Uvod
Izvesni događaji i iskustva čine svakodnevnicu, ovozemaljski život, podnošljivim i vrednim. Za hiljade navijača, pa i mene, to je bio stadion, naš život, jedini razlog za postojanje: sve se vrtelo oko subote i fudbalskog tima. Nisu nam trebale TV zvezde, sapunske opere niti žuta štampa da se zabavimo. Imali smo nešto mnogo bolje, realnije, jedinstveno i neverovatno uzbudljivo. Tokom perioda koji sam proveo na tribinama kultura kojoj sam pripadao postala je ozloglašena i kopirana širom sveta. Nikad se ni o jednoj grupaciji nije toliko pisalo, govorilo, osuđivalo, a da je ostala zagonetka za sve. Nisam nikada imao, niti imam jednostavan odgovor na pitanje kako zaustaviti nasilje na tribinama. Samo pokušavam da opišem stvari onakvim kakve jesu. Reči nikada neće moći da izraze osećanja koja smo iskusili, niti da ožive žestinu atmosfere, ali ću pokušati da predstavim kako je sve izgledalo. Većina ljudi boluje od eskapizma i slavoljublja, tribine svakom daju šansu da postane neko i nešto. Kako reče Endi Vorhol, svako ima pravo na svojih pet minuta slave.
Počeci
Negde daleko, u mestu zvanom Utopija, nalazi se fudbalski stadion, sa potpuno pokrivenim tribinama, čitavim sedištima i lepo uređenim izletničkim platoom. Porodice tamo odlaze da gledaju fudbal nedeljom popodne, obučeni u novu odeću posmatraju igru u pobožnoj tišini. Na utakmicama se ništa ne dešava, niko se ne tuče niti psuje, fudbal se igra iz ljubavi a ne za novac. Svake nedelje stadion je pun, nema urlanja, rasizma ni tuče među navijačima. Nakon postignutog gola odjekuje samo eho učtivog aplauza. To je utopija političara koji o fudbalu ne znaju bukvalno ništa, još manje o navijačima. Povešću vas na prave tribine, među autentične fudbalske navijače – momke koji se polome da uđu i bodre svoj klub, a onda na izlasku sa stadiona dobijaju tuširanje blatnjavom vodom kad trener tog istog kluba projuri pored njih u besnom autu, ne dajući pet para ni za njih ni za njihovo navijanje.
“Brate, imaš neki dinar?”. Ovo je uobičajena fraza žicaroša, koji su bili tipična pojava po svim železničkim stanicama na dan nekog gostovanja, skupljali su novac za voznu kartu. U vozu žickaju po kupeima da bi ušli na stadion, a oni najuporniji skupe pare za sendvič i čaj na poluvremenu. Niko na njih nije obraćao pažnju jer su bili sastavni deo svakog gostovanja. Uvek su uspevali da uđu na voz i na stadion, ljudi su im davali pare, valjda zbog njihovog jadnog izraza lica. Nažalost, danas ih više nema, navijač koji ide na gostovanje ima dovoljno novca, a huligan najverovatnije i ukradenu kreditnu karticu. Svaki klub je imao svoje “žicare”, ali je ranih sedamdesetih u Mančester Junajtedu postojala mala armija takvih likova. Prvi put sam se s ovim fenomenom sreo na železničkoj stanici King Kros, jednog hladnog martovskog jutra, na putu za Šefild na polufinale F.A. Kupa. Naleteo sam na dva gadna crnca koji su nosili koledž stil arsenalove šalove. Nisu bili pravi žicaroši već samo vaćare kojima sam izgledao kao lak plen: imao sam svega 15 godina i bio sam užasno nervozan. Izvinio sam se na brzinu i zbrisao u bife da nađem oca sa kojim sam išao na gostovanje.
April 1970. Euforija oko osvajanja Fers kupa se smirila, na redu je bila prava bitka te sezone: Totenhem Spurs – Arsenal. Da li je prošlonedeljna pobeda nešto značila? Na tribinama sigurno da nije. Tada sam prvi put video i doživeo deo uzbuđenja koje izaziva nasilje na tribinama. Moj tim, Arsenal, trebao je da uzme Park Lejn kop. Što će reći, Arsenalovi navijači su hteli da zauzmu prostor na tribinama koji je isključiva teritorija navijača Totenhema. Arsenalovih je bilo više i provocirali su sukob. U 14.15 sam stigao i stao na veliku bočnu tribinu zvanu Šelf preko puta Park Lejna. Arsenalovi navijači su već stajali na Park Lejnu i pevali: “Gde je sada Totenhem?!”. Oko 14.30 su stigli i navijači Spursa, nastao je haos. Totenhemovci su u gomili jurnuli na tribinu, sevale su pesnice i čizme. Gledao sam kako njih šestorica gaze jednog momka. Čim bi neko pao, odmah je počinjalo gaženje i šutiranje. Tuča je bila mahnita da bi se na kraju svela na mestimične provale nasilja, po 5-6 minuta, sve dok nije uletela policija. Svega 2-3 pandura bi raščistili gužvu, i začudo niko nije ostao da leži na betonu. Naravno, sutradan je bilo masnica i “šljiva” ispod oka, ali ništa ozbiljnije.
Navijači Spursa nisu uspeli da oteraju navijače Arsenala. Osvojili su deo svoje teritorije, ali ništa dramatično. Pobeda za fanove Arsenala, koji su zapevali: “Uzeli smo Park Lejn!”. U drugom poluvremenu Spursi su dali gol, na šta su se Arsenalovci kao talas obrušili na Totenhemove navijače, opet je počelo tamburanje. Policija je ponovo zavela red i pri tome uhapsila nekoliko izgrednika.
Utakmica se završila – Spursi su nas dobili 1:0 – a zaraćene strane su izletele na Haj Roud. Tuča se nastavila na ulici, preplašeni šetači su se razbežali na sve strane. Izjednačili smo rezultat. Iako sam kući stigao uplašen, video sam dovoljno, osetio deo uzbuđenja i shvatio da želim da budem deo tog sveta. Naredna godina je bila najuspešnija za Arsenal, i na terenu i na tribinama.
U praskozorje modernog fudbalskog nasilja, kasnih 60-tih i ranih 70-tih, tuča je bila zabava za učesnike. U tim godinama ste bili član prave bande. Nije bilo policijskog obezbeđenja, u stvari na nekim utakmicama niste mogli ni da vidite pandura. Postojale su dve mogućnosti: stani i bori se ili beži da sačuvaš glavu. Nošenje šalova je bila obaveza. Tabu je bilo sakrivanje šala kada stvari krenu nagore, iako je većina ljudi baš to činila. Kad se nađeš na terenu mogao si da se prošetaš po tribinama i odeš na kraj domaćih navijača i probaš da ih oteraš. Uspešnost akcije je zavisila od brojnosti i reputacije vaše ekipe i tvrdoće domaćih. Svaki fudbalski stadion ima svoju popularnu tribinu, odnosno kop, i domaći fanovi će po svaku cenu pokušati da spreče rivale da ga zauzmu. Ako se neko i probije, sleduje mu direkt u glavu. Tako se u huliganskom rečniku pojavio novi izraz: “Uzeti kop”. Vaša muškost je bila zadovoljena na račun suprotnog navijačkog tabora. Nekad vas nateraju u bekstvo – ali je i to deo iskustva. Naravno ako vas je malo, onda će domaći navijači doći na vaš kop.
Gostovanje može da bude sjajno iskustvo ili susret sa strahom. Najbolji način da se uzme kop je da se nagomilate na vrh tribine pa se onda stuštite nadole udarajući i šutirajući sve što se mrda, dok se u panici ne razbeže. Ovaj manevar se zove “zaletanje”. U to vreme nije bilo organizovanih bandi, samo grupa fudbalskih navijača okupljenih zajedničkom ljubavlju prema klubu i prema uzbuđenju na tribinama. Kogod da se pojavi sa bojama kluba na sebi, postajao je deo ekipe. Nije bilo važno što u životu nisi video momka koji stoji pored tebe, u slučaju neke gužve očekivalo se da mu držiš leđa i obratno, to je bilo nepisano pravilo. Često su stvarana prijateljstva za jedno popodne, na pet minuta. Na kraju je sledilo “Zdravo!” i “Srećno!” i svako svojim putem kući. U vozu nikada nisi mogao znati da li su ljudi sa kojima ideš na utakmicu kukavice koje će da zapale na prvi znak gužve ili ludaci koji će da se biju i sa brojnijim neprijateljem.
Tada je do tuča dolazilo spontano, najčešće posle gola. Većina navijača se iznervira kada njihov tim primi gol, a za neke je jedini lek da nekom razbiju nos. Naravno, ima i onih kojima je fudbal samo izgovor za šibanje.
“Bilo je do jaja. Napili smo se k’o bulje i razvalili ih od batina, trojica naših su platili kazne po 10 glava.”
“Koji je rezultat?”
“A, pukli smo tri – nula.”
Visoki Erik, mršav, oštrouman, britkog jezika, sposoban da komanduje navijačima, bio je poznata faca u danima pre nego što je popularnost na stadionu postao trend. Svi sa Čelzija su ga poznavali i cenili, jedanput su ga i slikali za Klub Internešnal dok je pozirao ispred jednog butika na Kings Roudu. Ako je iko zaslužan za uvođenje navijačke mode, onda je to Erik. Nosio je stvari koje bi ostali oblačili tek posle šest meseci. Svoju reputaciju je stekao jednom prilikom na Šedu, urlajući “Čelzi, ne beži!” kad su se Čelzijevi navijači razbežali pred nadirućom Vesthemovom hordom. Čelzi je, zahvaljujući Eriku, zadržao svoj kop i naterao Vesthemove navijače na povlačenje.
Erik je znao sve tvrde momke u Čelziju, ali je sam bio pička. Sumnjam da je zadao i jedan udarac pre nego što se povukao sa stadiona. Jednog popodneva za Benk Holidej otišao je u Birmingem u belom kombinezonu (kao iz “Paklene pomorandže”), navijači Birmingema su ga odmah snimili i počeli da ga prozivaju. To mu je godilo sve do trenutka kada je shvatio da Čelzijevi navijači tog dana neće doći u baš velikom broju. Birmingemovi navijači su pregazili ono malo Čelzijevih koji su se raštrkali na sve strane, dok su sirotog Erika nabili u ćoše i pristojno ga izgazili. Neki klinac mu je odfikario parče kombinezona za suvenir. Nikada ga više nisam video na utakmici.
Britanska železnica. Kakva institucija! Izmislili su “fudbalske specijale”, prave fudbalske ekskurzije tog fantastičnog vremena. To je značilo jeftina vozna karta, plus pića koliko god možeš da popiješ, plus vagoni za demoliranje da se ubije dosada. Ako je voz bio gadno uništen oni bi ga zaustavljali na prvoj stanici i prebacivali nas u novi. Britanska železnica je čak na utakmicama, u dnevnom programu, reklamirala jeftine putne aranžmane za narednu nedelju. Oni ispod 14 godina plaćali su pola cene karte, broj ljudi iz te kategorije enormno je porastao – neki od njih bili su visoki i po 1.80m i nosili su brkove. Kad voz stigne istrčavali smo iz vagona, to je neverovatan osećaj kad nas ima veći broj. Okupljanje na stanici je odlična prilika za navijanje i pevanje. Sedamsto ljudi izleće iz voza, svi pijani od alkohola, nade i iščekivanja. “Arsenal, Arsenal” orilo se pod visokim holom, paklena buka je odjekivala stanicom, nismo mogli da čujemo sami sebe, plašeći nesrećnike koji su se tu čekali svoj voz. U slučaju da nas je napolju čekala domaća ekipa, nek’ im je Bog na pomoći ako smo mi tvrđi, opet, nek’ je nama Bog na pomoći ako je pola naše ekipe u fazonu da beži. Najčešće je ekipa koja stiže “Specijalom” bila u prednosti, išlo se u gomili samo sa jednim ciljem.
Domaći navijači su stupali u akciju tek posle utakmice, kada se masa raziđe i kad se gostujući navijači rasplinu po gradu, to je zajeban momenat. Na stanici obično postoji kafana, pa se poneki lokalac kurči dok mi prolazimo, stoji napolju sa pivom, trudeći se da izgleda opasno. Manje opasno izgleda dok beži glavom bez obzira ostavljajući za sobom prosuto pivo.
Ponekad je bilo pametnije sakriti boje svog kluba i umešati se u masu, naročito kad su domaći navijači brojniji. Tada je na red dolazilo pitanje: “Koliko je sati, druže?”. Akcenat najlakše otkriva nečije poreklo.
“Koliko je sati, druže?”
“Pola dva.” – bi mogao da bude odgovor, ako bi stigao da izgovoriš. Čim otvoriš usta skapiraš da si u problemu. “Kopile koknijevsko!” i pesnica u zube automatski slede, mada ne baš uvek tim redom. U tom slučaju važi pravilo broj jedan: nemoj da padneš, beži. Uvek kad su me hvatali samog – što se najčešće dešavalo – pokušavao sam da glumim samopouzdanje, ali kad me pitaju za vreme to je već druga stvar. Jer ako ne odgovoriš dobićeš batine isto kao i da su te provalili po akcentu.
Sećam se da sam jednom išao preko Trafalgar Skvera kad su me startovala tri Lidsova navijača.
“Iz kog si kraja, brate?” pitali su.
“Iz Sarija” odgovorio sam.
Posle par sekundi jedan od njih me je udario. “Južnjačko kopile!”, razdrao se. Trebalo mu je nekoliko sekundi da ukapira gde se nalazi Sari. Praktično iskustvo kaže da severno od Votforda Kokniji imaju prolaz, mada i tamo može da bude opasno kao i zapadno – uostalom kao i bilo gde. Sećam se jedne hladne večeri na Istvilu, kraju Bristol Roversa. Arsenal je upravo izjednačio 1:1.
Izašli smo sa starog Spidvej stadiona na veliki otvoreni parking. Do naših kola smo imali da prepešačimo oko dva kilometra. Nije bilo ni traga nekoj neprilici, ali sam trebao da znam u kakvom smo kraju čim sam na šanku Kentaki fraj čiken restorana video gvozdene rešetke. Bili smo nas dvojica, glupi Vins i ja. Prošli smo pored paba opskurnog izgleda, ispred je stajala velika grupa mladića od oko 25 godina. Jedan od njih je startovao momka koji je tuda prolazio sam. Nanjušio je usamljenog Arsenalovog navijača.
“Ti nisi iz Bristola.”
Arsenalovac je poput munje zavario Bristolca koji je pao na stolicu sa koje je ustao, dok su se ostali snašli dečko im je odmakao pedesetak metara. Vins i ja smo iskoristili gužvu i promuvali se pored njih. Nismo nosili šalove, a cela grupa je gledala Arsenalovca kako vata džadu, tako da nas nisu ni primetili. Zavili smo za prvu krivinu i prešli ulicu, tamo je pored šina stajao jedan Roversov navijač naslonjen na ogradu. Dobacio nam je besmrtnu frazu:
“Koliko je sati, brate?”
Mislim da su me pobeda mog kluba i nedostatak straha zatupili u tom trenutku. U takvoj situaciji bih obično probao da odgovorim na lokalnom akcentu ili bih se zaleteo i udario ga u glavu.
“Deset i deset” odgovorio sam.
Posle pet koraka se začuo urlik koji je upalio sve crvene lampice u mojoj glavi.
“Kokniji!”
Pogledao sam i preko puta video grupu od oko osam momaka kako istrčavaju iz jednog bloka zgrada. Potrčali su, ali su morali da stanu zbog gustog saobraćaja. Nisu delovali kao da se mnogo žure, jer mi nismo imali gde da pobegnemo. Nisam mogao da razmišljam. Pokušavao sam, ali me je panika blokirala.
“U teškom smo sranju Vinse”, rekao sam.
“Ajde smradovi, dođite!”, vikao im je Vins.
Ne verujem da je Vins shvatao ozbiljnost situacije kad se okrenuo i rekao mi: “Daj da se zaletimo na njih, da vidimo od čega su napravljeni.” Znao sam da moram brzo da razmišljam. Spazio sam pab prekoputa.
“Idemo unutra Vins, to nam je jedina šansa.”
Zašprintali smo i uleteli u pab. Ovo je izbezumilo naše gonioce, očekivali su da bežimo niz ulicu. Molio sam se da u pabu postoji zadnji izlaz, nažalost nije ga bilo. To je značilo samo jedno: leđa uza zid i skupi muda. Nabili smo se u zadnji deo paba, iza šanka. Bilo je skoro vreme za zatvaranje pa je gazda na pult naređao prazne flaše i čaše. “Municija”, pomislih.
Utrčali su na vrata 20 sekundi kasnije i stali na drugi kraj paba kreveljeći se i smejući se. Uhvatili su nas u zamku, znali su da ćemo kad – tad morati da izađemo, a onda će da nas dohvate. Okrenuo sam se Vinsu:
“Ako krenu na nas gađaj ih čašama, flaše čuvaj kad priđu bliže.”
Nešto je promrmljao u znak odobravanja.
Gazda je, Bog da ga čuva, primetio gužvu, pa je telefonirao policiji koja se pojavila u pravi čas i otpratila nas do našeg auta. Dok smo izlazili nasmejao sam se momcima sa drugog kraja lokala. Za dlaku smo im izmakli.
Poluvreme: desetominutni odmor, vreme da se ljudi promuvaju iza tribina, sačekaju u redu za prokuvane listiće pomešane sa malo mleka u plastičnoj čaši koji predstavljaju šolju čaja, pojedu šniclu ili bubrežnjaču sa komadima hrskavice dovoljno velikim da njima gađate policiju. Tu su i neizbežni hamburgeri sa kojih se cedi mast, đonastog izgleda i kartonskog ukusa, poliveni kečapom i lukom. I da se proguraju do smrdljivog klozeta, preplavljenog blatnjavim baricama, natopljenog urinom. Niko se nikad nije pobunio, kako se ta hrana ždrala rekli bi ste da je delikatesna. To je bio pravi trenutak za slušanje priča, razmenu informacija i zajebanciju. Grupice su se okupljale oko viđenijih likova, klimajući glavama i pozdravljajući se. Neki su poluvreme koristili da poput paunova poziraju i paradiraju ispred pandura i protivničkih navijača. Neizbežni sukobi su se dešavali na ogradi, sa jedne strane tribine, gde su se izmenjivale uvrede, bacali novčići i pljuvalo preko žice. Čak se i pričalo o prvih 45 minuta igre. U slučaju da vaš tim gubi, bilo je od životnog značaja da i vaš glavni rival loše stoji na terenu, da bi se kompenzovao sopstveni bedak. Zato su se ljudi gurali oko onih koji su slušali prenos na tranzistoru. Za mnoge su tapšanje po leđima i rukovanje na poluvremenu bili deo zabave, često ste ih mogli videti kako poziraju naslonjeni na ogradu trudeći se da izgledaju gadno.
Ranih 70–ih nije bilo nikakve organizacije (naravno, bilo je poznatih imena – Džoni Hoj je bio čuveni vođa Arsenalovih navijača). Ponekad su svi išli na uzimanje kopa, ponekad nisu. Mada je Vesthem bio izuzetak. Na londonskim derbijima uvek su pokušavali da uzmu kop protivnika. U januaru 1971. godine, u trećem FA Kupa, izvukli smo gostovanje u Portsmautu, hiljade Arsenalovih navijača su pohrlile tamo. Fraton, kop Portsmautovih navijača, pregazila je Arsenalova rulja. Ima nešto oko FA Kupa što privlači sve stare face. Dan proveden napolju, neograničeno opijanje, susret sa ljudima koje nisi video godinama. Na trećem kolu FA Kupa prisustvo je obavezno, naročito ako je u pitanju gostovanje. Pojaviće se svako ko nešto predstavlja na stadionu. Ne bih se iznenadio da jednog dana na FA Kupu sretnem i Visokog Erika, naravno bez belog kombinezona.
Te godine, 1971., osvojili smo Šampionat i FA Kup. Finale se igralo na stadionu Spursa. Arsenalu je trebala pobeda ili nerešen rezultat da bi uzeo titulu. Na stadionu je bilo 50 000 ljudi, isto toliko je ostalo ispred. Ponovo smo uzeli kop Spursima, a naš tim je dao gol par minuta pred kraj. Svi su podivljali. Ljudi su istrčali na ivicu terena, minuti su prolazili, a na svaki dosuđen faul ih je stizalo još više. Poslednji sudijin zvižduk se nije ni čuo. Arsenalovi navijači su poleteli. Osvojili smo Ligu na terenu naših najljućih rivala – Spursa. Pošto nije bilo njihovih navijača, ljudi su povadili busenove trave sa terena da ih nose kući. Dvojica su bacali novčić za centar. Kasnije sam čuo priču o momku koji je te večeri ušao u pab u Islingtonu i tresnuo na šank pola kvadrata terena koji je upotrebio kao podmetač za pivo. Dve noći je prespavao na podu tog paba, slaveći pobedu. Pitam se koliko bašti u Severnom Londonu imaju deo travnjaka napravljen od busenja sa Totenhemovog stadiona.
Pet dana nakon ove velike pobede, Arsenal je na Vembliju igrao u finalu FA Kupa protiv Liverpula. Dok je Arsenal trijumfalno marširao ka Vembliju, svaki drugi navijač je nosio beli mesarski mantil obojen crveno-žuto-plavo, neki su izgledali dobro, neki jezivo ružno. U hiljadama mesarskih radnji je falilo bar po dva mantila tih ranih 70-ih dok je trajalo ludilo nošenja istih na utakmicama, ofarbanih u boje kluba, sa različitim aplikacijama, naročito na utakmicama FA Kupa. Skuzersi (navijači Liverpula) su u hiljadama nagrnuli na Vembli, ali ih je na parkingu, pred početak tekme, sačekala Arsenalova ekipa i odvalila. SAB grupa je auto-lakom išarala Vembli park metro stanicu, grafiti su tu stajali godinama.
Mnogo kasnije sam čuo priču da je te sezone Džoni Hoj poveo jaku ekipu momaka dole na Vesthem, i da su se dobro držali. Sačuvali su svoj kop i pevali “Nema predaje” pred nadirućim Vesthemovim navijačima. Vesthem mi je uvek uterivao strah u kosi, kao i većini Arsenalovih fanova. Na Apton parku sam video više zastrašujućih faca nego na bilo kom drugom terenu, mada sam siguran da bih doživeo mnogo strašnije stvari da sam češće išao na gostovanja na severu.
Subotnje popodne na Hajberiju, kroz kapiju uz dvoredne betonske stepenice do “Nortbenka”. Na ulazu ste morali da prođete pored zeleno obojene barake – bara, nesigurno sklepane i dovoljno velike da primi 30-40 pijanih navijača u jednoj turi. Kad sam bio mlađi nije mi se desilo da prođem pored, a da ne čujem grleno pevanje navijača koji su se oblokavali pivom. Jednom sam u prolazu osetio kako zidovi daščare vibriraju dok su unutra urlali: “Za Arsenal ćemo da bijemo, bijemo, bijemo dok Ligu ne dobijemo”. Raznolikost pesama koje su kasnih 60-ih i ranih 70-ih mogle da se čuju na tribinama odražavala je svežinu nove scene na stadionima. Navijači su plagirali tekstove pop standarda na temu njihovog omiljenog igrača. Svaki igrač je imao pesmu posvećenu samo njemu, koju su navijači rado pevali, mada pomalo bez sluha, pre, za vreme i posle utakmica. Oni koji su pesme smišljali ostali su anonimni, ali se jednom otpevana dobra pesma, brzo prihvatala među hiljadama na stadionu. Moja omiljena adaptacija je“Mammy” za Džona Samelsa: “Prešao bih hiljadu milja za samo jedan tvoj gol, Džon Samels”.
Stigla je i sezona 1972., i još jednom je Arsenal imao da gostuje u provinciji za FA Kup. Ovog puta je Reding bio mesto masovne Kokni invazije. Tog dana nije bilo većih problema, ali ću nešto kasnije tokom te sezone doživeti pravi strah i opasnost.
Britanska Železnica je u svojoj beskrajnoj mudrosti rešila da otpočne nacionalni štrajk u ponedeljak nakon što je Arsenal izvukao nerešen rezultat 1:1 u polufinalu protiv Stouk Sitija, koga smo u prošlogodišnjem polufinalu pobedili. Revanš je bio zakazan u četvrtak na Gudison Parku, stadionu Evertona. To je bio pravi “Skuzlend” – indijanski rezervat. Liverpulovi navijači su iz dna duše mrzeli Koknije. Ja sam tad još išao u školu i pomalo naivno verovao da se samo navijači Arsenala i Spursa tuku na utakmicama. Rešio sam da stopiram do Evertona i odsednem kod moje tetke u Viganu. Sa stopiranjem nije bilo problema, stigao sam u ponedeljak uveče blistajući – sa zastavom u ruci, crveno-belim kačketom i svilenim šalom.
U četvrtak sam pošao na stadion očekujući hiljade Arsenalovih navijača na utakmici, pa sam rešio da istaknem svoje boje, stavio sam kapu i raširio zastavu. Moj šal je bio u trendu te godine, od crvene svile sa amblemom topa. Bilo je moderno da se veže oko ruke ili oko pojasa; vezao sam svoj oko struka. Moja prva velika greška. Ponosno sam koračao, samozadovoljan, sa odlučnim osmehom na licu. Pa zar nisam doakao Britanskoj Železnici? Ispred sebe ugledah navijače u crveno-belom, njih oko dvestotinak. Prošao sam pravo kroz sredinu, par njih se okrenulo gledajući me preteći. Bili su to Stoukovi fanovi, a kako sam ostao čitav to mi ni danas nije jasno.
Krenuo sam ka Gledis strit kopu. Moja druga greška, jer je to bio kop Evertonovih navijača. Pošto nije bilo velikih grupa Arsenalovaca, moglo se očekivati da će da napadaju usamljene pojedince, što sam suviše kasno shvatio. Dok sam hodao, neki klinac je pritrčao i pokušao da mi skine šal. Okrenuo sam se i zalepio mu vaspitnu za uvo, zbrisao je. Na uglu sam skrenuo levo, ka glavnom ulazu na koji igrači ulaze na teren. Prekoputa je stajala grupa od dvadesetak navijača Evertona. Buljili su u mene, shvatio sam da to neće na dobro da izađe, naročito kad sam video klinca koji je probao da mi digne šal, kako im prilazi i nešto im govori. Ako su tražili lak plen, našli su ga! Liverpul je i po najlepšem vremenu nekako mračan grad, ali je i ono malo boja oko mene posivelo kako je strah počeo da me obuzima. Osetio sam se užasno usamljeno. Kako možeš biti usamljen među 30 000 hiljada ljudi koji hrle na stadion? Možeš, itekako! Očajnički mi je trebala pomoć i zaštita. Evertonovi navijači su preteći prelazili ulicu. Jednog lika se i dan – danas živo sećam. Imao je mali ožiljak ispod desnog oka i bubuljičavo lice. Nosio je tamni džins i delovao surovo i beskompromisno. Nisam se nadao da ću se izvući na priču. Počeo sam da hodam brže, jedan od njih mi je prišao sa strane.
“Daj kapu Kokni” nacerio se.
“Marš bre Skuzeru” odgovorio sam, trudeći se da ne zvučim uplašeno. Pokušao je da mi skine kapu, ali sam se izmakao i pošao još brže niz ulicu. Potrčao sam, krenuli su za mnom. Ugledao sam neki prolaz i utrčao unutra, bio je to glavni ulaz. Bio sam na sigurnom, neko će mi valjda pomoći. Čuo sam neki glas iza sebe. Okrenuo sam se i video starijeg gospodina, od one vrste koja se često da videti na stadionima – razvodnik koji radi za džabe, ona sorta ljudi koji vole da budu članovi nečega ili deo bilo kakvog događanja.
“Mali, kud’ si pošao? Ne mo’š ovde da ostaneš, ovo ti je ulaz za službena lica, ’ajde napolje.”
“Slušajte” rekao sam “napolju me čeka 20 momaka da me biju.”
“Ne izmišljaj. Pođi sa mnom da vidimo.”
Provirio je napolje praveći se da osmatra, čak je okrenuo glavu levo-desno da bi delovao ubedljivije. Vratio se sa bezbrižnim osmehom.
“Vi’š da nema nikog, idi slobodno gledaj utakmicu.”
Pokroviteljski me pomilovao po glavi. Sad znam da nisam trebao da mrdam odatle, ali su me ostali ljudi na ulazu ubedili da nema opasnosti. Izašao sam, nabio kapu u džep, trudeći se da ne izgledam upadljivo. Teško je biti neupadljiv kad si visok 180 i crvenokos – nisam imao šanse. Ali, šta košta probati? Stigao sam do sledećeg ugla, za sad je sve u redu, ni traga od njih. Video sam policajca i pomislih da zatražim pomoć.
“Izvinite” rekao sam… Okrenuo se.
“Juri me grupa Evertonovih navijača. Da li možete da me otpratite do ulaza?”
Njegov odgovor me je šokirao.
“To će vas Koknije naučiti da ne dolazite ovamo. Idi nađi svoje. Gubi se!”
Stajao sam zapanjen, ali pomislih da baš to treba i da uradim. Krenuo sam ka ulazu, ali je 50 metara uzbrdo stajala ona ista ekipa Skuzera i blokirala mi prolaz. Zastao sam razmišljajući “Šta da radim?”, ali su oni rešili dilemu. Potrčali su ka meni i u deliću sekunde stigli. Prvi je pokušao da me šutne ali je promašio. Udario sam ga u glavu postrance. Drugog sam udario motkom od zastave. Pomislio sam da će se razbežati kad vide da pružam otpor. Onog prvog sam ponovo udario, ovaj put u nos. Dobio sam šut u butinu i shvatio da su svuda oko mene. Podvio sam rep i potrčao najbrže što mogu, udarci su pljuštali. Srećom je jedan policajac na konju video šta se događa i dojurio u galopu. “Mali, ne mrdaj!” doviknuo mi je.
Evertonovi navijači su se razbežali. Osetio sam kako mi oko otiče, ali se nisam sećao kad sam dobio udarac. Policajac je video da sam uzdrman i pitao da li mi treba lekar. Promucao sam odgovor.
“Ne, samo me otpratite do kapije, biće sve u redu” rekao sam. Mislio sam da će sve biti u redu ako uđem na stadion.
Hodao sam pored konjanika.
“Ako vidiš nekog od njih pokaži mi ga”.
Istina je da su svi osim jednog bili klinci. Policajac me je otpratio do kapije, dok sam ulazio bacio sam zastavu, mislio sam da me je ona izbaksuzirala. Platio sam i ušao. Unutra sam naleteo na nekoliko Arsenalovih navijača u srednjim 20-im kako stoje za šankom i izuvaju pivo, pa sam vratio kapu na glavu. Ispričao sam im šta mi se desilo, rekli su “Budi s nama mali, čuvaćemo te.”
Super, pomislio sam, najzad na sigurnom, ali sam ih izgubio još pre početnog udarca, ili su oni izgubili mene da im ne bi bio na teretu. Ponovo sam bio sam. Popeo sam se na tribine i rešio da stojim sam. Tokom utakmice me niko nije dirao, ali mi nije bilo prijatno. Meč se dobro završio, Arsenal je pobedio sa 2:1 posle početnog rezultata 0:1. Na kraju sam potrčao ka terenu da čestitam igračima Arsenala, ali mi je usput Evertonov navijač skinuo kapu i počeo da beži. Stigao sam ga, okrenuo ga i raspaučio po glavi.
“Puštaj kapu, jebaću ti mater ” rekao sam.
Pre nego što sam shvatio šta se dešava na mene je skočilo njih šestorica. Nisam oklevao. Četvoronoške sam šibao uz tribine, prolazeći ljudima kroz noge dok su me jurili da me izgaze. Samo sam čuo ljude kako viču: “Pazi, bre!” “Kud si navro?!” Niko nije ni pokušao da mi pomogne. Stigao sam do izlaza. Prestali su da me jure već posle pet-šest stepenika, ali sam ih još osećao za vratom. Potrčao sam nizbrdo do mesta na kojem me je teča čekao da me vozi kući. Jedino što mi je ostalo bio je svileni šal oko pojasa, skinuo sam ga i nabio u džep. Bilo mi je drago da vidim teču jer sam se nasmrt isprepadao. Pitao me je kako sam prošao.
“Dobro” odgovorih.
“Šta ti je to ispod oka?” pitao je.
“Ništa, u uzbuđenju sam udario u šipku”.
“Pazi idući put” rekao je.
Ušli smo u auto, i kao šlag na tortu, spazio sam momke koji su mi skinuli kapu kako prelaze ulicu sa samozadovoljnim izrazom lica.
Sezona 1972. se završila porazom Arsenala, izgubili smo od Lidsa u finalu FA Kupa. Tog dana sam išao sa ocem na utakmicu kloneći se bilo kakve nevolje. Istog leta sam napustio školu i zaposlio se u kasapnici, što je iziskivalo radne subote, tako da sam na gostovanja išao samo u specijalnim prilikama. I dalje sam išao na sve domaće utakmice, ali sam pravu zabavu našao na tribinama svog lokalnog kluba.