Majicu The Herd…EIE poruči na www.bunkerbeograd.com
Lederhed
Lederhed je učmali gradić u Sariju koji ima istoimeni fudbalski klub, sa nadimkom “Tenersi” (Ćurčije). Njihov teren je neugledan i jednostavan, nalazi se pored reke Moul. Na dve strane je travnata obala, na druge dve su proste tribine natkrivene krovom od talasastog lima. Na sredini su malobrojna sedišta iza kojih se nalazi klub, disko, u kojem sam proveo mnoge subotnje večeri moje mladosti. Gvozdeno stajalište na delu terena nasuprot ulazu iz milošte je nazvano “Šed”. Većina ljudi pamti Lederhed po blatištu u koje se pretvarao teren nakon kišovitog dana.
Moje prvo iskustvo sa Lederhedom bilo je kada sam imao deset godina, klub je na FA Amaterskom Kupu izvukao Hendon. Ta utakmica je postala opsesija celog grada. Bilo je to četvrtfinale i svi su hteli da gledaju. Tapkaroši su naveliko valjali karte. Stadion nakrcan sa preko 4 000 ljudi predstavljao je prizor za pamćenje. Sve je bilo zeleno-belo. Neki tip je marširao po terenu sa bubnjem vezanim preko grudi, bubnjao je i pevao: “Tenersi, Tenersi”. Za njim je skakala gomila dece, uključujući i mene. Gomila nas je pozdravljala dok smo marširali i mahali šalovima. U trenutku kad su Lederhedovi igrači izašli na teren svi su podivljali; ljudi su trčali svuda po stadionu. Policija (njih oko desetak) i klupski službenici pokušavali su da vrate navijače iza linije terena. “Haj, hoj, adio, osvajamo Kup” pevala je masa, ali je realnost bila drugačija. Hendon, koji je u to vreme bio među najboljim amaterskim klubovima, razvalio je Lederhed sa tri-nula.
Ja sam na svoj način pomogao klubu, tad sam bar tako mislio. Celo prvo poluvreme sam gađao blatom u glavu Džona Svenela (Hendonov golman). Sećam se da sam ga pogodio jednim masnim parčetom, okrenuo se besneći, dok su ostala dečurlija vikala: “Dobar pogodak Džindžer!” Ali, ko se zadnji smeje…Debeli pandur- narednik, koji je stajao iza gola, pripretio nam je groznim posledicama ako poleti još jedna grudva blata.
Lederhedovi navijači otišli su kući razočarani, ali uvereni da će slava jednog dana doći i u njihove krajeve. U stvari, Lederhed će doživeti najslavnije trenutke u duelima sa profi klubovima, ali se nikada više neće okupiti tolika masa ljudi, niti će grad biti obuzet takvom kupovskom groznicom.
Godine su prolazile, Lederhedov stadion je postao prijatno mesto, naročito večeri provedene u disku. Amaterski kup je bio dobra zabava. Lederhed je uvek gubio, ali smo 1971. godine bar imali solidan tim. Izvukli smo Blajt Spartanse, najbolji tim severoistoka. Kod njih smo odigrali 0:0. Nisam išao na u Blajt, ali sam čuo priče koje su se cele nedelje prepričavale u lokalnom omladinskom centru. Svi su se slagali da su Džordiji mentoli. Jogi Hjuz je pričao da su ih pojurili po poljančetu čim su stigli na stadion i izašli iz buseva. Među navijačima se bežanje smatra nečasnim potezom. Najponosnija pesma Milvolovih navijača glasi: “Milvol nikad ne beži”, ali sam uveren da svako, u datom momentu, mora da beži. Bili smo odlučni da svaki severnjak koji stigne u Lederhed propati za tretman koji su nam pružili u Blajtu.
Martin Kolins, koji je poznata ličnost u Lederhedu, danas predstavlja stožer čitave zajednice, u ono vreme je bio mangup. Bio je uhapšen zbog tuče zajedno sa Stivom Čitijem i još nekolicinom momaka – pružili su neku vrstu Kasterove poslednje odstupnice – ali je uspeo svojom slatkorečivošću da ih sve izvuče iz zatvora. Za tu priliku je skupio malu, ali odlučnu ekipu, spremnu da zgazi svakog stranca koji stigne u naš grad. Bilo je opšte poznato da ne govore istim jezikom kao i mi. Mi smo bili odani, divlji i vatreni navijači, i morali smo da branimo naš “Šed”. Niko se ne bi usudio da uzme Šed. Naročito ne severnjački neznabošci, zar ne?
Stigao sam na stadion oko 2 sata i naleteo na Trevora Gorarda koji mi je uzbuđen ispričao: “Blajtovi navijači su svuda, njih nekoliko su popili dobro šutiranje gore u gradu”. Problem je bio u tome što smo imali svega 15 godina, cipele su nam bile veće od mišića. Blajtove navijače su činili stariji tinejdžeri i mlađi dvadesetogodišnjaci i svi su pili. Bio sam zaprepašćen kad su se pojavili, nisu uopšte bili nervozni. Svi smo krenuli na Šed. Neće se usuditi da ovamo dođu, rekoh sebi. Šed je već bio prepun Lederhedovih navijača. Pevali su “Lederhed u Kupu”. Danas je definitivno naš dan. Dok sam brbljao unaokolo spazih dvojicu Džordija, očigledno pijanih kako idu preko terena, po običaju blatnjavog. U rukama su imali zastavu i šalove Blajta. Stavili su dva šala unakrst preko centra i zaboli zastavu, poput osvajačke armije koja diže svoj steg na bojnom polju. Onda su klekli i počeli da se mole izazivajući salve oduševljenja kod svojih zemljaka. Naravno, mi smo im urlali kao ludi. Na naše zaprepašćenje vratili su se među svoje, ostavljajući šalove i zastavu nasred terena. To je bio simbol njihove dominacije. Ovo već nismo mogli da progutamo. Trevor Gorard mi se okrenuo i rekao: “Džindžer, idemo da ih maznemo”.
Pomislio sam “Dobra ideja”, ali sam se plašio da nas ne dohvate ona dvojica, koji su bili mnogo stariji i jači od nas. Ma ko ih jebe! Na teren smo istrčali u sastavu: Kit Čiti, Fil Stivenson, Trevor i ja. Iako je imao svega 15 godina, Fil je nosio brkove, bio istetoviran k’o zabavnik i već izbačen iz škole. Živeo je u lokalnom popravnom domu i bio veoma žilav dečko koji se nije plašio batina. Kit bi uradio sve da napravi dobar fazon, pod uslovom da za to ne sazna njegova majka – jer se Kit, kao i većina navijača, užasno plašio svoje majke. Trevor je bio bukač. Uvek je pričao kako će nekoga da razbije, ali to nije nikada učinio; na fudbalskim utakmicama ćete sresti puno tipova poput Trevora.
Bio sam iznenađen koliko je teren blatnjav. Jedva sam hodao. Uz bodrenje sa Šeda, dotrčali smo do centra. Iscepao sam zastavu, šalove smo izgazili a zatim ih podigli kao što Indijanci drže skalpove. Sva četvorica smo umirali od smeha. Koje zezanje! Pokazali smo Džordijima ko je gazda. Čak nisam čuo ni mumlanje, niti psovanje sa tribine Blajtovih navijača. Sledeće što sam video bile su četiri gorile kako jure preko terena ka nama. Ne verujem da su hteli da popričaju o fudbalu. Trevor je već palio prema Šedu, bilo je – svako za sebe.
“Uzmi šalove!” doviknuo mi je Trevor.
Kit i ja smo ih zgrabili i potrčali prema golu. U trenutku sam shvatio da ti mentoli jure mene i Kita. Pokušao sam da ubrzam, što brže sam trčao, to sam više šlajfovao u onom blatu. Okrenuo sam se i video da je jedan od njih u deset skokova pretrčao 20 metara. Bacio sam šal, isto je uradio i Kit i zaglavinjali smo ka sigurnosti Šeda. Dohvatili su šalove, podigli ih, pokazali nam srednji prst i okrenuli se. Naši su nas dočekali kao ratne heroje.
“ Kako je bilo Džindžer?”
“ Laća.” rekao sam. Istini za volju srce mi je udaralo dvesta na sat i bio sam sleđen od straha. Da bih došao do WC-a morao sam da prođem pored njihovog dela tribina. Problem je rešen tako što smo svi šorali uz zid iza Šeda. Pre početnog udarca Martin Kolins je sa svojom ekipom prošetao ispred Džordija, i razmenio komplimente. Na nesreću, Džon Veler, koji tek što je napunio 15, ali se ložio da postane udarač, rešio je da mu dan ne prođe bez tuče. I dok su se svi smejali našoj avanturi, ne obraćajući pažnju na Džordije, četvorica njihovih su preskočila ogradu i počeli da obrađuju Džona. Svi smo se sjurili na njih, ali je posle par udaraca intervenisala policija.Vratili su sve na svoja mesta, dok su se Džordiji slatko smejali. Činjenica je bila da su bili jači od nas, mi smo tek počeli da se brijemo, oni su bili veterani iz desetina sukoba po stadionima.
Rezultat je bio predvidljiv. Lederhed je bio bolji tim, ali je Blajt pobedio 1:0, golom iz prekida. Posle kraja tekme smo se rasuli po poljani, a Gudi, lokalna dijabola, je uspeo da razbije šoferšajbnu na autobusu Blajtovih igrača. Ponašali smo se kao da ćemo da im kidamo i ruke i noge, u stvari smo se molili Bogu da ne naletimo na Džordije, jer smo znali da ne možemo da ih dobijemo na fer. Smisao tuče na tribinama je pobediti. Samo kretenima ne smeta ako dobiju batine. Stigli smo do mosta. Bio sam na deset koraka iza Trevora. Na jednom autu se otvorio prozor, i na čistom Džordijevskom akcentu se začulo: “Ajde momci, skenjajte grad”.
Trevor je to jedva dočekao. Iz zaleta je jakim volejom ulubio vrata na autu.
“Izlazite svinjari! Prevrći ih!” vrištao je kao sumanut.
Na žalost niko Džordijevcima nije kazao da treba da se uplaše i ostanu nepomični u autu. Iskočili su napolje, jedan od njih me je zgrabio za gušu. Stajao sam kao skamenjen misleći da mi je sledeća stanica reka ispod mosta.
”Jel’ ovo tvoj ortak?” pitao me je.
“Ne znam ga, nije iz grada. Prvi put ga vidim.” Prokrkljao sam. Vozač mu je dobacio da me pusti na miru.
“Džimi, idemo da u’vatimo malog pedera koji je šutnuo kola.”
Džimi me je pustio i ušao u auto, odjurili su za Trevorom. Trevor je uspeo da im klisne, sreo sam ga u Vulsvortu deset minuta kasnije. Lice mu je bilo crveno od trčanja. Auto se zaustavio ispred paba “Princ od Velsa”, tamo su ga spazili i pojurili.
“Alo, Trevore, jel’ si okej?” pitao sam ga.
“Sve u redu Džindžer, vratiću se kad se smrkne da im sjebem i druga vrata. Džordijevske svinje sede i piju u Princu.”
To je bilo čisto junačenje. Ne bi im on prišao ni na sto metara. Pošli smo uzbrdo, puštajući Džordije da se vrate na svoj sever. Nama je ostao subotnji provod u disku FK Lederheda, gde smo ribama lagali o svojim herojskim delima i spektakularnim tučama. Bio sam heroj dana, momak koji se suprotstavio Džordijima. Cele noći sam se širio kao paun, čak sam jednu ribu vodio na centar da joj pokažem mesto na kom sam potukao armiju Blajta i sačuvao čast Lederheda. Mislila je da sam strašan baja.
Tek nekoliko sezona kasnije ponoviće se dan sličan onom sa Blajtom. Lederhed je konačno sastavio jak tim. Došli smo do polufinala FA Amaterskog Kupa i do utakmice sa Ilfordom. Imali smo sjajnog centarhalfa, Nobija Skinera. Nobi je nalazio prolaz kroz svaku odbranu. Nažalost, za mesto susreta je određen stadion FK Milvola: ime od kog me podilaze žmarci; najtvrđi navijači u zemlji. Jednom su na FA Kupu uzeli kop Evertona, a svi znaju koliko su dokeri žilav svet. Bili smo uplašeni, ali smo imali svoju žvaku. Neki momak se pojavio u disku i ispričao nam da će Milvol da bude uz nas jer smo južno od Temze dok je Ilford severno, u komšiluku Vest Hema, najljućeg neprijatelja Milvola. Kako god bilo, morali smo da pođemo i da se nadamo najboljem. Osim toga, istog dana je Milvol igrao sa Kardifom, tako da je svaki iole vredan Milvolov fan trebao da bude tamo, bar tako smo se nadali.
Priče su završene, došao je dan tekme. Lederhedovi navijači se definitivno nisu plašili. Endi Montegju, Mark Bučer i ja pošli smo kolima Endija Vikensa. Bio je to sivi kockasti Reno, jedan od najružnijih auta ikad napravljenih. Nije nam smetalo, bilo je jeftinije i sigurnije od voza. Kotrljali smo se starim putem za Kent, i ogovarali sve koji su se izvukli da ne pođu na gostovanje, i sami žaleći što nemamo neku svadbu ili večeru kod devojčinih roditelja kao izgovor. Smejali smo se i rugali onima koji su se uplašili da pođu. Ali je smeh naglo utihnuo kada smo zašli među redove čađavih kuća: prodavnice naređane jedna do druge (zbog sigurnosti) i ulice zatrpane đubretom. Delovalo je surovo, ulazili smo u drugi svet. Endi je predložio da stanemo na piće, ali je Mark, koji je imao 16 ali je delovao mlađe, sumnjao da će hteti da ga usluže. Nisam baš izgarao od želje da uđem u pab, uprkos svom junačenju da ću se potući sa bilo kim. Zašli smo u ulicu sa redovima sivih kuća, Endi se dvoumio da li tu da parkira.
“Ma, parkiraj Endi ko će da krade ovaj krš?” reče mu Monti.
”Plašim se da mi ne iseku gume” odgovorio je Endi.
Došlo je do rasprave ali smo na kraju rešili da ostavimo kola na tom mestu. Izašli smo iz kola, Endi je stavio Lederhedov šal, a ja sam ih po običaju poveo ka stadionu. Bili smo nervozni, spremni da zapalimo u svakom momentu. Zašli smo za ugao i videli stadion. Bio je ružan, ni nalik Hajberiju ili Totenhemu. Bio je to stadion kluba koji je čitav život tavorio u nižim ligama. Ali su mu navijači bili u prvoj fajterskoj ligi i to nas je najviše brinulo. Svuda se videlo zeleno-belo. Spazio sam Boba Bejkera. Fali mu jedan prednji zub pa deluje komično kad se nasmeje. Doviknuo mi je:
“Milvol se ukenjao od nas.”
Možda je bio u pravu. Ušli smo i montirali se na Kold Blou Lejn, kop zloglasnih momaka iz Šepards Buša. Tri strane tribina su bile pokrivene, a iza gola se nalazio Nju Kros stadion za trke pasa, relikt iz vremena kada je Doklend imao veću radničku populaciju. Oko 245 začulo se pevanje. Pristizalo je još Lederhedovih navijača. Bili su svuda, igrali i pevali. Tu je bilo i nekoliko Milvolovih fanova, ali ni izdaleka toliko da bi nas zabrinuli. Timovi su istrčali na teren. Ilfordove navijače su činila dva busa puna roditelja igrača. Bili smo u naponu snage, svaki od nas fajter (bar smo tako mislili).
Svi stariji momci na koje smo se ugledali, stajali su za šankom na tribinama. Tada je moglo da se hoda po čitavom Milvolovom stadionu, osim po delu sa sedištima koji je bio ograđen. Dominirali smo prostorom. Pobedićemo i vratiti se kući sa fantastičnim pričama. Čisto zezanje. Ali, niko nam nije rekao da se pabovi zatvaraju u 310. Oko 320 se pojavila manja grupa Milvolovih navijača, oko poluvremena ih je stiglo još više – predpostavljam njih oko pedesetak. Tražili su đavola. Smejali su se našim pesmama i pravili uvredljive primedbe. Bilo mi je dosta.
“Monti, idemo za šank da nešto istresemo, bolje ćemo da podnosimo udarce.”
Progurali smo se do šanka i počeli da pijemo. Tu je bilo sigurnije zbog starije ekipe. Čak sam počeo da gledam tekmu, distancirajući se od onoga što će se neminovno desiti na tribinama. Došlo je i poluvreme. U to vreme je na amaterskim utakmicama bio običaj da na poluvremenu stojite iza gola vašeg kluba. Odatle valjda potiče izreka: “Stajati iza svog kluba”. Lederhedovi navijači su napustili Kold Blou Lejn i prešli na suprotnu stranu, iza gola koji će Lederhed braniti u drugom poluvremenu. Kevin Brigs i njegova dva ortaka su pošla prečicom – pravo preko terena. Trčali su sa razvijenom zastavom, Milvolovi navijači su poludeli.
“Gonite se sa našeg terena!” urlali su.
Do tada su manje više bili indiferentni spram nas, ali ih je ovaj potez isprovocirao. Napustili smo Kold Blou Lejn ne nameravajući da se vraćamo. Nekoliko Lederhedovih navijača je ostalo, ali su ubrzo oterani. Endi Vikins je sedeo na tribini kad je dobio šut u bubrege.
“Pali debeli!”
Pogledao je i video Milvolovog navijača u beloj rolci uvučenoj u trenerku, ustao je odmah, nije mu trebalo dvaput ponavljati. Bio sam za šankom kad su prošli Kit Čiti, Fil Stivenson, Dejv Kromi i Najdžel Vud. Vudi je bio lokalna dijabola čija je omiljena subotnja zabava bila izazivanje tuče u disku. Fudbalske utakmice su delovale kao magnet za ovaj tip ljudi. Vudi je imao zift crnu kosu i oči previše blizu jedno drugom. Dejv je bio fin momak, ali je druženje sa Vudijem značilo i poneku tuču.
“Gde ste pošli, Kit?”
“Na Kold Blou Lejn da nagazimo Milvol.”
Monti i ja smo se pogledali sa nevericom. Tuča sa Milvolom?
“Barmen, daj još jednu turu, duplu!”
“’Oćeš ti sa nama Džindžer?”
“Ne, brate, preskočiću ovaj put.”
Nikad ne pijem žestinu, ali sam ovaj put morao, da podignem granicu tolerancije bola. Stigli su do kraja bočne tribine, do staze koja vodi na KBL. Na kraju staze su stajala tri Milvolovca čekajući ih sa nestrpljivim izrazom lica – nije to onaj izraz sa kojim neko čeka autobus ili voz. već specifična grimasa navijača koji žudi da se pobije. Ko će da probije led?
“Idemo na njih momci!” vikao je Vudi.
Potrčao je u njihovom pravcu. Kit, Fil i Dejv su stajali nepomično. Vudi je stigao na dohvat ruke Milvolovcima. Direkt u glavu, Vudi sa potmulim udarcem pogađa beton. Njih trojica ga šutiraju, mada mislim da je već bio u nesvesti. Posle dvadeset sekundi gaženja, kreću ka Kitu, Filu i Dejvu, koji beže. Ne zameram im, i ja bih učinio isto. Dotrčali su do polovine staze, okrenuli se i pošli lagano nazad, uz smeh. Dobro su se zabavili!! U povratku, za uspomenu još malo skaču po Vudiju. Ovo je “drugarsko” šutiranje, da ne zaboravi kad je sreo Milvol. Onda su nonšalantno odšetali dalje. Dejv je otišao da pokupi Vudija i doneo ga do šanka. Vudi je bio u gadnom stanju, po glavi su mu iskakale čvoruge i otoci. Bio je polusvesan i ispovraćao se po jakni. Spopala me je muka gledajući ga, ali mi je bilo drago što mu nisam u koži. Fil Stivenson je pokušavao da okupi ekipu koja bi otišla na KBL da se osveti. Niko nije hteo da pokaže strah, pa smo svi odgovarali “Važi, idemo”. U stvari smo se zaledili. Nije mi padalo na pamet da idem tamo. Bob Bejker mi je prišao.
“Džindžer, ‘oćemo li?”
“Ne zezaj se Bob. Neću da idem tamo da bih posle bežao nazad.”
“Džindžer, seronjo. Reći ću svima koja si pica.”
“Okej Bob.”
Okrenuo sam se Montiju: “Monti ispi to pa idemo.”
Pošli smo stazom nesigurnog koraka. Nismo naleteli na Milvolove navijače, ali su mogli da vide kako dolazimo. Okupili smo se u dnu KBL-a, očekujući da nas neko povede u bitku, stajao sam 5-6 stepenika iznad svih. Milvolov navijač je pošao ka kiosku sa viršlama pored kojeg smo stajali, silazio je niz stepenice prema silnoj armiji Lederheda. Bio je poširok tip. “Da ga udarim?” pomislih. Prošao je pored mene i pravo do kioska da uzme viršle. “Zavariću ga u povratku.” pomislih. “Dok se bude peo, udariću ga i pašće.” Okrenuo se i pošao uz stepenice. Što je bliže prilazio izgledao mi je sve veći, srce mi je ludački tuklo jer sam rešio da ga udarim. Ispod oka je gledao Lederhedove navijače koji su razrađivali taktiku za napad. Smejao se. U prolazu me je pogledao kao da je želeo da kaže: “Ne pokušavaj!”. Iznervirao sam se. Mislio sam da se bar malo plaši, u stvari mi smo bili drhtava govnarska armija. Fil Stivenson nas je poveo uz tribinu prema KBL-u. Milvolov stadion zovu “Jazbina”, a nadimak navijača je “Lavovi”. Cela stvar je zaista ličila na hrišćane koji ulaze u lavlju jazbinu. Držao sam se pozadine u slučaju da se Milvol pojavi na drugom izlazu. Dok se gomila kretala ka KBL-u, okrenuo sam se za trenutak i u tom momentu osetio udarac u leđa. Udario sam u gelender, i u padu video izbezumljena lica ljudi koji su bežali niz stepenice.
“Ide Milvol!” neko je uzviknuo.
To mi je bilo sasvim dovoljno. Strčao sam niz stepenice. Mislio sam da brzo trčim, ali su me drugi sa lakoćom prestizali. Pored mene je projurio Džindžer Peni, u trku je dizao kolena sve do brade. Tačno ispred mene se sapleo i skotrljao niz tribinu. Ležao je u dnu zapomažući. Stigao sam dole i shvatio da nas niko ne juri.
“Stanite!” vikao sam.
Fil Stivenson je silazio urlajući: “Drkadžije, naterali smo ih u bekstvo!”
Održali smo ratno veće u dnu tribine, opšti stav je bio da smo se dobro držali i da ne pokušavamo ništa više dok je rezultat na tribinama izjednačen. Odšetali smo lagano na suprotan kraj stadiona. Džindžer Penija su podupirala dva ortaka. Stajao sam kraj ograde na sredini terena sa Dejvom Kromijem i Vudijem. Prišla su nam ona trojica koja su nešto ranije odvalili Vudija. Jedan od njih je izvukao stolarski nož.
“Dobićeš malo ovoga kasnije.”
Imao je bolestan kez na licu (nekoliko godina kasnije ću ponovo videti istu grimasu). Gledali su u Vudija. “Dovoljno je dobio”, rekao im je Dejv.
“Dovoljno je kad mi to kažemo, to važi i za vas ostale” rugao nam se jedan od njih.
Ovo je bila kap previše. Našao sam Montija, Endija i Marka. Ostalo je još oko 10 minuta do kraja, a mi smo već bili spremni da zbrišemo. Na poslednji sudijin zvižduk mi smo izleteli sa stadiona pravo prema našem autu. Sve ulice su isto delovale: mračno i opasno. Očekivali smo da iz svakog pasaža istrče Milvolovi navijači, koji su bolje poznavali teren od nas. Našli smo auto, uskočili u njega, Endi je nagazio gas i odjurili smo. Napokon sigurnost. Nije me bilo briga za one koji su ostali. Džindžer Peni je polomio skočni zglob i završio u bolnici, nisam ni pomislio na njega. Dok smo se vozili dalje od Milvola, sinulo mi je da smo izgubili 1:0. Sama utakmica je bila sramota za naš tim. Mnogo godina kasnije čuo sam da se Nobi Skiner napio noć pred meč i da je zato tako smrdljivo igrao. Tog dana nisam znao ni da je igrao.
Nikada kasnije nisam sreo nekog ko bi priznao da je tada bežao pred Milvolovim navijačima. Poslovica kaže da prvo treba da prohodaš da bi naučio da trčiš. Na tribinama je upravo suprotna stvar. Trčanje je suštinska stvar, iako je priznanje te činjenice gnusan navijački greh. Svako ko to učini pokušava da se opravda kako su svi bežali pa je morao i on. Neki ljudi nikada ne beže – ili bar tako kažu. Viđao sam budale koje stoje i čekaju 20-30 protivničkih navijača koji idu na njih, mada ne verujem da im je to prešlo u naviku. U svakoj fudbalskoj ekipi obavezno postoje bežači, koji se na prvi pogled sa protivničke tribine propinju na prste, kao gazela koja je namirisala lava, spremni na bekstvo čim ovi krenu u napad. Isti ti ljudi će kao pomahnitale životinje juriti za protivnicima, ako se ovi u strahu daju u bekstvo. U grupi su i ljudi koji će ostati na mestu bez obzira na šanse, i svi gledaju u njih očekujući da očuvaju zajedništvo grupe. Ako oni pokažu strah ili oklevanje, doći će do panike. Tu je i neizbežni “Stani i bori se!” vikač. Obično stoji u centru ili pozadini. Kad ne obraćaju pažnju na njega, pobeći će, a posle će pričati kako je dao sve od sebe. Naravno, ako njegov uzvik spase dan, onda postaje heroj.
Neke navijačke grupe imaju reputaciju da nikad ne beže, a Milvol je, predpostavljam na vrhu te liste. Najgore osećanje prilikom bežanije jeste da vidite druge kako vas prestižu i pomislite da će vas progonioci stići. Većina ljudi, dok beži, to čini punom parom. U bežanju nestaje sva lojalnost prema ortacima i poznanicima. Tu važi pravilo – svako za sebe.
Priče pred utakmicu često se svode na to ko je koga naterao u beg. Inače je veoma uzbudljiva stvar naterati protivnike u beg. Obično stotine ljudi beže posle svega 2-3 zadata udarca. U tom slučaju, onaj ko je predvodio napad i zadao udarce uživa čast i slavu među ostalim navijačima.
Amaterski kup je uvek zaobilazio Lederhed. Kasnije je zamenjen FA Peharom i FA Trofejem, jer je fudbalska asocijacija smatrala da je fudbaler amater nepostojeća kategorija.
Amaterski Kup je otvoren za sve starije klubove u FA. Mada većina ljudi gleda samo finale u maju, takmičenje počinje još u avgustu, kada sitna boranija započinje proces za koji se svaki klub nada da će ga dovesti do velikih para i velikih utakmica sa profi klubovima. Bila je sezona 74. – 75. Lederhed je prošao prva 4 kola kvalifikacija i u prvom koju je pobedio, u prvoj pravoj utakmici, sa 2:0 Bišop Straford (polu-profi klub). U drugom kolu je izvukao Kolčester (profi tim). Kolčester je bio poznat po pobedi nad Lidsom 1971. godine. Sad je na njih došao red da se odmere sa malim klubom. Pabovi su brujali od priča jer je Lederhed imao zaista dobar tim. Tu je bio Kris Keli, talentovani ekstrovert, kako na terenu tako i izvan njega.
Stigao sam na stadion i zapričao se sa nekim ljudima. Kolčesterovi navijači su stigli oko 2 sata i zauzeli mesta na Šedu. Pola sata kasnije Lederhed je napao, izbila je velika tuča, rezultat je bio preotimanje Šeda. Kolčesterovi navijači su uglavnom stajali na suprotnoj strani terena, ali ih je bilo svuda po stadionu. Otišli smo na Šed ali je tamo bila prevelika gužva. Jedan Kolčesterovac koji je umislio da je baja, prošao je ispred Šeda gestikulirajući nam rukama da smo drkadžije. Stigao je baš do kornera kad ga je Erik Filips zakucao u potiljak. Sručio se u blato, uletele su čizme. Danas se neće ponoviti Blajt. Erik je bio šibadžija, vrlo jak momak. Upravo je bio izašao iz zatvora. Bio je visok, zategnut i išaran k’o detlić, u zatvoru je provodio vreme dižući tegove.
Stadion je bio pun pandura, uleteli su na Šed i uhapsili par naših momaka. Pandur je prišao Kolčesterovcu koji je ležao u blatu i motorolom pozvao hitnu pomoć. Stajao sam iza gola. Bilo je jako kaljavo. Jogi Hjuz, Monti i Kit su mi se pridružili. Dosuđen je slobodan udarac za Lederhed, šut – i briljantan gol, vodimo 1:0. Desetak momaka su nas spazili iza gola i krenuli u našem pravcu. Prošli su pored, gledajući nas mrko. Pravili smo se da ništa ne primećujemo, ali smo ispod oka pazili na njih. Stajao sam malo dalje od ostalih pa je jedan od Kolčesterovaca prišao i stao kraj mene.
“’Ajde Bili!” neko mu je doviknuo.
Bili mi je stajao sa leve strane, ostala devetorica sa desne, malo dalje. Bili je očito bio zadužen za start tuče. Osetio sam šut u desnu nogu. Okrenuo sam se i video Kolčesterovce kako nasrću. Izvio sam se nalevo i pripalio Bilija tačno u vilicu. Bio je krupan, ali je pao pravo u kaljugu. Monti ga je šutnuo u rebra, a Kit mu je za svaki slučaj skočio na kičmu. Bili je izbačen iz igre. Okrenuo sam se ostatku Kolčesterovaca. Videli su kako im je ortak prošao. Jurnuo sam na njih udarajući divljački na sve strane. Bilo im je dosta, okrenuli su se i pobegli. Par njih je dobilo po šut u bulju. Pritrčao mi je pandur.
“On je prvi počeo” rekao sam.
Svi su me podržali. Pandur je pomogao kaljavom Biliju da ustane i poslao ga ka njegovima, mene je opomenuo da pripazim na ponašanje. Bili je prolazio pored mene.
“Baj, baj Bili” rekao sam.
“Mogu da ti preporučim dobro hemijsko čišćenje” dobacio mu je Monti. Svi su se nasmejali.
Na poluvremenu smo se okupili na parkingu, ali nas je policija sprečila da napadnemo Kolčesterove navijače. Bili smo neobuzdani, a Kolčesterovci na oprezu. Posle tekme smo lagano krenuli uz put. Dobili smo ih 1:0. Kolčesterovce je čuvala policija pa nismo hteli da rizikujemo hapšenje. Bili i njegova ekipa me nisu zaboravili. Pozdravio sam se sa svima i pošao kući. Na ulazu u park sam se okrenuo i video Bilija i ekipu.
“Riđe kopile” viknuo je jedan.
Zašprintao sam, pošli su za mnom. Jurili su me skoro 1 km, ali sam uspeo da im izmaknem. Vratio sam se u grad da svima ispričam dogodovštinu. Koga je bilo briga? Bili smo u šeširu za izvlačenje parova u ponedeljak ujutro.
Izvlačenje parova u FA Kupu je naročita britanska institucija. To je radijski događaj koji se ne može transponovati na TV. Dešava se u pola jedan svakog ponedeljka, nakon odigranog prethodnog subotnjeg kola. Radio komentator tihim glasom, radi podizanje tenzije, najavljuje: “Upravo sam dobio znak da počinje izvlačenje za naredno kolo FA Čelindž Kupa.”
Klubove koji učestvuju predstavljaju drvene kuglice sa brojem koje se nalaze u platnenoj vrećici (šeširu). Pre nego izvlačenje počne, vrećicom zveckaju ispred mikrofona, valjda da dokažu kako nema nameštaljke. Po čitavoj zemlji, fabrikama, školama, radnjama, fudbalski navijači se okupljaju oko radija, iščekujući da pročitaju ime njihovog kluba. Džentlmen ozbiljnog glasa izvlači brojeve i najavljuje timove najpravilnijim mogućim engleskim jezikom i bez ikakvih emocija u glasu. Na drugoj strani, pored radio aparata, često nastaje ludnica, naročito kad iz šešira izvuku neki slatkiš.
Bilo je treće kolo FA Kupa. Ulaze džinovi: Arsenal, Totenhem, Mančester Junajted. Oni su u šeširu zajedno sa Lederhedom. Počinje izvlačenje. Izlazi tim za timom. Čitaju broj: ”Brajton…” Pauza. Izlazi sledeći broj: “…će igrati sa Lederhedom.”
Kad izvuku vaš tim, ostatak izvlačenja je nebitan. Gostovanje u Brajtonu. Nema sumnje da ispadamo iz Kupa. Na kraju krajeva oni su u trećoj ligi. Ali, kakvo će to zezanje biti! Mladi momci, uključujući i mene, su planirali opasno zezanje. Svako ko išta vredi će biti tamo da brani čast Lederheda. Organizovali smo autobus, Monti, Jogi Hjuz, Džef Strejsi i ja smo rezervisali mesta za putovanje sa klubom. Bus je polazio u 11. Džef se pojavio. Imao je svega 19, ali je četiri godine proveo seleći se iz zatvora u zatvor. Znao je neverovatne priče kojima je zabavljao sve oko sebe, ali je bio kao magnet za tuču gde god da se pojavi. Znali smo da je pred nama dan pun akcije.
U Brajtonu smo zaposeli ”Galeb”, pab u blizini stadiona. Lokalci su bili iznenađeni brojem Lederhedovih navijača. U pabu nas je dočekala ekipa od 30-40 naših ljudi. Brajtonovi navijači su se smejali našim pričama o pobedi. Bili su toliko sigurni u svoj trijumf da nas nisu videli kao pretnju. Sedeli smo i pili muški. Svaki novopridošli navijač je dočekivan kao bludni sin. Bilo je mnogo tapšanja, grljenja, rukovanja, priča o tome ko je došao i gde se ko nalazi.
Neko ulazi u klub sa svežim vestima: “Baš sam prošao pored paba, gore uz ulicu, tu je najjača ekipa Brajtona.” Svi se okupljaju oko njega sa istim smešnim pitanjima: “Koliko ih ima?”, “Kako izgledaju?”.
Približilo se 230, pola sata do početka. Ljudi su ispijali i polazili. Naša mala grupa ostala je još par minuta. Prošli smo pored kopa domaćih navijača. Okolo su stajale grupice Brajtonovih navijača, opasna zona. Gledali su nas, mi nismo obraćali pažnju, prošli smo do drugog kraja stadiona. Tribina za gostujuće navijače se nalazi u ćorsokaku tako da jedini izlaz odatle vodi pored kopa Brajtona, ali to nisam video kao problem, u najboljem slučaju ćemo da puknemo 3:0 tako da nas neće dirati.
Ušli smo na stadion i montirali se za šank pored levog kornera. Tu je bio ceo Lederhed. Ritualno pozdravljanje iz ”Galeba” se ponovilo. U uglu šanka je sedela velika grupa Brajtonovih navijača, gledali su nas prezrivo. Zapevali smo “Lederhed!”. Odgovorili su sa “Tosers!” Bili su agresivni i neotesani. Nisu se dali uplašiti – a možda i jesu? Bigzi je došao na strašnu ideju, uzviknuo je “Milvol!” To je to! Možda se ne boje Lederheda, ali će im Milvol uterati strah u kosti. Posle drugog uzvika “Milvol!” primetio sam da se valjaju od smeha. Nismo ih baš uplašili.
Pošli smo na tribinu, montirao sam se tačno iza gola. Brajtonovce iz bara je policija sakupila i odvela na suprotnu stranu stadiona. Smejali smo im se i dobacivali. Zavaravali smo se da su se od nas uplašili. Grupa od njih 40-ak je ipak ostala, stali su iza gola, tačno ispred nas.
Osetio sam tapšanje po leđima, Glupi Vins je stajao iza mene. Uprkos svom glupavom ponašanju, bio je inteligentan momak i imao je šesto čulo za dešavanja na tribinama. Uz to nikad nije ostavio ortaka u nevolji: ona vrsta ljudi koja ti je najpotrebnija na stadionu. Ruka mu je bila u gipsu. Pre nekoliko nedelja je pao na izlazu lokalnog paba.
Lederhed je istrčao na teren, navijali smo kao pomahnitali. Koristili smo maksimalno svaki sekund, jer je ovo bio naš dan na fudbalskoj pozornici. Prvo poluvreme je prošlo dobro, Lederhed je kontrolisao svoju polovinu terena. Džef Strejsi je izazvao incident, zapevao je svoju omiljenu pesmicu: “Hari Roberts je naš drug, on ubija pandure!” (Hari Roberts je osuđen na doživotnu robiju zbog ubistva policajca u Eseksu). Pandur je pokušao da ga uhvati i privede, ali se Džef izmakao i udario ga. Stiglo je pojačanje, iako je Džef i dalje udarao uspeli su da ga savladaju i iznesu sa stadiona. Napolju je policijski poručnik naredio svojim ljudima da ga drže – šutnuo je Džefa u stomak i udario ga bridom dlana za vrat. Džef je ležao na pločniku presamićen, u agoniji. Pandur mu se obratio strogo, kao učitelj koji opominje lošeg đaka.
“Ovako se mi obračunavamo sa fudbalskim idiotima. Gubi se odavde, ako te ugledam bićeš uhapšen.”
Monti, koji je izašao sa Džefom, pomogao mu je da ustane i odveo ga dalje od stadiona. Čekali su do početka II poluvremena kad su se kapije otvarale. Monti nije video Lederhedov gol, ali je video kako Džef pokušava da pomogne Lederhedovom navijaču da izbegne hapšenje i imao je privilegiju da sa Džefom stoji ispred Brajtonovog kopa. Čim se kapija otvorila, Džef je jurnuo unutra pokušavajući da započne tuču urlajući “Lederhed!”. Toliko o Džefu. Siroti Monti je do kraja tog dana doživeo nervni slom. Igra je išla dobro. Keli je primio loptu i uspeo da se probije. Šutnuo je, udarila je u stativu… GOOOL! Ne mogu da verujem – ušla je. Došlo je do erupcije radosti, istovremeno su Brajtonovci ispred nas pobesneli. Potrčali su uz tribinu udarajući sve na svom putu. Video sam kako pada Lederhedov navijač i kako uleću čizme. Pošao sam napred, mlateći i rukama i nogama, ustuknuli su. Glupi Vins je stajao pored mene i udarao ih gipsom po lobanjama. Stvorio se prazan prostor, na jednoj strani Vins, ja i nekoliko Lederhedovih navijača, sa druge zapenušali Brajtonovci, kratko zatišje. Izazivali su nas da ih napadnemo.
“Pogledajte semafor, smrdljive sardine.” Podsmevao sam im se. Ovo ih je razjarilo, pojurili su sa namerom da me polome. Došlo je do brze razmene udaraca, ali je ovog puta više naših stiglo u pomoć te smo ih lako odbili. Stajali smo iza barijere očekujući novi napad, kad su uletela dva pandura i izvukla dvojicu njihovih iz gužve. Još pandura je stalo u prazan prostor između nas, prišao sam bliže da ih provociram. Jedan od Brajtonovaca je poludeo na moje dobacivanje i poleteo napred da me udari, jedino je uspeo da bude uhapšen. Dok su ga sprovodili pokušao je da me šutne.
“Pozdravi se sa 50 funti glupane” bio je moj odgovor.
Prišao mi je jedan od njih.
“Uhapsili su nam ortaka zbog tebe. Naći ćemo te posle tekme, vidiš se na kilometar.”
“Ne brini za mene brate. Ne plašim se lako. Beži dok te nisam išamarao” odgovorio sam.
Pogledao sam oko sebe da vidim na koga mogu da računam. Džef i Monti su bili napolju, Vins je polomio gips i žalio se na bol u ruci. Uprkos drskoj spoljašnjosti bio sam zabrinut. Moraću napolju da čekam bus za povratak kući, veoma nezgodno. Ostalo je svega pet minuta do kraja, a nervoza se povećavala, šanse za preživljavanje su mi bile vrlo male. Rešio sam da stanem pored izlaza i zapalim čim sudija odsvira kraj. Nadao sam se da su me Brajtonovi navijači zaboravili, ali sam primetio da me i dalje drže na oku.
Poslednji zvižduk, dok su ostali slavili pobedu Lederheda ja sam izleteo sa stadiona i zaždio niz ulicu. Iza Brajtonovog kopa je bio mali park gde sam se sakrio među šetačima u večernjem sumraku. Spazili su me Dom Kirbi, njegov mlađi brat, Ras Vifen i Stiv Mepin.
“Šta je Džindžer, nešto si zabrinut?”
“Da sam na vašem mestu skinuo bih te šalove. Juri me 20-ak Brajtonovih fanova, ali će ih zadovoljiti bilo ko iz Lederheda. Krijem se dok se ne izduvaju!”
Otišli su smejući se mojoj paranoji, ali su ih Brajtonovci startovali iza prvog ćoška. Stiv Mepin je dobio čizmu u usta i ostao bez četiri prednja zuba. Posle pola sata sam došao na zborno mesto, samo što nisam umro od smeha pri pogledu na njih četvoricu. To je bio prvi put da Stiva nije zabavljao moj smeh.
“Šta se smeješ idiote, vidi na šta ličimo!” razdrao se. To me još više nasmejalo.
Potapšao sam ga po leđima. “Nazdravlje brate, dobio si i za mene.”
Stiv će mi postati veliki prijatelj. Iz meni nepoznatih razloga bio je vatreni navijač Arsenala.
Bilo je skoro 530 a mi smo i dalje stajali ispred stadiona čekajući prevoz do kuće. Čuvala nas je mala grupa pandura. Pevali smo trijumfujući. Džef nam je prepričavao svoje dogodovštine, još uvek ne verujući da je uspeo da izbegne hapšenje. Monti mi se zakleo da neće ići na utakmice sa Džefom dok je živ, ostao je dosledan svom obećanju. Kit Oram, najveći Lederhedov navijač, kasnije i menadžer kluba, imao je mali tranzistor. Uključio ga je.
“Dođite da čujemo izvlačenje.”
“To je tek u ponedeljak.”
“Greška, Džindžer, pomerili su ga za subotu uveče zbog kladionica.”
Okupili smo se oko radija. Krčao je dok je trajalo izvlačenje. Nadali smo se Arsenalu, Čelziju, Spursima ili Mančester Junajatedu.
“Lederhed…” prozvali su nas “…će igrati sa Lester Sitijem.”
Uzvici oduševljenja. Prvoligaš na našem terenu. Sezona se pretvorila u bajku. Kako će se završiti?
Sastanak je održan tokom nedelje i kocka je odlučila da se igra na Lesterovom terenu, Filbert Stritu. Lederhed je trebao da dobije svoj deo od 30 000 ulaznica a da je kocka odlučila da se igra na našem terenu 10 000 ljudi bi ostalo ispred kapija. To nije ni najmanje brinulo navijače. Po pabovima se pričalo samo o jednom. Sa kim ideš? Kako ideš u Lester? Tabloidi su se bacili na Lederhed, krenule su priče. Kris Keli je bio u centru pažnje, u intervjuima je izjavljivao da će rasturiti Lester. Dejli Mejl mu je dao nadimak “Lajavko iz Lederheda”, koji mu je ostao zauvek. Uprkos činjenici da su za Lester igrali mnogi engleski internacionalci, Kris je ostao čvrsto pri svom stavu da ćemo ih dobiti. Šta god da bude, Lederhed je makar izašao u javnost.
Rešio sam da u Lester idem sa Džekom Legom, kolima. Pretpostavljao sam da će Erik Filips i Stjuart Frensis poći sa njim. Legi je bio krupan, debeo momak. On je takođe jedan od najsmešnijih ljudi koje sam u životu upoznao. Kad se Legi i Stjuart nađu zajedno u pabu to je kao u “Mućkama”. Odlučili smo da krenemo u sedam ujutro. Zamislite moje užasnuto lice kada sam na prednjem sedištu umesto Erika video Legijevu devojku Dženi. Kakav će nam dan biti, pitao sam se. Stigli smo u Lester oko 930 i otišli u centar. Dženi je htela da gleda radnje. Erik je, kako sam saznao, otišao vozom sa ostalim idiotima iz Bukema, kada je čuo da Dženi ide sa nama. Dženi je insistirala da je Legi povede jer je njenu najbolju prijateljicu dečko vodio u Brajton, gde se divno provela. Osećao sam se kao gubavac, tokom čitavog putovanja sam planirao kako da im pobegnem, zavideći onima koji su pošli vozom. Morao sam da ih izgubim, ali sam morao i da se vratim kući posle tekme. Bilo je 1030, predložio sam da odemo na piće. Dženi se to nije svidelo jer bi mogli da se ponapijamo. Pomislih – pa to i jeste osnovna ideja odlaska u pab. Odjednom mi je sinulo.
“Zašto ne parkiramo u blizini stadiona, da ne brinemo o kolima. Onda možemo da skoknemo do blagajne i kupimo karte.”
Dženi se ovo dopalo.
Legi je parkirao. Čim smo izašli rekao sam im da moram na brzinu do obližnje prodavnice.
“Dolazim za minut.”
“Važi Džindžer, vidimo se na blagajni.”
Zapalio sam im. “Sad uživaj”, rekoh sebi. Našao sam upravo otvoren pab – Market In. Zaseo sam tamo uz piće i novine. Par ljudi iz Lederheda je ušlo, igrali smo pikado sa momcima iz lokala. Pab se punio navijačima. Nismo znali da je otkazan meč između Fulama i Notingem Foresta, tako da su svi Forestovi navijači došli na Lederhed – Lester. Ova utakmica, a naročito Kris Keli, je zapalila maštu fudbalskih navijača. Prošao je jedan sat, već sam bio pripit kad je u pab ušla grupa Forestovih navijača. Započeli smo priču, objasnili su nam zašto su tu. Pili smo zajedno, bili su u dobroj formi. U trenutku kad smo izašli iz paba, oko 240, dvadeset minuta pred početak, bio sam razbijen od alkohola. Naučio sam ih da igraju “Keli Šafl”, neku vrste konge slobodnog stila.
Odđuskali smo do ulaza, usput maltretirajući sve Lesterove navijače na koje smo naleteli. Bili su zbunjeni zeleno-belim i crveno-belim šalovima. Policija nas je popreko gledala. Odmah smo krenuli ka baru, tačno na vreme da vidimo kako Džefa Strejsija pandur juri po terenu. Otišao je na Lesterov kraj i započeo tuču. Dok su ga izvodili sa terena svi su vikali: “Strejsi, Strejsi!” Pandur mu se okrenuo i prokomentarisao: “Ti si neki heroj, a sinko?”
Zaključali su ga u policijsku sobu ispod glavne tribine, ali su ga pustili pet minuta kasnije, pred sam početak tekme. Optrčao je stadion, ušao na naš ulaz i seo za šank pre početnog udarca. Forestovi navijači su bili impresionirani Džefom i njegovim neverovatnim repertoarom lovačkih priča – oko kojih je sada lebdeo oreol istine. Pa zar nije bio uhapšen pre deset minuta, a sad je već tu i plaća pivo? (Mnogo kasnije, Džef je pobegao iz zatvora, njegova slika je osvanula na naslovnoj strani Ivning Standarda uz besmrtne reči: “Nećete me uhvatiti živog”. U stvari, uhvaćen je u pabu, mrtav pijan, bez ikakvog otpora.)
Prvo poluvreme je bilo nastavak bajke. Lederhed je poveo sa 2:0, Keli je zabio prvi gol, namestio drugi i zlostavljao Lester bez milosti. Na poluvremenu se mogao videti samo “Keli Šafl” i ispijanje piva. U drugom poluvremenu masakr se nastavio. Keli je prešao golmana i zamalo dao gol, lopta se zaustavila na samoj gol-liniji. I danas, kad zatvorim oči, mogu da ga vidim kako trči oko Lesterovog golmana i viče “Gooool!” Ne verujem da bi se Lester oporavio od 3:0. Ovo je bio prelomni trenutak utakmice. Lester je dao gol, a onda rasturio umorni Lederhed, na kraju su pobedili sa 3:2. Bez obzira, pozdravi na kraju tekme bili su upućeni igračima Lederheda. Izašli smo sa stadiona razočarani ali povlašćeni što smo bili svedoci jedne od najvećih predstava izvedenih od amaterskog kluba.
Lesterovi navijači su nam prilazili na ulici i pružali ruku uz reči “Sjajna utakmica” i “Kakva igra”. Da smo pobedili verovatno bi nas čekali da nam smrskaju lobanje. U trenutku bi smo od neobičnog amaterskog kluba koji im je obezbedio dobru zabavu postali kopilad koja su izbacila Lester iz FA Kupa.
Više od 37 000 ljudi je videlo utakmicu, oni koji su bili nikad je neće zaboraviti. Svi koji su gledali, do današnjeg dana pričaju o Kelijevom promašaju. Iste večeri, u emisiji “Meč dana” na BBC 1, Džimi Hil je intervjuisao Krisa Kelija. “Vratićemo se sledeće sezone, Džimi” ali nažalost to se nije obistinilo. I pored svega Lederhed se može ponositi činjenicom da nikad na svom terenu nije izgubio od profi tima. Od tada je pobedio Kembridž Junajted i igrao nerešeno sa Kolčester Junajtedom i Svonsi Sitijem.
Lederhed se kvalifikovao za FA finale Trofeja 1978. To je bila labudova pesma već ostarelog tima. Protivnik je bio Altrinhem. Svi su bili uzbuđeni zbog odlaska na Vembli. Znali smo da su nam suparnici najbolji sinovi Mančestera, kako na terenu tako i na tribinama. Džon Tejlor je zakupio autobus. Polazak ispred Stare Krune u Velikom Bukemu. Sva sedišta su bila rezervisana danima ranije. Organizovana je i klopa za posle utakmice (koju ćemo naravno dobiti), tako da možemo da slavimo i pravimo piknik na parkingu ispred Vemblija. Bus je trebao da dođe u podne – prokleto podne za prljave Mankunijance koje ćemo da zgazimo. Gazda je otvorio Krunu u 10 sati, svi su bili tamo i pili k’o sunđeri. Sve poznate face: Monti, Džef Strejsi, Erik, Legi … Džef i ja smo pozajmili smeđe kasapske mantile iz obližnje mesare i ofarbali ih zeleno-belo. Došlo je i podne, a busa nigde.
“Gde je prevoz Džone?”
“Verovatno malo kasni. Popij još jedno.”
Nastavili smo da cirkamo. Došao je 1 sat, i dalje nema autobusa. Do tada smo se toliko napili da nam je bilo svejedno. U 2 sata Džon Tejlor je zvanično oglasio celom pabu: “Autobus neće doći”.
“Vraćaj pare!” čulo se u horu, niko nije odmah shvatio punu ozbiljnost situacije. Odjednom je svima sinulo da nećemo otići na Vembli. Izašao sam napolje i počeo da šutiram Džonov auto; ostali momci su krenuli da ga prevrnu. Palo je i nekoliko udaraca. Džon se sakrio iza šanka.
Trebali su nam trezni dobrovoljci da voze kola i kombije. Naterali smo nekog nesrećnika koji se tuda šetao sa ženom da nas vozi. “Ne brini ljubavi, vraćam se za 15 minuta”, uveravao je ženu. Vratio se kući šest sati kasnije. Geret Mils je ponudio svoj veliki Tranzit, nas 20 se spakovalo pozadi. Garet je bio definicija Kokni navijača za navijače sa severa. Što će reći: visok, dobro obučen, zgodan, uvek sa modernom frizurom. Odvalio je gepek Džonovog auta i poneo skoro svo pivo sa nama. Pripretio je Džonu: ”Budi na parkingu sa klopom, inače …”
Pošli smo na put, par kilometara i par konzervi piva kasnije, zaboravili smo i autobus i Džona. Stigli smo na Vembli tačno u tri. Dok smo ušli na stadion, Lederhed je već primio prvi gol. Razbucali su nas, na kraju smo pukli 3:1 od najboljeg poluprofi kluba tog vremena. Nisam video ni jednog Altrinhemovog navijača iako ih je bio pun stadion. Bilo je čudo da sam uopšte išta video s obzirom na količinu piva koju sam popio tog dana.
Samo pola stadiona je bilo u upotrebi, tako da je druga polovina bila prazna. Neko se samnom kladio da neću uspeti da se popnem na TV toranj, a da me ne uhvate. Prihvatio sam opkladu i pošao. Panduri i obezbeđenje su me jurili, ali sam obišao preko praznog dela stadiona. Kad sam stigao do tornja video sam da je most skinut da ljudi ne bi prelazili. Skočio sam i zaljuljao se kao šimpanza. Bilo je visoko bar 30 metara, mora da sam bio u ludilu kad mi je palo na pamet da to učinim. Popeo sam se na toranj i zaspao. Sledeće čega se sećam je kraj utakmice i momak iz obezbeđenja koji mi viče da siđem. Brzo sam sišao i klisnuo pre nego su me panduri videli.
U međuvremenu je Džef Strejsi pravio sranja. Pevao je svoju “Heri Roberts” kad ga je pandur zgrabio. Kao munja se izvukao iz mantila, ostavljajući zblanutog pandura sa zeleno-belim mesarskim mantilom u rukama. Takođe je započeo kavgu sa nekim navijačima Mančester Junajteda koji su došli da navijaju za Oltrinhem. Garet je dobio pesnicu u lice jer je bio suviše lep momak po standardima majmuna iz Mančestera.
Isteturao sam na dnevnu svetlost. Džon Brembl mi je prišao.
“Ko je pobedio?” pitao sam.
“Altrinhem, tri-jedan.”
Neki Altrinhemovi navijači su mi se smejali u prolazu. Nisam to trpeo, zaleteo sam se na njih. Sledeće čega se sećam jeste da me je nešto cimnulo unazad. Den Durban me je uhvatio u kragnu i povukao nazad. Doviknuo je navijačima Altrinhema: “Ne brinite, ovog ću ja da prevaspitam”. Zaista sam mu zahvalan jer me je spasio gadnih batina, i dan danas mu platim pivo kadgod ga vidim u pabu.
Džon Tejlor se pojavio na parkingu i doneo svu hranu. Bila je to impresivna trpeza, ali avaj, nakon pet minuta je izbila ogromna tuča hranom, paradajz je pucao po glavama. Pojavili su se i panduri kojima se ovo nije svidelo. “Gde vam je autobus?” pitao je komandir. Naravno, nismo ga imali, ali neki od momaka nisu bili u legalnom stanju za vožnju. “Doći će uskoro” rekli smo im. Upozorili su nas i otišli dalje.
Krenuli smo prema kolima. Piter Džekson je sa ortacima iz Kingstona ušao u svoj crni Hilman Hanter i izleteo sa parkinga pravo na kola puna Pakistanaca. Kad se pojavila policija jedan od momaka iz Kingstona je optužio Pakije da su išli u rikverc i udarili ih. Panduru je to bilo previše, uterao ih je sve u kola i naredio im da voze ako neće kolektivno u mardelj. Piter je otišao sa olakšanjem, dok su se Pakistanci otkotrljali verujući da su upravo bili žrtve rasizma.
Nekako smo stigli kući, usput niko nije hteo da nas usluži u pabovima u koje smo svraćali. Predstavljali smo živopisan prizor, zaliveni pivom, prekriveni kečapom, senfom i rotkvicama.
To je bio kraj jedne ere. Mi to tada nismo znali, ali je pad tima ubrzo došao. Iako su mlađe generacije pokušavale da ožive atmosferu tih ludih dana, to nije bilo moguće. Ono što smo mi imali u Lederhedu bilo je jedinstveno. Jedna usko vezana zajednica koja odrasta, putuje i bori se zajedno. Poredio bih to sa dobrovoljačkim jedinicama koje su formirali prijatelji i odlazili zajedno u rat 1914. Sa tom razlikom što smo mi ostali živi.