima sa politkom, će obično biti ocenjeno kao huliganizam. Tako ekstremne partije narušavaju predstavljanje engleskih navijača, i to je razlog zbog koga će obični navijači biti protiv ovih ljudi koji ruše ugled većine njihovih akcija.
Zašto zapravo ove grupe ciljaju na našu objasniće ukratko po jedan njihov predstavnik, ali s obzirom da se njihovi stavovi ne mogu razdvojiti, moramo da kažemo da nam niti trebaju, niti želimo bilo koga od njih. Mi idemo na fudbal da bi izbegli ta svakodnevna sranja, i da bi pobegli od vlastitih problema za tih 90 minuta. Ovo važi za većinu ljudi koji prolaze kroz kapije terena svake nedelje. Fudbal treba da se oslobodi politike, zato nas ostavite na miru.
Uzeli smo dva sledeća izveštaja, da ne bi prikazivali neku određenu grupu, već da bi postali svesni problema kada se ove dve grupe pomešaju, pa ako ste se našli u tom metežu, poslednja stvar koja bi vam pala na pamet je da budete za onog protiv koga je čovek u vašoj neposrednoj blizini glasao.
Interesantno je da i jedna i druga strana veruju da je policija na strani njihovih oponenata.
DESNO KRILO
Fudbal je za BNP idealno mesto za “regrutaciju” novih članova kao i politička pozornica. Za nas, kao i za grupe slične Combat-18, nema boljeg mesta od fudbalskog stadiona za nalaženje različitih ljudi koje vidimo kao budućnost i put napretka naše zemlje.
Fudbal je sport radničke klase, najveći broj ljudi igra i/ili gleda fudbal, ako se uporede brojke sa drugim sportovima. Engleska je svetu pokazala fudbal, ali sada naši potvr|eni fudbaleri predstavljaju metu podsmeha svojom igrom kojom pokušavaju da se dokazuju u manjim nacijama. Mnogi od onih koji idu na fudbal su ljuti mladi ljudi. Ljuti zbog načina na koji je ova zemlja prodata od strane onih koji su hteli brzu i laku zaradu, i to onima koji su hteli da kupe parče Engleske. Za mnoge igra i njihov tim izgleda da su krenuli istim putem, plaćajući stranim igračima više novca nedeljno, nego što većina nas zaradi za godinu dana, uskraćujući istovremeno engleskim talentima priliku da razviju svoje veštine. Kako engleski nacionalni tim može da napreduje kada ih njihovi zemljaci bacaju u staro gvožđe pod ekspaznijom stranih igrača? To je sramota.
Za mnoge ljude nacionalni fudbalski tim pruža jedinu pravu priliku da iskažu svoj ponos koji gaje prema svojoj zemlji. Mnogi će igrači zateći sebe kako primaju agresivne povike, ali to je samo zato što se za njih smatra da se ne trude dovoljno, i ako bi se malo ponosa sa tribina prenelo na teren, onda bi se sve vratilo na svoje mesto i mi bismo mogli da ponovo uspravimo svoje glave.
Igra takođe obezbeđuje idealnu arenu za iskazivanje našeg mišljenja i promovisanje materijala onima koji žele da saznaju nešto više o našim političkim stavovima. Većina pristalica BNP su prosečni ljudi, baš kao što ste vi ili ja, koji su zabrinuti za stanje u našoj zemlji. Mi ne pevamo o tome ko smo, ali na fudbalu se sreće presek čitavog društva. Mi verujemo u to da možemo da prenesemo poruku ovim ljudima, ali ne time što bismo sedeli i širili naše laži preko medija. One koje to interesuje, znaju kako mogu da nas nađu ako su im potrebne informacije. I ako neko ne želi da govori s nama – to je u redu – oni nas samo ostave na miru ili nas ignorišu, ali nas ne teraju. Tako svi možemo da izbegenmo neželjene konfrontacije.
Posle mnogih incidenata i nasilja u fudbalu tokom proteklih nekoliko godina, mnogi su uprli prst u našem pravcu. Ali većinu ovih incidenata su jednostavno inicirali obični mladići, a okrivljena je BNP, jer neko je morao biti kriv. Naravno, istina je da smo bili umešani u neke incidente na utakmicama, ali u to su bili uključeni ljudi koji su besni na društvo koje ih nipodaštava i igra se sa njima. Osećaj da su oni društvu kost u grlu, bio je zajednički za mnogo njih. Nasilje se pojavljivalo na ovim incidentima prosto kao reakcija na pritiske i frustracije u životu svih u ovoj, politički ispravnoj zemlji. Ako se ovakvom pojavom nasilja prikazuje težnja i potreba da se ova zemlja vrati tamo gde pripada, ja potpuno mogu da razumem njihovu frustriranost, iako moram to reći, BNP kao ne-nasilna organizacija ne može da oprosti ovakve akcije.
Uprkos pritisku čitavog naroda ove zemlje da ne ističe svoju nacionalnost, (i dok u isto vreme postoji vrlo ponizno ponašanje prema manjinama) još uvek, srećom, ima i onih koji su ponosni da kažu da su Englezi. Kao što sam već rekao, za mnoge je fudbal, a nacionalni tim posebno, jedina mogućnost da ispolje svoj ponos. Putovao sam da bih gledao nacionalni tim u inostranstvu mnogo puta, i video navijače celog sveta kao pokazuju ljubav i strast koju osećaju za svoju zemlju, i to na način na koji Englezi nikad ne bi mogli, zbog onih koji spore zastavu i sve što je englesko. Muka mi je što smo kao narod pali tako nisko. Mnogi od onih sa kojima sam putovao dele ista osećanja i mi nismo spremni da stanemo po strani i dozvolimo da nam oduzmu identitet, i zato branimo našu zemlju i njenu istoriju.
Na mojim putovanjima sa Engleskom, lično sam video, a i bio sam predmet zastrašujućih i nepravednih provokacija i nasilja, i izgleda da su Englezi postali meta mržnje širom sveta, a u Evropi posebno. Pamćenje je očigledno postalo nepouzdano. Gde bi Evropa bila da nije bilo Engleza pre nekih 50 godina? Ova zemlja drži otvorena vrata za sve strance iz celog sveta. Oni se smeste ovde, podrivaju sistem, nazivaju se Britancima, ali kada zemlja iz koje su poreklom dođe na Wembley, oni odmah izvuku svoju zastavu i pevaju pesme svog zavičaja. Eto zašto Britanci nikad neće uspeti da se integrišu, jer ljudi kao ovi su uvek spremni da se vrate svojim korenima kad god se ukaže prilika za to, a onda pošalju poruku kući da smo zemlja rasista ako pokušamo da pokažemo nas ponos.
Srećom, još uvek ima onih koji imaju “duh buldoga”, i neće dozvoliti da im se oduzme sloboda – dok će naša vlada pre biti spremna da se savije i podlegne svakoj stranoj moći, toliko o pogledima u tom pravcu. Ovi Englezi su spremni da uzvrate kad god su ih izazvali, spremni da brane ono što im je na srcu. Nije dobro sedeti po strani i trpeti sva sranja upućena u vašem pravcu.
Pogledajte šta se dogodilo u Dublinu. Suviše često je mnogo ljudi videlo kako su se prodali. Tada je Dublin bio ponosan na sve koji iskreno vole ovu zemlju, njenu istoriju i Uniju. Onima koji su bili spremni da stanu u odbranu Britanije, treba da se zahvalimo, po mom mišljenju, jer ne samo da su oni poslali poruku vladama i ovde i u Irskoj, već i čitavom svetu da odre|eni delovi Engleske i dalje imaju petlje da uzvrate udarac kad god je to potrebno.
Oni koji su zaduženi za igru su učinili napor da tokom zadnjih 10 godina promene navijačku osnovu u “prijateljski, politički ispravno” orijentisane fudbalske navijače, dok su u isto vreme pokušavali da nas se odreknu. Ipak, veza koja je izgrađena krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, kada je nacionalni front u mnogome uspeo u smislu popravljanja i podizanja na viši nivo, kroz fudbal, ostaje jaka u nekim klubovima. Čini mi se da je porast popularnosti usledio upravo zbog događaja u Dublinu, jer su ljudi shvatili da nismo otišli, niti mislimo da to učinimo.
Dokazali smo da je došlo vreme za desnicu, i to preko priliva stranih igrača. Oni dolaze u Englesku, zeznu navijače za visoku naknadu i brzo se vraćaju nazad sa debelim računom u banci žaleći se da su istrpeli strašne rasističke zloupotrebe, i da nisu mogli da izdrže. Videli smo mnoge ispod ove fasade i stvarno je dosta toga. Mi ćemo podržavati naše timove jer ne želimo da to oduzmu od nas, ali nećemo podržavati ove igrače.
Kada je Eric Cantona krenuo u divlji napad na navijača Crystal Palacea, to je završilo njegovu karijeru u ovoj zemlji. Da je neki engleski igrač druge divizije učinio nešto slično ovom nasilnom činu dobio bi doživotnu zabranu, pa ipak gospodin Cantona je ostao. Anti-rasistički lobi je požurio da etiketira ovako nešto, da bi obezbedio publicitet, označivši navijača kao rasistu, što nije bilo dokazano. Šta je tačno rečeno g.Cantoni te večeri, nikada nećemo saznati. Ako je to i imalo neke veze sa njegovim poreklom i njegovom zemljom, onda se ja pitam zašto je g.Cantona izabrao da reaguje na taj način: da li se stidi toga što je Francuz? Svaki igrač u zemlji će morati da istrpi i kritiku u nekom periodu svoje karijere. Ono što je najodvratnije je da fudbalski zvaničnici, ne želeći da uznemiravaju manjine u zemlji, nisu imale hrabrosti da pravilno odreaguju. To je donelo ozlojeđenost koja neće nestati, i siguran sam da g.Cantona nije čuo poslednje komentare koji su ispratili ovaj čin vredan prezira. Za to može samo sebe da okrivi.
Ima, naravno i drugih ekstremnih grupa u ovoj zemlji koji su pokušali da nas udalje od fudbala, kao što su Anti-fašistička akcija (AFA), Crvena akcija (RA), Socijalistička radnička partija (SWP), Anti-nacistička liga (ANL). Ako bi fudbal trebalo da se zabrine, onda je to zbog njih. Ako bi bilo po njihovom, svaki klub bi morao da ima i jednog crnca, jednu ženu i jednog homoseksualca da igraju za njih. Svakog osim belca, Engleza. Oni veruju da je formiranje azijske lige, zatim posebne četrvrti u Londonu za homoseksualce, lepršanje irske zastave u Celtic parku i pevanje republikanskih pesama na nekim terenima, sasvim u redu. Pa ipak će oni spaliti sedište tima sa strogo belim policajcima koji ciljaju na navijače koji nose našu zastavu, i žigosati svakog ko stoji uspravno na “Nek Bog Čuva Kraljicu” na Wembleyu. Oni patološki mrze svakog ko peva “Nema predaje IRA-i”. Zašto? Da li su oni za organizaciju koja diže u vazduh nevine ljude ? Beda bi vas zadesila ako se ne biste složili sa njima, prema tome vi jeste rasista o kome oni pričaju. Na sreću ovi ljudi drže tako visoko svoju glavu od svog dupeta da će verovatno završiti tako što će se pobiti međusobno, jer ne mogu svi biti crnci, Irci, homoseksualci, invalidi, transeksualci itd.
Možete se smejati, ali je dobro poznat slučaj koji se desio u Nemačkoj na jednom anti-fašističkom mitingu koji su sačinjavali svi dobročinitelji širom Evrope, kada je grupa aktivista za ženska prava žigosala svakog muškarca kao potencijalnog siledžiju, a onda i kao pravog siledžiju. Ovakve optužbe su napustile vođe anti-rasističke grupe koji su se okupljali oko fudbalskog kluba St. Pauli, sa sedištem u Hamburgu, i nekoliko nedelja kasnije grupa za ženska prava bombardovala je kancelariju kluba st. Pauli, i dve osobe su završile u bolnici. Obe ženskog pola. Toliko o sestrinstvu.
Rečeno je da i AFA i RA imaju jake veze sa M15 i ”Special Branch” nešto što je podupreto sa, kako bismo rekli “mršavim” rečenicama kojima su snabdeveni njihovi ulični napadači, koji napadaju ljude pokazujući ponos za svoju zemlju. Ovo dokazuje da je vlada zabranila mogućnost da naudimo pravim osećanjima Britanaca, i nema sumnje da dobijamo sve više pohvala za naše veze u klubovima preko fudbala. Ono što nas razlikuje od dobročinitelja i marioneta, mi smo jasni u jednom svom verovanju; prava belaca na prvom mestu. Oni nas neće otrgnuti od fudbala, nacionalni tim je zastava predstavnica nacije, a to je nacija za koju će se mnogi sa ponosom boriti.
LEVO KRILO
Počeli bismo sa izjavom da Anti-fašistička akcija(AFA), nema na meti fudbal, već fašiste koji iskorišćavaju sport da bi promovisali svoje političko sranje. Aktivnosti grupa kao što su BNP i Combat-18 su otišle predalako, a da nisu bile izazvane na to. Nacionalni tim i klubovi uprkos njihovoj sve većoj moći izbacivanja (odstranjivanja), nastavili su da tolerišu ovu prljavštinu među svojim redovima. Zbog toga je jedina mogućnost i jedini metod nacionalnog tima, ali verujemo da je sranje da zbog podržavanja vlastitog tima, mrzimo sve druge zemlje.
Pokazano je mnogo puta do sad da je “peri-peri” liberalna kampanja, kao što je inicijativa komisije za rasnu jednakost: ”šutnite rasizam”, samo mali napor koji je postigao malo u odstranjivanju ovog đubreta. Mi smatramo da fašistima ne treba dozvoliti nikakvo predstavljanje, ni letke , ni maršute, ni prodaju novina, ni sastanke. I dokle god su fašisti aktivni u fudbalu, i mi ćemo biti aktivni u pomaganju da se maksimalno poremete njihove aktivnosti. Usmerićemo se na svaki klub koji dozvoli ovim ljudima da torbare svoju prljavštinu, i dokle god su BNP i Combat-18 prisutni, i mi ćemo biti prisutni.
Na nesreću, ovo đubre je našlo svoje pribežište u fudbalu. Većina navijača ih tu ne želi, ali sedeti i ignorisati ih jednostavno nije dovoljno. Da, oni jesu zastrašujući i agresivni, i jesu divlji, ali su i kukavice. Pokazali smo mnogo puta kada smo se suočili sa tim seronjama da su kao i sve siledžije; uplaše se i pobegnu da se sakriju.
Ove grupe su odstranjene početkom osamdesetih, a sada to ponovo moramo da učinimo jer se šljam vratio. Oldham, West Ham, Wigan, Leicester, Newcastle, Carlisle, Man. City i United, Stockport, Charlton, Birmingham, Villa, Nottingham Forest, Millwall, Chelsea – svi ovi klubovi su imali svoje probleme godinama sa fašistima, a lista je čak i duža. Zapitajte se, kako možete da sedite pored nekog ko napada vašeg igrača samo zato što je druge boje kože, ili iz druge zemlje je; i da jednostavno ignorišete to. Moramo da se udružimo i isteramo ovu kopilad. Ako klubovi i policija ne vole to, onda mogu da se sklone, jer oni su odbili svoju šansu, a mi smo ih dovoljno puta upozorili, i sada je na nas red.
AFA će goniti fašiste svuda po Britaniji. Iako smo bili optuženi kao pro-irski orjentisani kada smo se pridružili navijačima Celtica u Glasgowu i navijačima Hibsa u Edinburgu, ove optužbe su netačne. Kao što smo rekli, ako su fašisti aktivni, i mi ćemo biti aktivni, i činjenica u koju verujemo ja da Rangersi u Glasgowu nisu učinili ništa da bi odstranili BNP sa Ibroxa. Tako i Hearts ima grupa navijača za koje mi znamo da su povezani sa pristalicama Combat-18 u Engleskoj, naravno pod firmom Chelsea Headhunters. I branitelji BNP-a i Chelsea su bili evidentirani, kada su navijači Rangersa krenuli u napad na Sunderland.
Kada je Celtic igrao za Birminghamom u prijateljskom na St. Andewsu, pristalice BNP i Combat-18 širom zemlje išli su na meč da bi napali ono što su ocenili kao pro-irsku podršku Celtica. Na tom susretu su neki navijači Celtica uhapšeni, ali su ti slučajevi zatvoreni jer se vremenom ispostavilo da se vreme hapšenja nije poklapalo sa vremenom incidenta. Za nas je ovo samo još jedan dokaz da vlada i previše brani desničare, što ne bi trebalo da iznenađuje jer se fašisti uvek drže zajedno. Nije bilo veće demonstracije toga od one predstave koju su režirali fašisti u Dublinu. Činjenica da je tolikom broju fašista dozvoljeno da poentiraju, samo pokazuje gde leži lojalnost vlasti.
Mi razumemo ludilo koje okružuje nasilje u fudbalu, ali ono što ne možemo da tolerišemo je način kako mnogi fudbalski klubovi dozvoljavaju sebi da ih kidnapuju ovi foliranti da bi sebi obezbedili politički publicitet. Ako ste spremni da idete uz njih zajedno sa fašistima, onda ste i vi isto tako problem i postajete tako|e naša meta. Ni koji vam govore da u fudbalu nema rasizma i fašizma, lažu. Pogledajte Dublin i pogledajte šta Eric Cantona i ostali strani igrači preživljavaju. Kada je Paul Parker igrao za Manchester United u kupu sa Readingom, bacali su banane na njega što smo mislili da smo poslednji put videli pre mnogo godina. Oni koji su bili svedoci tog incidenta i koji su samo stajali ništa ne čineći, zaslužuju isto što i onaj ko je to uradio, jer će on otići i hvalisati se kod svojih prljavih drugara o tome šta je uradio i oni će krenuti ponovo.
Oni koji su za nacionalni tim uvek privlače to đubre. Pojavljuju se u velikom broju i misle da su sigurni, pretvarajući se da su ponosni na svoju zemlju, time što bi razbijali prozore nekom Pakistancu i plašili njegovu decu. To je taj glavni problem o kome se ovde govori, to su seronje koje ubacuju svakakva pisma u poštanske sandučiće ljudi koji ovde žive dugo, ako ne i duže od njih samih. Oni su aktivni u fudbalu i to mora da prestane. Ako ih vidite da šire svoje letke i nalepnice, ili prodaju svoj propagandni materijal, ne trpajte glavu u pesak, nego im to zabijte u nos. Nije dobro ići u policiju, oni će braniti njihova “zakonska prava”, nije dobro pisati klubu jer su ti ljudi njihove stare mušterije, a ako mislite da ih predstavite štampi, zaboravite na to – štampa obožava “duh buldoga” i populariše ga kad god Engleska igra.
Dugo su koristili fudbal kao snagu pokretanja i obnavljanja. Tražicemo ih svuda i gledaćemo da ih šutnemo u senku. AFA će beležiti njihova kretanja i čekati pravi trenutak i ako ih jedne nedelje vidite a druge ne, onda budite sigurni da ih je AFA posetila i to kada su najmanje očekivali. Onda se zapitajte za koju stranu će te vi igrati, i otarasite se bednog života koji ste trpeli tako dugo.
I dok fašisti i anti-fašisti nastavljaju da se bore i na političkom i na fudbalskom terenu, jedna manje poznata politička grupa se zloslutno uvukla u ovu sliku. Kao rezultat gubljenja pravca što je bilo neminovno zbog nastajanja elitnih grupa Klasni rat je postao manje aktivan poslednjih godina. Ipak, parola “dosta rasista šefova i policajaca” u poslednjoj kampanji se slučajno poklopila sa vremenom održavanja EURO 96, i oni su ponovo krenuli u napad i počeli da regrutuju članove koji su protiv svakog mešanja u fudbal, što ne stoji kada je u pitanju radnička klasa. Ova organizacija potiče iz klasnog rata i veruje da je društvo podeljeno u klase na osnovu moći i dobara, i da se ta podela može menjati samo svrgavanjem vladajućih klasa. S obzirom da je nasilje neodvojivi deo ovog postupka , klasni rat se usmerava na sve i svakog ko ne pripada radničkoj klasi. Uostalom, u današnje vreme je mnogo lakše mrzeti sve i svakog. Krajnji cilj Klasnog rata nije da vlada, već da ohrabri ljude radničke klase da reše svoje probleme sami, a ne da njima manipulišu budže koje vode posao, a i fudbal, i PLC Velike Britanije. Oni su i levo i desno orjentisani, i veruju da je politika život i da je život politički. Njihove novine “Klasni rat” izražavaju poglede na fudbal koji su mnogo bliži istini nego što većina od nas želi da prizna. Naravno, budući da su se mnogi klubovi otu|ili od navijača koji su ih godinama pratili, njihova mišljenja treba uzeti u obzir.
Želimo da naglasimo da mišljenja koja slede nisu obavezno i naša vlastita, a osoba koja nam je dostavila izveštaj ostaće anonimna na sopstveni zahtev. Moć narodu!
KLASNI RAT
Fudbal je nekada bio igra radničke klase i lokalni klubovi su bili u srcu zajednice, nacionalni tim ponos zemlje – što su bile ključne činjenice zbog kojih su se mnogi odlučili da to podržavaju. Stajali biste rame uz rame na tribinama sa ljudima sa kojima ste radili, pili, živeli, i to je bilo nešto vaše. Čak i neki od igrača su odrastali u istim ulicama i šutirali loptu po istom lokalnom parku, gazeći isti pseći izmet. Oni su postali neko, ali su i dalje pamtili odakle su došli.
Danas, fudbal je posao; oni više ne vole lokalni ološ koji je stvorio njihov klub, oni vole ljude iz Gradskog veća u svojim Range Roversima. Šef, njegova žena i njihova deca – to su sada ljudi koje žele. I to onda kada šef ne može na golf ili kada je deci dosadno kući. Dobar rezultat znači veliki čekovni račun, i gledanje pravog tima ili nošenje prave kravate može da doprinese poslovnom dogovoru, jer je fudbal u trendu i u velikoj je opasnosti da postane kriket ili tenis sledećeg veka.
Na ulicama koje se nalaze oko stadiona i to širom zemlje ima ljudi koji se svake nedelje bore za opstanak sa manje novca nego što košta jedna pruga na dresu tima. Oni moraju da izađu na kraj sa vlastima koja im svake druge nedelje traži nešto, a klubove boli dupe za to. Na kraju krajeva, to su ljudi koje bi klub trebao da predstavlja. Navijači su postali opredeljeni: ako ste bogati, gledate fudbal, čak i međunarodni, i dobrodošli ste bez obzira odakle dolazite, ali ako ste siromašni, onda možete da gledate samo ako je i suprotni tim takođe siromašan. Ako ne možete da priuštite sebi ulaznicu, onda se nosite u Stockport, a ako ste baš siromašni, onda idite u Altrincham, ali nosite naše boje i tamo, da bi znali da ste nam i dalje verni. Stavite im do znanja da ste takođe i uspeli u životu.
Sve ovo se naravno, kao što pretpostavljate odnosi na velike klubove. Pogledajte Blackburn ili Newcastle! Voleli su nas dok su bili niko i ništa , jer smo ih podržavali i koristili im. Mi smo bili ti koji smo plaćali, dok je klub bio na kolenima, jer smo znali kako je to. Ne želimo da budemo pored ljudi koji vladaju nama 40 sati nedeljno, hoćemo da budemo u masi, i da uništavamo svoja grla, derući se sa tribina jer smo plaćali za to iz godine u godinu. Eto šta radimo da se oslobodimo stresa i napetosti. Ali kada dođe uspeh, mi ne ubiramo plodove. Zeznu nas, uzmu nam svaki peni koji nađu, i kad i to presuši, šutnu nas na ulicu kao nepoželjne što je i moguće kada se radi o novom trendu navijača srednje klase. Da, ovo je vaš klub o kome govorimo.
Najtužnije od svega je to što smo mi dozvolili da se to dogodi. Dozvolili smo onima koji vode fudbal da nam dodele posebna sedišta, da nas podele i da nas zeznu za novac. Dozvolili smo da sa nama postupaju kao sa ološem, i da nas šutnu sa naših ulica. Oni prate svaki naš pokret, i čine da više nismo dobrodošli na rođenom pragu, oduzimajući nam naš identitet, ali ni mi nismo bespomoćni, jer klubovi nisu ništa bez navijača. Klubovi mogu da biraju svoje ‘konzumente” pažljivo, ne praveći izbor u odnosu na njihov račun u banci, ali je na nama da ih oteramo i vratimo ono što nam pripada. Neki znaju da nam je dosta i da ćemo početi da uzvraćamo udarac. Suviše dugo smo ih pustili da vršljaju i sada ćemo našu igru uzeti nazad. U čemu je svrha toga što imamo najbolje igrače na svetu, kada je jedino mesto gde možemo da ih vidimo, satelitska TV.
Kao iskreni navijači, u našim rukama je moć jer je nas više nego njih, i kada se mi razbesnimo, oni se uplaše. Pogledajte šta se desilo u Brightonu, navijačima je prekipelo i bili su dovoljno hrabri da zauzmu stav, tako da se predsednik sakrio, suviše uplašen da bi se suočio sa njihovom muzikom, i na savet vlasti, otišao je i rečeno mu je da se skloni za svoje dobro. Tako to ide. Učinite da se osećaju nepoželjnim, i da im ne bude prijatno. U Brightonu su pokušali da okrive naciste, što je fudbal i prihvatio, ali te seronje zapravo su bile preplašene da priznaju da su nemoćni protiv besa ljudi koje su zezali zadnjih petnaest godina.
Mi treba i moramo da učimo od navijača Brightona i ja se nadam da je bes koji je tamo prikazan samo prvi od incidenata navijača koji žele osvetu od seronja, a koji žele da povrate svoju igru. Dugo su nas držali razdvojene. Bes im je poklon a agresija nagrada za to.
Želi li neko trenersku kartu za Lancaster Gate?